Хоће ли се ујединити цркве у Великој Британији

КАД се англиканска црква одвојила од Рима, била је она само црква једне једине земље, док је римокатоличка црква имала већ међународни статус. Али, са ширењем Британског светског царства ширила се и црква Енглеске у многе делове света.

Данас налазимо њене цркве—ћерке у више од двадесет земаља. Свака од њих је, додуше, независна, али као члан англиканске верске заједнице повезана је са црквом—мајком. Тако је и црква Енглеске стекла међународни статус, што је за њу предност у преговарању са Ватиканом.

Пре релативно кратког времена објавила је католичка црква три догме, које су продубиле провалију између ње и протестантских цркава. То су: безгрешно зачеће (безгрешност) Марије (1854.) телесно узашашће Марије у небеску славу (1950.) и непогрешивост папе по питању науке (1870.) То су сигурно биле огромне препреке на путу ка уједињењу са другим религијама!

Англиканско—римокатоличке тежње

Године 1966. сагласили су се папа и надбискуп од Кентерберија, који се углавном признаје за религиозног поглавара англиканске цркве, да се оснује међународна англиканско/римокатоличка комисија. Од 1970. године она се дванаест година бавила исцрпно проучавањем препрека на путу ка уједињењу, да би потом дала своје предлоге за могуће савладавање истих. Комисија која се састојала од десет научника обе цркве, управила је посебну пажњу на следећа три спорна питања: ауторитет (укључујући примат и непогрешивост папе), католичка причест и свештеничка служба.

Како су обе цркве прихватиле закључни извештај комисије? Ниједна страна га није директно одбила. Ипак, рачуна се да ће проћи многе године док поједине цркве не заузму службени став у вези с тим. Један уводни чланак Лондонског Тајмса садржавао је прогнозу према којој је „стварно уједињење обе цркве (Рим и Кентербери) удаљено за још најмање један нараштај“. Стварну препреку представљају спорна питања као што су спречавање зачећа, целибат свештеника, непогрешивост и судска надлежност папе, обожавање Марије, као и заређење англиканских свештеника, што је 1896. године на I Ватиканском концилу, папа Лео XIII прогласио „апсолутно неважећим“.

Приликом своје посете Великој Британији у лето 1982. договорио се папа Јован II са надбискупом од Кентерберија за формирање даљње међународне комисије, која ће испитати могућности за предузимање допунских корака у правцу уједињења.

Тежње англиканске цркве и слободних цркава

Црква Енглеске водила је и преговоре о савезу са три слободне или нонкомформистичке цркве. То су методистичка црква, уједињена реформирана црква и Хернхунтер братска заједница. Уједињена реформирана црква настала је 1972. године, спајањем конгрегационалиста и презбитеријанаца у Енглеској и Велсу.

Али, савезу су стајале на путу велике препреке. С једне стране, црква Енглеске била је против заређења жена, допуштеног у слободним црквама. С друге стране, слободне  се цркве нису могле сложити с хијерархијском структуром у цркви Енглеске. И када су се ипак изјасниле за уједињење, црква Енглеске одлучила се након гласања у јулу 1982. против савеза са слободним црквама.

На страни слободних цркава долази до огорченог разочарења. Секретар Уједињене реформиране цркве је објаснио: „Мислим да ће остале цркве бити врло сумњичаво расположене према цркви Енглеске“. Секретар конференције методиста мисли да је питање може ли пре истека једне генерације бити уопште постављен било какав нови план уједињења.

Разочарани су били и неки од англиканаца који су се као ентузијасти заузели за свеопшти покрет. Након вишегодишњег напора, јединство још увек није на видику. Други пак, гласно говоре да су ти порази сачували цркву од екуменских тешкоћа, које само прикривају њен стварни задатак. Новине Економист подупиру то гледиште следећим речима: „Црква Енглеске ће се сада кроз дуже време моћи неометано посветити свом стварном задатку. . . . Она је суочена с проблемом како да служи онима који желе да буду поучени о вери, а самој није јасно шта верује.“

И тако су у Великој Британији за мање од два месеца доживела неуспех два значајна настојања да се постигне религиозно јединство.

 Зашто теже ка јединству

Зашто цркве хришћанства толико теже ка јединству? У вези с конференцијом католичких бискупа у Риму, рекао је кардинал Хјум: „Нема сумње да скандалозно нејединство међу Исусовим следбеницима, представља главну препреку у објављивању јеванђеља. . . . Хришћани су посебно у нашем веку разочарани и узнемирени због расцепа у сопственим редовима“.

Пре неколико година рекао је англикански бискуп Чарлс Брент: о потреби религиозног јединства следеће: „Управо је бесмислено желети да се приведу Христовој цркви велики народи Далеког Истока, ако ми сами не сачињавамо затворени фронт“.

Многи мисле да мотиви тежње ка јединству леже негде другде. Расел Левис писао је у часопису Деили Меил: „Нисам стекао утисак да је народни покрет, покретачка снага тежње за уједињењем, него да се ту пре ради о намерама модерне елите бискупа и неколико високих свештеника, наиме да тиме зауставе опадање броја посетилаца цркава. Једва је могуће превидети како се јака тежња за јединством испреплиће с падом броја посетилаца, до ког је у 60—им годинама дошло у угледним протестантским црквама, а 70—их година и у католичкој цркви.

Без обзира који су поводи били тежња за уједињењем, религиозно нејединство које већ вековима превладава у Великој Британији, стоји у супротности према јасном упозорењу апостола Павла, упућеног хришћанима: „Будите сви јединствени у говору и да не буде раздора међу вама, него да будете примерно сједињени у истом разуму и истим мислима“ (1. Коринћанима 1:10, НС).

Како даље?

Упркос религиозном нејединству и претрпљеним неуспесима, екуменски настројени свештеници настављају своју посредничку улогу. Јединство је за њих религиозни далеки циљ. За сада им је изгледа успело да седну за исти сто и покажу међусобно поштовање. Тренутно се говори о „уједињењу без губитка властитог идентитета“, како је то рекао председник међународне англиканско/римокатоличке комисије.

Слично се могло чути од надбискупа од Кентерберија, који је рекао представницима више цркава: „Радујем се нашој посебности. Било би жалосно када бисмо се једног дана растопили у сиву униформисану масу“. Јединство које им лебди пред очима у недогледној будућности, није ни у ком случају право јединство. То није повратак ка правом хришћанству првог века, повратак Библији.

Какво је гледиште десетина хиљада Јеховиних сведока у Великој Британији, у вези питања уједињења? Они су већ постигли изразит склад и јединство и то не само у Великој Британији, него широм света, јединство међу људима свих раса и националности. Њихово се јединство не распада због сталног препирања у вези с науком, праксом и водећим положајима. Оно се не распада кад међу народима избије рат, јер се Јеховини сведоци понашају строго неутрално, држећи се заједно као хришћанско братство.

О Јеховиним сведоцима могло се прочитати у часопису Сентинел, који излази у Милвокију (САД); „Они су сагласни не у споредним стварима у животу, него у битним стварима као што су правила понашања, слеђење темељних начела и обожавање Бога“.

Неке су се британске новине позабавиле питањем како се постиже такво јединство, давши примедбу: „Све што Сведок (Јеховин) ради има библијски темељ. Да, њихова основна тврдња је признавање Библије као . . .. истина“.

Јеховини сведоци те позивају да испиташ да ли је тај захтев оправдан. Зашто да не поразговараш с њима када те следећи пут посете?

[Слика на 24. страни]

Историјски сусрет 1982. између папе Јована Павла и Роберта Рансија, надбискупа из Кантерберија