Кад крију од тебе да имаш рак

ЈЕДНОГ дана у мају 1987. листала сам часопис Пробудите се! од 8. јуна, и почела сам да читам ”Писма читалаца“. Одмах сам запазила писмо из Јапана које је гласило:

”Желимо вам се захвалити за чланке о раку које сте објавили (8. и 22. октобра 1986. енгл.). Прошле године је код наше 16-годишње кћерке, која до тада још никад није била озбиљно болесна, дијагнозирана туберкулоза, тако да је морала шест месеци да буде у болници. Кад се више нису нашли бацили туберкулозе, отпуштена је из болнице.“

”Чудно!“ помислила сам, ”та је девојка доживела скоро исто што и ја“. Читала сам даље:

”Али, следећи смо месец сазнали да има рак на штитној жлезди, и да има метастазе у плућима. Одмах се подвргла операцији којом јој је извађена штитна жлезда, околни лимфни чворови и један део плућа. Сада прима кобалтно лечење.“

Код мене је извршена иста операција. Почела сам да слутим: ’Да није реч управо о мени?‘ питала сам се... ’Али, ја немам рак!?‘ Моје срце је лупало док сам брзо наставила с читањем:

”Операција је била успешна и она води нормалан живот. Али, као родитељи, били смо стално забринути и питали смо се како да помогнемо својој кћерки. Ваши су нас чланци умирили и вратили нам душевни мир. Пружили су нам многа упутства како убудуће можемо да храбримо кћерку. Х. К., Јапан.“

Па, то су татина почетна слова! Да ли сам онда ја та девојка? Појурила сам мајци. ”Схватила си да се ради о теби, зар не?“ рекла је с осмехом. Јако се трудила да прочита израз с мог лица. Тако сам сазнала да имам рак.

Зашто то нису рекли раније

У Јапану није обичај да се каже пацијенту да је код њега установљен рак. Зато су лекари упутили и моје родитеље да поступе тако. Мајка је уствари желела да ми каже, али отац није био сагласан. Бојао се да ћу бити очајна и оклевао је. Тако су се колебали да ли да ме обавесте о болести или не.

Тада је изашла серија чланака о раку у бројевима часописа Пробудите се! од 8. и 22. октобра 1986 (енгл.). Након што су их родитељи прочитали, одлучили су да ме обавесте у прикладно време о раку. Али, најпре је отац написао захвално писмо Друштву Кула стражара у Јапану. Кад је његово писмо било објављено у часопису Пробудите се!  имали су осећај да је рука Јехове, Бога Библије, била иза тог развоја. Био је то увиђаван начин да ме обавесте о раку, јер је изненађење што видим очево писмо у том тренутку надвладало све друге осећаје.

Страх нисам имала, јер истински верујем библијском учењу о стању мртвих. Библија каже да ”мртви нису свесни баш ничега“ (Проповедник 9:5). Такође верујем обећању да ће ”сви они у спомен-гробовима“ ускрснути (Јован 5:28, 29).

Али, с друге стране мучила ме помисао како ће моји родитељи бити усамљени ако умрем, док буду чекали на моје ускрсење. Ја сам наиме њихово једино дете. ’Јехова ће их сигурно крепити кроз године усамљености‘, помислила сам и растерала ту депримирајућу помисао.

Заточена у болници

У априлу 1985, две године пре него што сам узела у руке часопис Пробудите се! с татиним писмом, почела сам да похађам средњу школу. Имала сам управо петнаест година. Након рутинског лекарског прегледа, добила сам у мају следеће године обавештење: ”Бронхиектазија — потребан темељит преглед.“

Иако сам се осећала добро, та је страна реч деловала отрежњавајуће на мене. Још никад нисам била озбиљно болесна и сви су ме сматрали здравом девојком. Ипак сам отишла на темељит преглед у месну болницу. Тамо су дијагнозирали туберкулозу и одмах сам морала да останем у болници.

Живот на одељењу за туберкулозу није био нимало угодан. Шест месеци нико осим родитеља није смео да ме посети. Писма хришћанских пријатеља и снимљено градиво с хришћанских састанака јачали су ме и помогли ми да се борим против потиштености. Осим тога читање публикација Друштва Кула стражара штитило ме да се у својим мислима не усредсређујем на себе. Али, највише ми је лични однос с Богом помогао да сачувам позитиван став.

Моја одлука да служим Богу

Моји родитељи су почели да проучавају Библију кад сам имала четири месеца и васпитавали су ме с вером у истинитост библијских наука. Док сам одрастала научила сам, захваљујући њиховом поучавању, све више да ценим свој однос са Јеховом, па сам из властитог потицаја развијала веру у њега. Предала сам се Јехови и симболизовала своје предање крштењем 4. децембра 1982, када сам имала 13 година.

Након скоро шестмесечног боравка у болници, била сам отпуштена у октобру 1985. Први пут у свом животу схватила сам како је дивно кретати се слободно на свежем ваздуху. Да покажем своју захвалност, одлучила сам да служим Богу као помоћни пионир, тј. као привремени стални проповедник. Тако сам у новембру и у децембру провела 60 сати у добровољној хришћанској служби. Међутим, у децембру сам сазнала да ћу опет морати да идем у болницу на операцију штитне жлезде. Од саме помисли на самоћу почела сам да плачем.

Питање крви

Божја реч упућује хришћане ’да се чувају... крви‘, и као крштени Јеховин слуга желела сам да учиним све да му се допаднем (Дела 15:29, Ба). Пошто се радило о операцији, разговарала сам о томе са својим лекаром и објаснила му зашто не могу да прихватим трансфузију крви. Он је поштовао моје становиште и рекао ми да не бринем.

Али, дан пре операције увели су ме у једну болничку просторију, где је на мене чекало више од туцет лекара. Ови хирурзи, које никад пре нисам видела, требало је да буду присутни код моје операције. Гледајући толико стручњака, срце ми је куцало брже.

 ”Желели бисмо с вама да разговарамо о сутрашњој операцији“, почео је одговорни лекар. ”Отворићемо вам плућа и извадити штитну жлезду. Да ли сте, што се вашег става према трансфузији крви тиче, сигурни да заиста желите да поступимо тако како сте рекли, иако би наступила нека непредвиђена критична ситуација?“

”Да, потпуно сам сигурна“, одговорила сам лекарима који су напето слушали. ”Молим вас да поступите како сам захтевала.“

Затим су неки почели да постављају питања, као на пример: ”Зашто не прихватате трансфузију крви?“ ”Да ли је то заиста ваше мишљење?“ Сви су учтиво слушали док сам одговарала на њихова питања. Моје почетно узбуђење је попустило, па сам им испричала како је дошло до тога да сам прихватила Божје гледиште о крви. Такође сам објаснила да тражим операцију без крви због властитог цењења Божјих закона, а не због притиска родитеља. Лекари су љубазно поштовали мој став и храбрили су ме да не бринем, јер ће се врло добро припремити за операцију.

Операција и кобалтно лечење

Код операције отворили су ми врат и извадили штитну жлезду, лимфне жлезде и део плућа. Лекари су установили да су то што су првобитно дијагнозирали као туберкулозу уствари биле метастазе рака које су се прошириле од штитне жлезде. Али, мени нису рекли да је код операције установљен рак.

Пошто су лекари код операције захватили и гласнице, упозорили су родитеље да ћу можда морати да се подвргнем још једној операцији како бих могла опет да говорим. Зато су и лекари и моји родитељи били пресрећни кад сам дошла к свести и питала: ”Нисте употребили крв, зар не?“

Захваљујући искреним настојањима лекара, операција је успела и ја сам сачувала чисту хришћанску савест. Лекари су, међутим, мојим родитељима рекли: ’Можда ће да живи још само четири године, а можда ће чак да умре још ове године. Наступиће тешкоће с дисањем и умреће тешком смрћу. Од сада ће мршавити, без обзира колико буде јела. Молимо вас, припремите се на такве последице.‘ О тој страшној прогнози, наравно, нисам ништа знала. Али, моји су родитељи били потресени и јако жалосни.

Након операције јануара 1986. морала сам фебруара због лечења кобалтом да идем у болницу и онда поново новембра исте године. Лекар који је дошао у ординацију био је заштићен посебном прегачом и рукавицама. Извадио је две капсуле из једне мале округле металне кутије и дао ми да их прогутам. Прогутала сам радиоактивни материјал који је требало да делује изнутра. Због тога сам зрачила и недељу дана сам морала да будем затворена у одељеној соби. Била сам одвојена од свих, осим медицинских сестара које су ми доносиле храну.

 Морам рећи да сам се чудила опширним припремама и озбиљност лечења је оставила утисак на мене. Али, ипак су, као што је у Јапану уобичајено, строго крили од мене да имам рак.

Пошто је соба била на пола у подруму, и саграђена је ограда да спречи зрачење, нисам могла много да видим кроз прозоре. Како је било угодно кад су ме посетили хришћански пријатељи и домахивали ми! Осећала сам њихову љубав која ме подупирала у мојој усамљености.

Животни циљ остварен

За време лечења кобалтом упитала ме једна медицинска сестра како сам могла да останем тако радосна. Рекла сам јој да сам проучавањем Библије стекла унутрашњи мир (Псалам 41:3). Тај је разговор побудио њено занимање, па је почела да проучава Библију.

Увек сам била срећна кад сам с другима могла да говорим о свом Богу. Већ као дете имала сам циљ да постанем стални проповедник Јеховиних сведока. Да бих постигла свој циљ, морала сам ускладити школу и службу проповедања са својом борбом против рака. Била сам пресрећна кад сам одмах по завршетку школе у марту 1988. била именована за сталну службу као општи пионир!

Наравно, нисам сасвим излечена. Иако се сада не осећам баш слабо, морам с времена на време да идем у болницу на прегледе. Али, и тамо могу с лекарима, медицинским сестрама и пацијентима да говорим о нади у вечни живот у новом свету коју пружа Бог (Откривење 21:3, 4).

Једном је један човек запослен у болници рекао мојим родитељима: ”Са тако оштећеним плућима требало би да дахће и хрипи, тешко дише, и само седи, не радећи ништа. Али Рие трчи наоколо. То не разумем. Да ли је због ваше религије тако живахна и радосна?“

Заиста сам открила тајну која ме крепи да не будем обесхрабрена. То је мој однос с Јеховом Богом. Он ми даје снагу да се борим против своје болести (Филипљанима 4:13). Зато чувам свој унутрашњи мир и не губим наду иако имам рак. Наравно, радо бих преживела у нови свет, где ”нико од становника неће рећи: ’Болестан сам‘“ (Исаија 33:24). Али, шта год се догодило, ако бих морала и да умрем, уверена сам да ме Јехова неће заборавити уколико му се и надаље будем допадала. (Испричала Rie Kinoshita.)

[Слика на 23. страни]

Од марта 1988. служим као стални проповедник