Људска владавина на ваги

6. део: Црне кошуље и кукасти крстови

Фашизам: Диктаторска владавина која се одликује државном контролом привреде, друштвеним организацијама и идеологијом ратоборног национализма. Нацизам: Фашизам како га је практиковала Националсоцијалистичка радничка партија Немачке под Хитлером.

РЕЧ ”фашизам“ уопште буди представу о италијанским војним јединицама у црним кошуљама и немачким јуришним одредима у смеђим униформама са кукастим крстовима. Али, и друге су земље имале искуства с фашизмом.

У 1930-им годинама фашизам се појавио у Мађарској, Румунији и у Јапану. За време шпанског грађанског рата фашисти су помогли Франциску Франку да освоји власт у Шпанији, иако већина историчара не сматра да је Франкова диктатура (1939-1975) била права фашистичка диктатура. Али, диктатура у Аргентини, успостављена од Хуана Д. Перона (1943-1955), била је фашистичка.

Обожавање државе

Појам ”фашизам“ потиче од италијанске речи fascio, а односи се на староримски симбол власти. Латински се називао fasces и био је сноп прућа са секиром у средини — одговарајући симбол јединства народа под врховном власти државе.

Иако фашизам вуче корене из времена Никола Макијавелија, тек је 1919, односно 450 година после његовог рођења, Бенито Мусолини први пут користио ту реч. Макијавели је тврдио да би се политичка корупција његовог времена могла савладати само ауторитативним владарем, који би користио моћ немилосрдно али разборито.

Ако фашистичка владавина жели нешто да постигне, потребан јој је управо такав јак, опортунистички и каризматски вођа. Тако су Мусолини и Хитлер били једноставно познати као ”вође“ — Il Duce и der Führer.

Фашизам уздиже државу изнад сваког другог ауторитета, било религиозног или цивилног. Француски правник Жан Боден (16. век), енглески филозоф Томас Хобс (17. век), као и немачки филозофи Јохан Готлиб Фихте, Георг Вилхелм Фридрих Хегел и Хајнрих фон Трајчке (18. и 19. век), сви су они узвисивали државу. Према  Хегелу, држава има надређени положај, а највећа дужност појединца је да је лојално подупире.

У природи је сваке владавине да проводи ауторитет. Али, фашистичке државе иду у крајност тиме што траже слепу послушност. За фон Трајчкеа људи су једва били више од робова државе. Рекао је: ”Свеједно је шта мислиш, само док си послушан.“ Карактеристично је да је фашизам заменио лозинку француске револуције ”слобода, једнакост, братство“ италијанском паролом ”веровати, слушати, борити се“.

Фашизам велича рат

Борити се? Да! ”Само рат доводи људске снаге до највишег степена напона и удара жиг племенитости народима који су довољно храбри да се суоче с њим“, рекао је једном Мусолини и додао: ”Рат је за човека оно што је материнство за жену.“ Трајни мир је означио као ”потискивање и порицање свих темељних врлина човека“. Тим речима је Мусолини само одражавао схватања фон Трајчкеа, који је тврдио да је рат потребан и одстранити га из света не би било само врло неморално, него ”би тиме и закржљале битне и узвишене снаге човечије душе“.

На темељу те позадине рата и диктатуре, не изненађује да многи историчари траже порекло савременог фашизма у Француској код Наполеона I. Био је диктатор почетком 19. века, али фашист, додуше, није био. Ипак су многе начине његова политичког поступања, као на пример стварање тајне полиције, спретно коришћење пропаганде и цензуре штампе, касније преузели фашисти. И сигурно је његова одлучност да поново подигне славу Француске карактеристична ознака националистичке уображености по којој су касније постали познати фашистички вође.

Године 1922. фашисти су у Италији били толико јаки да су били у стању да устоличе Мусолинија за председника владе, па је тај положај убрзо искористио као одскочну даску како би постао диктатор. Што се тиче зараде, радног времена и производних планова, приватна индустрија је била под строгом контролом владе. Приватна предузећа подупирала су се само утолико уколико су користила интересима владе. Политичке странке, осим националсоцијалистичке, и раднички синдикати били су забрањени. Влада је вешто контролисала медије, а противнике је ућуткала цензуром. Посебно се пазило на индоктринирање (идеолошко поучавање) омладине, а лична је слобода била врло ограничена.

 Немачки фашизам

”Упркос временском подударању путева ка моћи“, каже књига Fascism од A. Casselsa, ”италијански фашизам и немачки националсоцијализам знатно су се разликовали у својој ћуди и погледу на будућност“.

Поред већ споменутих немачких филозофа који су били претходници фашистичког мишљења, и други су, попут немачког филозофа 19. века Фридриха Ничеа, припремали пут облику фашизма који је никнуо само у Немачкој. Не, Ниче није био фашист, али се залагао за надмоћ владајуће елите, надљудске расе. При томе, међутим, није мислио на неку одређену расу или нацију, поготово не на немачку, о којој није имао најбоље мишљење. Али, неке су његове мисли биле блиске ономе што су националсоцијалистички идеолози сматрали идеалом Немца. Ове су идеје биле преузете, док су друге, које нису биле у складу с нацистичким учењем, биле одбачене.

На Хитлера је јако утицао немачки композитор Рихард Вагнер. Према екстремном националисти и патриоти Вагнеру, Немачкој је била предодређена велика улога у свету. ”За Хитлера и нацистичке идеологе, Вагнер је био савршени херој“, каже Encyclopedia of the Third Reich, и објашњава: ”Композитор је приказао величину Немачке. Према Хитлеровом мишљењу, Вагнерова музика је оправдавала немачки национализам.“

Аутор William L. Shirer додаје: ”Нису то била његова [Вагнерова] политичка књижевна дела, него његово снажно оперно дело које је тако живо дозивало представу о Немачкој старог века с њеним јуначким митовима, ратоборним паганским боговима и јунацима, демонима и змајевима, са својим крвним завадама и примитивним племенским законима, својим осећајем за судбину, величанственост љубави и живота и племенитост смрти, то је дело утицало на митове у савременој Немачкој и придало германски Weltanschauung [поглед на свет], који су усвојили Хитлер и националсоцијалисти.“

Мишљење Ничеа и Вагнера обликовао је гроф Joseph Arthur de Gobineau, француски дипломат и етнолог, који је између 1853. и 1855. написао Essai sur l’inégalité des races  humaines (Есеј о неједнакости људских раса). Тврдио је да је расни састав одлучујући за судбину цивилизација. Упозорио је да ће разводњавање расних ознака аријских друштава коначно довести до њиховог слома.

Расизам и антисемитизам, који су се развили из тих идеја, били су типични за немачки фашизам. У Италији су обе ознаке биле мање значајне. Уствари многи су Италијани сматрали појаву антисемитизма у Италији као знак да је Хитлер сменио Мусолинија с положаја преовладавајуће снаге у фашизму. Временом је заиста растао Хитлеров утицај на политику италијанског фашизма.

У тежњи за постизањем националне величине, италијански и немачки фашисти гледали су у супротним правцима. Писац A. Cassels објашњава: ”Док је Мусолини бодрио своје земљаке да опонашају поступке старих Римљана, националсоцијалистичко преображавање духа циљало је на то да бодри Немце не само да опонашају поступке древних тевтонских гиганата, него да постану такви племенски јунаци, утеловљавајући их у 20. веку.“ Другим речима, италијански фашизам се трудио да обнови прошлу славу тиме што је хтео, такорећи, да довуче индустријски неразвијену Италију у 20. век. Немачка је напротив желела да поврати пређашњу славу тиме што се повлачила у митолошку прошлост.

Чиме је омогућен

У већини земаља фашизам је дошао на власт после неке националне катастрофе, слома привреде или војног пораза. То је важило и за Италију и за Немачку. Иако су се те земље током првог светског рата бориле на супротним странама, обе су изашле из борбе врло ослабљене. Национално незадовољство, привредни поремећај и појачање класне борбе мучило је обе земље. Немачка је проживљавала галопирајућу инфлацију и брзи раст незапослености. Осим тога, демократски принцип је био слаб, још увек ометан војном и ауторитативном пруском традицијом. И свуда је била присутна авет совјетског бољшевизма.

Замисао Чарлса Дарвина о еволуцији и природној селекцији била је даљњи значајни узрок успона фашизма. Књига The Columbia History of the World говори о ”поновном буђењу социјалног дарвинизма у идеологијама фашиста, изражаваних како од стране Мусолинија тако и од стране Хитлера“.

Encyclopedia of the Third Reich слаже се с том проценом и објашњава да је социјални дарвинизам био ”идеологија која је стајала иза Хитлерове политике геноцида“. У складу с учењем Дарвинове еволуције, ”немачки идеолози су тврдили да би модерна држава, уместо да троши снагу за заштиту слабих, требала да истискује мање вредно становништво у корист јаких, здравих елемената“. Они су тврдили да је рат у борби за преживљавање најспособнијег оправдан и да ”победа припада јакима, док слаби морају да се одстране“.

Да ли су прихватили поуку?

Прошли су дани италијанских црних кошуља и смеђе униформисаних немачких јуришних одреда с кукастим крстовима. Али, чак и 1990. године има остатака фашизма. Пре две године упозорио је часопис Newsweek на то да практично у свакој западноевропској земљи ”снаге екстремне деснице поново доказују да прикривени расизам и позив националистичким и ауторитативним вредностима још увек могу наћи изненађујућу подршку“. Без сумње је Национални фронт Jean-Marie Le Pena у Француској један од најдинамичнијих од ових покрета с поруком која је у основи готово ”иста као она коју су имали националсоцијалисти“.

Да ли је разумно уздати се у неофашистичке покрете? Да ли су корени фашизма — Дарвинова еволуција, расизам, милитаризам и национализам — солидан темељ добре владавине? Или зар не морамо да се сложимо с тим да се фашизам, као и остале људске владавине, кад је стављен на вагу, показао прелаганим?

[Оквир на 14. страни]

Фашизам — Има ли поуздан темељ?

Дарвинова еволуција: ”Све већи број научника, посебно растући број еволуциониста... тврди да Дарвинова еволуција уопште није права научна теорија“ (New Scientist, 25. јуна 1981, Michael Ruse).

Расизам: ”Јаз међу људским расама и народима, тамо где постоји, психолошке је и социјалне природе; није генетске природе!“ (Genes and the Man, професор Bentley Glass).

”Људска бића свих раса... потичу од истог првог човека“ (Heredity and Humans, научни писац Amram Scheinfeld).

Милитаризам: ”Довитљивост, труд и средства утрошена за то... лудило заиста запањују. Кад се људи више не би учили рату, не би постојало ништа што човечанству не би било могуће“ (Herman Wouk, амерички писац и добитник Пулицерове награде).

Национализам: ”Национализам дели човечанство на међусобно нетрпељиве јединке. Зато људи најпре размишљају као Американци, Руси, Кинези, Египћани или Перуанци, а тек онда — ако уопште — као људска бића“ (Conflict and Cooperation Among Nations, Ivo Duchacek).

”Многи проблеми с којима се данас сусрећемо настали су или произилазе из кривих гледишта — нека од њих преузета су готово несвесно. На пример, ускогрудан националистички став: ’Моја домовина, била у праву или не!‘“ (Бивши генерални секретар УН-а У Тант).

[Слике на 13. страни]

Стари религиозни симболи попут кукастог крста и гесла ”Бог је с нама“ нису могли да спасу Хитлерову власт

Fasces, Мусолинијев симбол фашизма, може се наћи на неким америчким кованицама