Људска владавина на ваги

7. део: Политичко трагање за утопијом

Социјализам: друштвени систем који се залаже за подржављење власништва и за државну контролу средстава за производњу, који комунисти сматрају прелазом из капитализма у комунизам. Комунизам: друштвени систем који се залаже за укидање класа, за друштвено власништво производних и животних средстава и за праведно дељење економских добара.

ГРЧКА митологија извештава о грчком богу по имену Хронос под чијом је владавином Грчка уживала златно доба. ”Сви су делили исту судбину, приватно је власништво било непознато, а мир и слога владали су несметано“, објашњава дело Dictionary of the History of Ideas. Даље се наставља: ”Прве трагове социјализма налазимо у жалопојкама за ’златним веком.‘“

Али, социјализам се све до прве половине 19. века није појавио као модеран политички покрет. Посебно је наишао на признање у Француској, где је француска револуција јако потресла утврђене идеје. Тамо је, као и у другим европским земљама, индустријска револуција проузрочила велике социјалне проблеме. Људи су били сазрели за помисао да друштвено власништво над средствима може омогућити равномернију поделу плодова заједничког рада него приватно власништво.

Социјализам није нека нова идеја. Грчки филозофи Аристотел и Платон писали су о томе. Касније, за време протестантске реформације у 16. веку, један је радикални католички свештеник, Томас Минцер, захтевао бескласно друштво. Али, његови су погледи били спорни, посебно његов позив на револуцију, уколико би била потребна, за постизање тог циља. У 19. веку учили су Велшанин Robert Owen, Французи Étienne Cabet и Pierre Joseph Proudhon и низ других социјалних реформатора, међу њима и познати свештеници, да социјализам није ништа друго него само хришћанство под другим називом.

Утопије Маркса и Мора

Али, ”ниједан од тих поборника социјализма“, каже горе наведени приручник, ”није имао такав утицај као Карл Маркс, чија су дела постала критеријум социјалистичког мишљења и акције“. a Маркс је учио да историја кроз класну борбу постепено  напредује, а кад се једном постигне идеалан политички систем, престаће историја у том смислу. Идеалан ће систем решити проблеме претходних друштава. Свако ће живети у миру, слободи и благостању, без потребе за владавином или војним силама.

То много подсећа на оно што је британски државник Сер Томас Мор 1516. године написао у својој књизи Утопија. Тај појам који је Мор обликовао потиче из грчког и значи ”никакво место“ (у-топос); вероватно је замишљен као игра речима у вези са сличним изразом еу-топос, који значи ”добро место“. Утопија, о којој је писао Мор, била је замишљена земља (никакво место), а била је ипак идеална земља (добро место). Тако је ”Утопија“ попримила значење ”места идеалне савршености, посебно што се тиче закона, владавине и социјалних услова“. Морова књига је била јасна оптужба против привредних и социјалних услова, који су били све друго само не идеални, а који су у његово време преовладавали у Европи, посебно у Енглеској, и који су касније довели до развоја социјализма.

Марксове теорије су такође одражавале погледе немачког филозофа Георга Вилхелма Фридриха Хегела. Према Dictionary of the History of Ideas, ”апокалиптички, тобоже религиозни карактер марксистичког социјализма био је обликован Хегеловим новим филозофским формулисањем радикално–хришћанске теологије“. Уз такву позадину ”радикално-хришћанске теологије“, објашњава аутор Georg Sabine, Маркс је развио ”крајње снажан моралан позив, подупрт квази религиозним уверењем. Није то било ништа мање него позив да се прикључи победоносном напредовању цивилизације и права.“ Будућност је припадала социјализму. А можда је то, мислили су неки, заиста био победнички поход хришћанства под новим називом!

Пут од капитализма до утопије

Маркс је у току свог живота успео да изда само први део свог дела Капитал. Последња два дела је уредио и издао године 1885. и 1894. његов најближи сарадник, немачки социјалистички филозоф Фридрих Енгелс. Дело Капитал покушавало је да објасни историјску позадину капитализма, привредног система који је типичан за западне парламентарне демократије. Капитализам, како га је објашњавао Маркс, заснован је на нерегулисаној трговини и конкуренцији без државне контроле, а власништво над средствима за производњу и расподелу концентрише се у рукама приватника и акционара. Према Марксу, капитализам ствара средњи сталеж и радничку класу, што доводи до непријатељства међу њима и до угњетавања радничке класе. Ослањајући се на дела ортодоксних економиста, Маркс је тврдио да је капитализам уствари недемократски, и да је социјализам врх демократије, јер користи људима, унапређујући једнакост и слободу.

Утопија би била постигнута чим би се пролетаријат подигао у револуцији, ослободио се тлачења буржоазије и успоставио оно што је Маркс називао ”диктатура пролетаријата“. (Види оквир на страници 27.) Међутим, временом је ублажио своја гледишта. Допустио је два схватања револуције, једно насилно а друго трајније, постепено. То је изазвало занимљиво питање.

Утопија путем револуције или еволуције?

Реч ”комунизам“ потиче од латинске речи communis, која значи ”општи, заједнички“. Као и социјализам, тако и комунизам тврди да слободно предузетништво води до незапослености, сиромаштва, циклуса конјунктуре и конфликата између послодаваца и радника. Решење тих проблема је у томе да се богатство нације расподели равномерније и праведније.

 Али, при крају прошлог века марксисти се још нису сложили како би могли да постигну те договорене циљеве. Почетком 20. века је тај део социјалистичког покрета, који је одбијао насилну револуцију и заузимао се за деловање унутар парламентарног демократског система, добио на снази, и развио се у оно што се данас зове демократски социјализам. То је социјализам који данас налазимо у демократским земљама као што су Савезна Република Немачка, Француска и Велика Британија. Те су странке у свим својим намерама и циљевима одбациле право марксистичко мишљење, а заинтересоване су само за то да за своје грађане успоставе државу благостања.

Међутим, један одушевљени марксист који је чврсто веровао у то да ће се комунистичка утопија постићи само насилном револуцијом био је Лењин. Његова учења су заједно с марксизмом сачињавала темељ за садашњи ортодоксни комунизам. Лењин, који се уствари звао Владимир Иљич Уљанов, родио се године 1870. на подручју данашњег Совјетског Савеза. Године 1889. обратио се марксизму. Након 1900. године, после свог прогнанства у Сибир, углавном је живео у западној Европи. Кад је царистички режим био срушен вратио се натраг у Русију, где је основао Комунистичку партију Русије и предводио бољшевичку револуцију године 1917. Након тога био је, све до своје смрти године 1924, први председник Совјетског Савеза. Сматрао је комунистичку партију врло дисциплинованом, цетрализованом групом револуционара, који су служили као авангарда пролетаријата. Мењшевици се нису с тиме сложили. (Види оквир на страници 27.)

Гранична линија између револуције и еволуције није више тако јасна. У књизи Comparing Political Systems: Power and Policy in Three Worlds (1978) стоји: ”Комунизам је све више амбивалентан у томе како постићи социјалистичке циљеве... Разлике између комунизма и демократског социјализма знатно су се смањиле.“ Сада, године 1991, те су речи добиле још више на снази док комунизам доживљава драстичне промене у источној Европи.

Комунизам поново уводи религију

”Потребне су нам духовне вредности... Моралне вредности које је произвела и вековима утеловљавала религија могу такође при обнови у нашој земљи да буду од користи.“ Једва да би ико помислио да ће икада чути такве речи из уста генералног секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза. Али, 30. новембра 1989, приликом своје посете Италији, обзнанио је Михаил Горбачов ову драстичну промену става према религији.

Да ли то можда подупире теорију да су први хришћани били комунисти, и да су практиковали неку врсту хришћанског социјализма? Неки то тврде, наводећи Дела 4:32, где се о хришћанима из Јерусалима каже: ”Имали су све заједничко.“ Међутим, истраживања показују да се овде ради о пролазној припреми која је проузрочена непредвиђеним околностима, а не о трајном систему ”хришћанског“ социјализма. Пошто су хришћани пуни љубави делили материјална средства, ”нико није оскудевао“. Да, ”... и даваше се свакоме што коме требаше“ (Дела 4:34, 35, Ба).

”Гласност“ и ”перестројка“

Од последњих месеци 1989. године Совјетски Савез је заједно са савезним комунистичким владама у источној Европи доживео запањујуће политичке потресе. Захваљујући политици гласности, односно отворености, сви су могли да примете те промене. Источни Европљани су тражили далекосежне реформе које су донекле и уследиле. Комунистички вође су признали потребу за хуманијим и саосећајнијим системом и тражили ”поновно рођење социјализма у једном другом, просвећенијем и делотворнијем облику“, како се изјаснио један пољски економист.

На челу тих вођа био је Горбачов, који је, недуго након што је 1985. ступио на  власт, увео идеју перестројке (преображај). За време своје посете Италији бранио је перестројку као неопходну у суочавању са изазовима 1990-их година. Рекао је: ”Након што су социјалистичке земље пошле путем радикалних реформи, прекорачиле су границу иза које више нема повратка у прошлост. Али, ипак је погрешно тврдити, као што то чине многи на Западу, да је то слом социјализма. Напротив, социјалистички ће процес у свету следити свој пут даљњег развоја многих облика.“

Комунистички вође, дакле, нису спремни да се сложе са проценом новинара Charlesa Krauthammera, који је прошле године писао: ”На трајно питање којим су се бавили политички филозофи све од Платона — који је најбољи начин владавине? — одговорено је. После неколико хиљадугодишта у којима је био испробан сваки облик политичког система, завршавамо ово хиљадугодиште са сигурношћу да смо у либералној, плуралистичкој и капиталистичкој демократији пронашли оно што смо тражили.“

Међутим, немачке новине Die Zeit отворено говоре о жалосној слици коју пружају западне демократије, и указују на ”незапосленост, злоупотребу алкохола и дроге, проституцију, скраћивање социјалних програма, снижавање пореза и мањак у државном буџету“, а затим питају: ”Да ли је то заиста савршено друштво које заувек слави победу над социјализмом?“

Позната пословица каже: ”Ко седи у стакленику нека не баца камење.“ Који од несавршених облика људских владавина може себи да дозволи да критикује слабости неког другог? Чињенице јасно показују: Савршена људска владавина — утопија — не постоји. Политичари и даље трагају за ”добрим местом“. Али, ипак, не налазе ”никакво место“.

[Фуснота]

[Оквир на 27. страни]

СОЦИЈАЛИСТИЧКА И КОМУНИСТИЧКА ТЕРМИНОЛОГИЈА

БОЉШЕВИЦИ/МЕЊШЕВИЦИ: Руска социјалдемократска радничка партија која је основана 1898. године, разделила се 1903. године на две групе. Бољшевици (дословно: чланови већине) под Лењиновим вођством били су за то да странка остане мала, с ограниченим бројем дисциплинованих револуционара. Мењшевици (чланови мањине) давали су предност странки која би имала више чланова и примењивала демократске методе.

БУРЖОАЗИЈА/ПРОЛЕТАРИЈАТ: Маркс је научавао да ће пролетаријат (радничка класа) срушити буржоазију (средњи сталеж, укључујући власнике творница), успоставити ”диктатуру пролетаријата“ и тако створити бескласно друштво.

КОМИНТЕРНА: Скраћеница од Комунистичка интернационала (или Трећа интернационала), организација коју је 1919. основао Лењин да би унапређивала комунизам. Распуштена је 1943. Њој су претходиле Прва интернационала (1864-1876), из које су се развиле многе европске социјалистичке групе, и Друга интернационала (1889-1919), врста међународног парламента социјалистичких странака.

КОМУНИСТИЧКИ МАНИФЕСТ: Марксово и Енгелсово објашњење темељних начела научног социјализма издано 1848, које је дуго служило као темељ деловања европских социјалистичких и комунистичких странака.

ЕВРОКОМУНИЗАМ: Комунизам западноевропских комунистичких странака. Независан од совјетског управљања и спреман да служи у коалиционим владама. Тврди да ”диктатура пролетаријата“ није више потребна.

НАУЧНИ/УТОПИЈСКИ СОЦИЈАЛИЗАМ: Термини које је користио Маркс да би начинио разлику међу својим учењима која су се наводно темељила на научном истраживању историје и учинака капитализма и чисто утопијским социјалистичким учењима његових претходника.