Источна Европа — религиозни препород?

ПОТИСКИВАЊЕ слободе изражавања у последњих неколико деценија у земљама Источне Европе укључивало је бројна ограничења у вези религије. Атеизам је активно проповедан, а многе катедрале и цркве претворене су у музеје атеизма, попут оне у Лењинграду коју су посетили бројни туристи. Сви активни свештеници постали су помагачи текућег режима. Са свим местима обожавања, као што су манастири, цркве и џамије, који су службено били затворени 1967, Албанија је чак преко Радио Тиране била проглашена ”првом атеистичком државом на свету“.

А сада, са слободом која је попут пролећног цвећа процветала свуда по Источној Европи, шта се догодило са религијом?  Француски писац Жан Франсоа Кан је писао: ”Религија притиснута потискивањем може се ухватити за руке с нацијом притиснутом угњетавањем. То се догодило јуче у Ирану. Данас се догађа у совјетском Азербејџану. Сутра се може проширити пожар Русијом као муња.“ Чак и данас се неке религије уједињују националистичким идеалима и тежњама, постајући на тај начин једно од главних средстава политичког протеста, посвећујући га присуством својих католичких и православних свештеника и лутеранских пастора.

Дакле, како религиозна слобода иде укорак са новом демократском атмосфером?

Како су се само ствари промениле!

Главне религије Источне Европе, посебно Католичка црква, одмах су предузеле акцију да би биле законски признате од нових владавина. На пример, L’Osservatore Romano извештава да је ”9. фебруара [1990] био потписан Споразум између Свете столице и Републике Мађарске“. Тим споразумом обе стране су се сложиле да поново успоставе дипломатске односе. (Ватикан се сматра одвојеном сувереном државом.)

Још један извештај из Ватикана наводи да је Католичка црква украјинске литургије, забрањена 1946, захтевала легализацију и да је ушла у преговоре ”с владом и руском православном црквом у вези практичних питања обзиром на црквени живот у Украјини“.

У априлу 1990. папа је посетио Чехословачку и био поздрављен на прашком аеродрому ”од стране достојанственика Цркве и државе, укључујући... господина Вацлава Хавела, председника Републике“ (L’Osservatore Romano). Ту се такође развија нова религиозна клима.

Католичка црква је увек била снага са којом је требало рачунати у Пољској. Сада, са својом новостеченом слободом, затеже своје мишиће и предузима акције да поново уведе религиозне разреде у школе. Један свештеник је рекао: ”Школе су власништво нације. Пољска нација је више од 90% католичка.... Уз дужно поштовање према другим религијама, религиозно поучавање у школи ће повратити ауторитет учитељима и... властима, јер се бави етичком суштином човека.“

Извештај Православне цркве у Румунији наводи: ”Патријарх и бројни бискупи који су сарађивали са [Чаушесковим] режимом били су принуђени да оду. Именована је комисија која треба поновно оживети цркву. Многи пређашњи неверници окрећу се религији и пуне месне цркве... Румунска Византинска католичка црква, присиљена да буде распуштена пре 40 година, добила је одобрење за реорганизацију“ (Orthodox Unity, јул 1990.).

Промене у Албанији

Према новинским извештајима, изненађујуће промене полако се дешавају у Албанији, малој планинској земљи од 3,25 милиона становника, скривеној на  јадранској обали између Југославије и Грчке. Немачке новине Die Welt извештавају: ”У Албанији, последњој тврђави старог типа комунизма у Европи, људи су почели гласати својим ногама“ тражећи склониште у амбасадама Запада, одакле им је дозвољено да оду за Италију, Немачку и друге земље.

Извештај даље каже: ”У мају 1990. Албанцима су обећани пасоши, и укидање закона̂ који забрањују религиозно изражавање.“ (Цитирано из The German Tribunea, од 15. јула 1990.) Професор историје Denis R. Janz је писао: ”Дуга и тешка борба за потпуну секуларизацију изгледа да је обустављена.“ Међутим, он додаје: ”Постоје докази... да је религији у овом друштву уствари био нанесен тежак ударац.“

У повезаности с тиме, Јеховини сведоци одржавају своју уобичајену и строгу неутралност. На темељу библијских начела, нису се укључивали у политичке и националистичке поделе. Поуздали су се у Бога да ће им омогућити мирне околности у којима би испуњавали свој светски задатак проповедања Божјег Краљевства (Матеј 22:21; 1. Тимотеју 2:1, 3; 1. Петрова 2:13-15).

Дакле, шта је са Јеховиним сведоцима у Источној Европи? Да ли су напредовали под забраном? Постоји ли за њих религиозна слобода?

[Слика на 7. страни]

Хоће ли се људи вратити црквама Источне Европе?