Моја борба са смрћу на лету 232

Испричала преживела путница

Кад се авион на лету број 232 United Airlinesa срушио на кукурузно поље у Ајови прошле године, погинуло је 110 путника и посада. Али, зачудо, 186 особа је преживело.

”ПРИСИЛНО ћемо се спустити у Су Сити“, упозорио је пилот. ”Биће неугодно.“

Било је то 19. јула 1989, док смо мој супруг и ја били на путу за Чикаго да би присуствовали конгресу компјутерске компаније коју је водио мој муж Кевин. Већ смо прелетели од Албукеркеа до Денвера, где смо се срели са пријатељем који је ишао на исти конгрес другим летом. Сећам се да смо се шалили ко ће први стићи у Чикаго. Наш авион, United Flight 232, полетео је први; други је по реду вожње требало да полети око десет минута касније.

Невоља на страни

Изненада, за време нашег оброка у току лета, зачуо се гласан звук и авион се почео трести и губити висину. Убрзо је пилот објавио да смо остали без једног мотора и да ћемо касније стићи у Чикаго. Деловао је мирно.

Посада је била забринута, али не нарочито. Сви су говорили о нашој ситуацији, али није било панике. Касније сам сазнала да авион може летети само удесно, јер су прекинути хидраулични прикључци кад се распао мотор.

Убрзо је пилот објавио да ћемо слетети у Су Ситију (Ајова) и да ће слетање бити неугодно. Рекао је да ће све бити у реду, али нас је упознао како да се припремимо за присилно слетање. Особље авиона нам је показало како да завежемо своје појасеве и ухватимо се за глежњеве.

Од тренутка кад се мотор распао, почела сам плакати и нисам могла да престанем.  Кевин ме држао, изговарајући молитву Јехови Богу за нас обоје. Како смо били срећни што наше две девојчице, старе шест и две године, нису са нама на том лету!

Жена до мене се са двојицом синова приближила к мени и ухватила ме за руку док смо се припремали за слетање. Авион се лагано спуштао и заиста сам мислила да смо успели кад сам осетила да смо додирнули земљу.

Преживљавање и смештај у болницу

Држала сам очи затворене осећајући се као да сам на тобогану у луна-парку, и угледала сам сунчеву светлост кроз затворене очи. Последње чега се сећам било је да су моје ципеле биле усисане и да сам савијала ножне прсте да их задржим.

Кад сам отворила очи био је мрак а ја сам се кретала. Моје седиште је окренуо спасилац. Били смо у пољу. Било је црно и зелено и сунце је јако сијало. Кевин је још увек био привезан до мене. Позвала сам га по имену али се није одазвао.

Спустили су ме на тло где сам се придигла на колена. Упитала сам да ли је мој муж преживео. Спасилац је одрично одмахнуо главом. Само сам клонула. Током вожње у амбулантним колима чула сам све звукове, али уствари нисам слушала. Осећала сам да ми око натиче.

У Здравственом центру Marion Countyja људи су били брижљиви и услужни, посебно медицинска сестра именом Лори. Била сам довољно будна да јој дам телефонски број моје сестре у Албукеркеу, тако да је она назвала моју породицу да би знали да сам жива.

Заиста сам мислила да, откако сам у Ајови, неће бити никога ко би ме посетио. Међутим, прве ноћи су ме у болници посетила двојица старешина из месне скупштине Јеховиних сведока. Месни Сведоци наставили су да ме посећују, да зову и пишу током мог четверодневног боравка. United Airlines је отворио рачун у J. C. Penney’su, а Сведоци су куповали за мене тако да сам имала нешто да обучем.

Следећег дана била сам поново изненађена кад су стигли моја мајка, сестра и Кевинов брат са родитељима да би били са мном. Нико од њих није ми дозволио да помислим да је Кевин мртав, тако да сам још увек подржавала трачак наде да је међу неидентификованим озлеђенима.

Док сам гледала телевизијске вести, нисам могла веровати ономе што сам видела. Нисам чак ни знала да смо се срушили! Кад сам помислила да је авион додирнуо тло, претпоставила сам да смо сигурни. Нисам престајала да анализирам зашто смо били ван авиона. Ред у ком се налазило моје и Кевиново седиште био је иза крила. Били смо у средњем делу од пет седишта, и кад се авион распао, наша седишта су била избачена на тло. Кевин и жена до мене су погинули, али смо ја и њена два мала дечака преживели.

Један спасилац — једини ког се сећам — посетио ме у болници. Мучило га је то што су неки преживели док су други погинули. Објаснила сам му да је то ствар ’времена и непредвиђене згоде која све стиже‘ (Проповедник 9:11, NW). Бог није поставио одређене људе на седишта где би били убијени, а друге на седишта где би преживели. Дала сам му библијски тракат Има ли наде за наше мртве? и брошуру ”Гле! Све ново творим“. Загрлили смо се и мислим да се осећао мало боље кад је отишао.

 Лори, која је превијала моје ране у соби за хитне интервенције, наставила је да ме посећује током целог мог боравка у болници, иако нисам била на списку њених пацијената. Дивила се мојој унутрашњој снази, а ја сам покушала да јој објасним да ту снагу добијам од свог Бога, Јехове, који ми помаже у тој борби (Псалам 121:1-3).

Наставак борбе

У недељу, 23. јула, била сам спремна да довршим свој опоравак код куће. Док смо се укрцавали на авион, сама са собом сам охрабрујуће разговарала и концентрисала се на дисање, тако да одагнам панику. Кад ме је видела моја двогодишња Мерцедес, сву у завојима и модрицама, није желела да има са мном никаква посла. Требало је да прођу два или три дана док се није поново загрејала за мене. Тара је била срећна што је добила назад своју мајку, али јој је недостајао отац.

Боравак с онима који су познавали Кевина и гледали његов духовни напредак (требало је да се крсти као Јеховин сведок у октобру) отежао ми је суочавање са реалношћу његове смрти. Неки кажу да Санта Фе никад није видео већу сахрану од његове. Он је знао да буде пријатељ и приближио се многима.

Схватила сам да морам остати запослена и да нема боље активности од хришћанске службе. У априлу и мају сам учествовала у помоћној пионирској служби, облику пуновремене службе. Сада сам одлучила да тако делујем и у септембру. Бити повезан са другим људима и њиховим проблемима заиста је помогло. Такође сам се запослила обављањем послова по кући, као што је стављање завеса на прозоре, постављање тапета на зидове трпезарије и дневне собе и полирање стола у трпезарији.

У време несреће водила сам два библијска студија на дому са особама заинтересованим за Реч Божју тако да је после несреће пређашња интересентица желела да настави студиј. Сва три интересента су питала: ’Зашто је Јехова спасио тебе, а није Кевина, јер је и он чинио све што је могао да угоди Богу?‘

Објаснила сам им разлику између Божег захвата и природне катастрофе или несрећног случаја. Код Божјег захвата, дато нам је божанско упозорење да ће се нешто догодити. Један пример је потоп Нојевог времена. Том приликом Бог је рекао Ноју шта да чини да би избегао несрећу. Требало је да гради арку. Са друге стране, несрећни случајеви или природне катастрофе су непредвидиве и погађају свакога без разлике, доброг и лошег. Нико није знао да ће се нешто лоше догодити са нашим авионом. Да су знали, нико се не би укрцао на њега. Моје преживљавање било је исто тако случајност као и Кевинова смрт.

Људи који говоре како сам ”снажна“ не схватају колико сам често близу суза. Потребно је доста времена да то пребродим. Могу говорити о Кевину или гледати његове слике и осећати се добро све док не останем сама; онда плачем. Јако ме боли што сам изгубила свог супруга после кратког времена проведеног заједно, свега седам година.

Моје мале кћерке придају више него обичну пажњу сваком хришћанском брату који нам дође у посету, држећи их за ноге понекад, тако да не би отишли. Тара је била љута неко време и плакала не знајући тачно зашто. Ипак, добро учи у школи и покушава својим друговима да говори о ускрсењу (Јован 5:28, 29).

Покушавамо да поједноставимо наше животе и хришћанску службу учинимо животним путем. Уз Јеховину помоћ, то ћемо извршити. Пре око годину дана, пријатељ ме је охрабрио да напредујем и почнем да служим као општи пионир. Срећна сам што сам прихватила то охрабрење. Као пуновременом проповеднику, помагање другима да уче о Божјим намерама помогло ми је да задржим у жаришту Божју величанствену намеру да оствари земаљски рај и ускрсне драге умрле (Лука 23:43; Откривење 21:3, 4).

Испричала Lydia Francis Atwell

[Слика на 26. страни]

Са мојим супругом пре лета

[Извор слике на 25. страни]

UPI/Bettmann Newsphotos