Жртве суочене с преступницима

СЦЕНА: Држава Њујорк, област Џенеси, Одбор жртава алкохола и вожње. Призор: Шест особа повезаних жалошћу, држећи слике својих вољених, учествују у мучном покушају да утичу на преступнике који су оптужени за вожњу у припитом стању.

Следе изводи њихових примедби, које Пробудите се! преноси у сажетом облику.

Жртве

Један отац: ”Ово је наш син Ерик. Био је узоран син, пун хумора и стално весео. Сада сам тужан отац који жали за својим погинулим седамнаестогодишњим сином. У једном тренутку су уништени наши снови, наше наде за будућност, наша љубав — све је то убио пијани возач.

Са својом женом идем на гробље. То је последња нит које се морамо чврсто држати. Тамо читамо Ерикове речи угравиране на спомен-плочи: ’Колико ћете ми недостајати, надам се да се нећемо задуго одвојити; и ако буде тако, плакаћу, јер никад нисам хтео с вама да се опростим.‘ Ни ми нисмо хтели да се опростимо с њим.“

Млада удовица: ”Ово је моја породица. Један човек, стар 22 године, напустио је свадбену свечаност тврдећи да није пијан. Својим камионетом је возио кроз ноћ великом брзином непознатим путем. Стигао је до знака упозорења, али се није обазирао. Прошао је знак заустављања и налетео на нас. Следеће чега се сећам је да сам се пробудила с болним притиском на грудима. Након што сам једва отворила очи, видела сам како мој муж виси преко волана. Чула сам како моја беба плаче. Сећам се да сам питала: ’Шта се догодило?‘

Нико није одговорио. Бил, мој супруг, стар 31 годину; наш најстарији син, стар 6 година; наши близанци стари 4 године, сви су били мртви. Једина нада која ми је остала била је моја мала, деветомесечна девојчица коју су с тешком озледом главе одвезли у болницу.

Једне тужне, кишовите среде ујутро, док сам лежала у болници, били су сахрањени мој муж и моја три сина. Мислила сам на четири мртвачка сандука, четири сломљена тела, четири особе које никад више нећу видети, чути или додирнути. Како сам могла и даље да живим?

Моја мала кћерка и ја биле смо принуђене да почнемо нови живот. Продала сам кућу јер нисам могла да живим са успоменама.  Не могу да се помирим с чињеницом да су мој муж и три дивна сина у гробу. Сав труд, сва брига и љубав нису били довољни да их заштите. Не могу речима да изразим сву бол, очај и празнину. Њихов живот је био тако кратак!

Човек који је одузео живот члановима моје породице није био неки окорели злочинац, алкохоличар или преступник, него обичан човек који је провео забавно вече. Сада морам да плаћам страшну цену зато што је неко одлучио да пије и да вози. Нека се ово никад не догоди вама или некоме кога волите.“

Једна мајка: ”Моја кћерка се звала Ронда Лин. Она би 21. јуна завршила средњу школу. Последњи сат вожње у аутошколи је имала 10. јуна. Тог дана су две особе, које су се забављале и пиле, донеле неодговорну одлуку да возе. За трен ока убили су Ронду, инструктора аутошколе и двоје њених школских другова.

Поподне су ме назвали и рекли да је Ронда имала саобраћајну несрећу. Моја једина помисао је била да морам бити код ње. Кад сам стигла у болницу нису ми дали да уђем и да видим Ронду. Али хтела сам бити сигурна. Тражила сам да подигну чаршав. Њено лице је било јако натечено и изгребано. Укочено сам гледала њене лепе очи и додирнула њену руку али нисам могла да исцелим њено озлеђено тело. Све што сам могла да учиним било је да милујем њену дивну косу. Није било никакве реакције. Била је мртва.

Имала сам несрећан задатак да јавим њеном оцу и браћи да је више нема. Све се променило због те страшне празнине. Кад бисмо бар још једном могли да је загрлимо. Живот неће никад више бити као пре. Све што нам је остало су сећања.“

Преступник

Један младић: ”Моја прича је другачија од оних до сада испричаних. Почиње пре 23 месеца. Сећам се тога као да је било јуче. Моја пријатељица је те вечери куглала у спортској лиги, а ја сам одлучио да попијем нешто и да посматрам њено куглање. Попио сам пет или шест чаша пива у следећа два и по сата. Схватио сам да морам бити разуман и да сачекам један сат пре него што возим кући.

Након отприлике 30 минута вожње кући, наишао сам на путу на возило хитне помоћи, а у средини пута је био човек који је усмеравао саобраћај. Тог човека сам приметио тек кад је већ било прекасно. Покушао сам да га заобиђем и нагазио сам на кочницу. Када је предње стакло пукло, помислио сам: ’Да је то бар само срна или пас!‘ Али знао сам да није. Изашао сам из аутомобила, пошао к њему и викао: ’Јесте ли добро? Јесте ли добро?‘ Он није одговорио. Сећам се како сам, стојећи над њим, гледао у његово лице. Било је ужасно.

Дошли су полицајци и постављали ми питања. Тада су рекли: ’Јако сте спремни на сарадњу али ходате смешно и говорите смешно. Да ли сте нешто попили?‘ Повели су ме у полицијску станицу и извршили алкотест. Имао сам 0,8 промила [садржај алкохола у крви с којим је у многим земљама забрањено возити аутомобил]. Нисам могао да поверујем да ми се то догодило. Мислио сам да ми се тако нешто никад не може догодити. Па ипак, сад сам оптужен за убиство из нехата због вожње у стању смањене способности.

Месец дана касније требало је да положим испит за учитеља. Помислите само како друштво гледа учитеље с поштовањем. Од њих се очекује да су морално чисти. На томе сам радио, али сада сам морао да рачунам с тим да изгубим све.

Добио сам условну казну од годину дана, изгубио возачку дозволу на 19 месеци, платио казну од 250 долара, провео викенд у затвору, одрадио 600 сати службе заједници и присуствовао деветонедељном течају за алкохоличаре. Али више од тога сећам се ноћи у којима се дршћући будим са сликом лица оног човека  у мислима. А сећам се колико је тешко било да сретнем све моје пријатеље и рођаке. Даљњи живот ми је изгледао као борба. Нисам био сигуран да ли се исплати. Морао сам опет да се вратим поучавању и да гледам сву ту децу. Увек изнова сам се питао колико њих зна шта сам учинио. Осећао сам се кривим и имао сам грижу савести према породици тог човека.

У ноћи судара морао сам да учиним нешто што је било најтеже у мом животу — да позовем мајку и кажем јој: ’Мама, убио сам човека у саобраћајној несрећи. Треба неко да ме одвезе кући.‘ Кад је дошла загрлили смо се и плакали. Највећем непријатељу не желим да се догоди тако нешто. Сада желим помоћи у сузбијању проблема алкохола и вожње. Сећајте нас се кад напустите овај састанак. Никад нас немојте заборавити.“

Закључак разговора

Патрициа Џонстон (Patricia Johnston), координатор овог одбора жртава, завршила је разговор својим трагичним искуством о судару који је проузрочио њен отац под утицајем алкохола. Рекла је: ”Кад бих могла жалост коју проузрокује алкохол ставити у боцу и направити из тога ’једну за пут‘, тада нам никад не би био потребан овај програм!“

На крају је председавајући пружио прилику за даљња питања. Нико се није јавио. Али многи су имали сузе у очима и рекли су: ”Никад више нећу возити након што сам нешто попио.“

Само време ће показати да ли ће такви одбори моћи да утичу на удео у ком се ухапшени прекршиоци враћају на пут да опет возе у пијаном стању. Али, кад помислимо на огроман број — наиме милионе — алкохолизираних возача који нису ухваћени, проблем добија застрашајуће димензије.

Нови извештаји Уреда правосуђа за статистике у Америчком министарству правосуђа, показују да је у једној од прошлих година због вожње у припитом стању ухапшено скоро два милиона возача. Али, статистике показују и то да на сваког ухапшеног возача због вожње у припитом стању долази 2 000 неухваћених возача, јер возе у подручјима у којима нема полицијских контрола, и који сваки час могу да проузроче несреће — смртоносна опасност!

Шта је створило средину која унапређује такво смртоносно и неодговорно поступање? Зашто се рат против алкохола и вожње и даље води тако неуспешно? Позабавимо се неким одговорима на та питања.

[Слика на 7. страни]

Инсценирање разговора између починиоца и жртава