”Наша мисија је била самоубиство“

СВАЊИВАЛО је кад смо 15. августа 1945. били далеко на југу Пацифика. Био сам на задатку као члан специјалног самоубилачког нападачког корпуса званог Каитен на подморници А-367. Кад је преко радио пријемника стигло царево саопштење о предаји, свако је остао запањено да стоји на својој дужности. Рат на Пацифику је завршен.

У року од десет дана вратили смо се у Јапан. Нама, који смо ратну морнарицу одабрали за своје занимање, није било разумљиво зашто су се остали морнари радовали демобилизацији, а тиме и изгубљеном рату! Врло мучно је било да су се људи радовали свршетку рата кад је толико младих умрло за своју земљу!

На самоубилачком задатку

Осврћући се на прошлост, сетио сам се времена неких осам месеци уназад када сам дипломирао на Морнаричкој противподморничкој и подморничкој школи. Било је то 25. децембра 1944. Управо сам примио наређење да служим на подморници А-367. Кад смо се на Нову годину 1945. укрцали у Јокосуки, добили смо задатак да учествујемо у специјалним нападима. Речи ”специјални напад“ означавале су самоубилачки напад, баш као камиказе у  ваздуху. Звали су нас Шимбу одељење Специјалног нападачког корпуса каитен.

Допловили смо у велику луку Куре близу Хирошиме да се припремимо на операције и на подморници изведемо преправке у сврху смештања каитена. Каитен је био преуређен и торпедо спојен с тесном контролном кабином за једну особу у средини. Након што је лансиран с горње палубе подморнице, оператер га је управљао како би погодио циљ. Одатле и назив човек-торпедо. Кад је био једном лансиран, није му било повратка. Погодити циљ значило је умрети херојском смрћу, а промашити га ”псећу смрт“, како Јапанци кажу кад човек умре без сврхе.

Сматрали смо узвишеном чашћу да умремо за нашу земљу. Кад је наш командант тражио да иступе добровољци за чланове самоубилачких одељења, сви смо као један ступили напред. Иако нисам био оператер каитена, свако је у посади био важан члан самоубилачког нападачког корпуса. Каква част!

Након обуке у лансирању каитена, испловили смо на задатак имајући код себе пет, на горњој палуби монтираних каитена. Пловећи кроз Инландско море према Пацифику, стајао сам на палуби посматрајући лепоту раног лета. Размишљао сам шта ће постати плен тих пет посуда смрти и присетио се драгих и горких успомена из дана поморске обуке.

Поморска школа

Од детињства сам тежио да морнарицу учиним својим позивом. Кад сам 1944. напунио 18 година, пошао сам у Поморску школу за минско наоружање. Прва два месеца обука је обухватала основе копненог ратовања и кратак течај поморства. Након тога је име школе промењено у Противподморничка школа ратне морнарице. Започела је обука руковања с хидрофонима и сонарима и могли су да нас добро оспособљене пошаљу на ратни фронт.

Прва два дана с нама се поступало као с гостима. Наставници су нам љубазно објаснили оно што нисмо разумели. Затим, трећи дан, уследило је прво ”дотеривање“. Управо смо легли у кревет, а дежурни официр је обавио свој круг, кад смо чули заповест једног наставника: ”Дижите се! Сви на палубу!“ Као без главе трчали смо тамо-амо не знајући шта да чинимо. ”Брже, брже! Напред! Сви у строј!“ На нас су оштро узвикивани прекори. Кад смо коначно стали у строј, речено нам је: ”Момци, свима вам треба још самодисциплине.“ Тиме су започела ”дотеривања“. Код ратне морнарице ”дотеривање“ значи батине. Као прво, речено нам је да морамо стати с размакнутим ногама и стиснути зубе како се не би срушили или угризли за језик. Следили су један за другим ударци у лице.

За ”дотеривања“ је важило начело групне одговорности. Кад је припадник неке јединице погрешио, цела јединица била је ”дотеривана“. Често смо добијали ударце  по задњици са штапом који је личио на онај за бејзбол. Назван је ”штап за уливање војничког духа“. Наводно је ”дотеривањем“ требало унапредити за море неопходан тимски дух. Сваки пут кад сам окусио такво ”дотеривање“, питао сам се хоће ли то заиста помоћи у стварној борби.

Након што сам дипломирао на Противподморничкој школи, пошао сам у Подморничку школу. Овде смо научили шта треба да радимо на другој страни. Путем предавања и обуке учили су нас како треба са подморнице ухватити звук неког брода на површини и извршити напад. Овде је обука била још бруталнија и како се обичавало рећи у јапанској морнарици, радна седмица је била ”по–по–ут–ср–че–пе–пе“. Другим речима — без слободног викенда.

Самоубилачки напад

”Сада смо препловили канал Бунго“ затрештало је кроз звучник и тргло ме из успомена. ”До сутра ујутро пловићемо површином. Очекујемо да ћете извршити своју мисију као Шимбу одред специјалног нападачког корпуса Каитен. Учините најбоље што можете на вама додељеним дужностима.“ Задатак нам је био да вребамо и уништимо бродове који су између Окинаве и Гуама одржавали снабдевачку руту. Четири дана смо у зору зарањали а у сумрак израњали.

Петог дана смо око 14.00 сати открили извор звукова. Спустили смо се на дубину од око 135 метара и опрезно се приближавали, док смо перископом посматрали циљ. Изненада су пале команде, једна за другом.

”Сви на своја места!“

”Каитени спремни!“

”Оператери ка торпедима!“

Кад су оператери јурнули узаним ходником и преко чела ставили траку с амблемом Излазећег сунца, посада је, прислонивши се уз зидове ходника, салутирала за растанак.

Оператери су се попели мердевинама ка комуникацијском каналу (пролазу у унутрашњости подморнице који води према кабинама оператера с торпедима), окренули се на његовом отвору и салутирајући довикнули: ”Хвала свима, јер сте добро бринули за нас. Желимо да ствар успе!“ Они који су стајали доле ћутали су, укочених лица.

”Сва торпеда спремна за лансирање!“ Глас дежурног је подрхтавао док је преносио капетанову команду.

”Циљеви: велики теретни брод и разарач“, изјавио је капетан. ”Торпедо број 1 у квару. Тако ће број 2 и број 3 ићи према циљевима. Сви остали спремни уз торпеда.“

”Торпедо број 2, крени!“

”Торпедо број 3, крени!“

”Дум! Дум!“ Жичане траке којима су каитени били причвршћени одрешене су и удариле су палубу. Торпедо број 2 је одрешен и лансиран а, док је његова громогласна тутњава још одјекивала, следио је торпедо број 3. Синула ми је мисао на оператерово дечачко лице. Концентрисао сам се на свој посао праћења каитена хидрофоном.

”Већ је време да циљеви буду погођени“, неко је промрмљао. Каитени су лансирани само 15 минута раније, али чинило нам се као да је прошао сат и више. ”Бу — ум!“ зачула се тутњава експлозије којој је одмах следила и друга.

”Подофицир Чиба погодио циљ!“

”Подофицир Оно погодио циљ!“

Завладала је тишина. Нико није пустио ни гласа, чак се нико није ни закашљао. Неки су стиснули руке у молитви у правцу експлозије. Сузе су оставиле трагове на лицима немо стојећих чланова посаде. Невероватан призор тишине за такав сјајан успех.

Сакривену међу личним стварима пронашли смо опроштајну песму коју је написао подофицир Оно, према јапанском обичају  да неко ко очекује смрт оставља за собом оригиналну песму. Написао је: ”Кад се трешње старог Јапана расцвату и разаспу латице, разаспу их дубоко у море.“ Имао је 19 година.

Ваздушни напад!

Наставили смо да тражимо непријатеље, зарањајући пре изласка сунца и израњајући после његовог заласка. Након двонедељног узалудног тражења, капетан нам је саопштио да се одмах враћамо у Куре. Цела посада је била одушевљена. Док је подморница ради оправки и поновног снабдевања храном стајала усидрена у Куреу, чланови посаде су лешкарили по оближњим купалиштима.

Био је 15. јун 1945. Били смо усидрени у пристаништу близу поморског арсенала док смо се припремали да испловимо на следећи задатак. Одједном су затрубиле сирене за узбуну за ваздушни напад. Није било времена за припрему. Велика формација бомбардера типа Б-29 спуштала се према арсеналу. Са горње палубе скочио сам на кеј да откачим предње уже. Подофициру Моухрију, који се управо вратио, довикнуо сам да откачи задње уже. Подморница се одмакла од кеја, а ми смо остављени на њему.

Тражили смо заштиту у склоништу близу обале, али било је све пуно радника арсенала. Док смо стајали на улазу, пала је бомба и избацила нас напоље. Уочили смо да ће бити погибељно да останемо на том месту, и одлучили смо да бежимо у подземну пећину у брежуљку иза арсенала. Утврдили смо да бомбардери нападају у троминутним интервалима. Чим је једна група бомбардера прелетела, јурнули смо према брежуљку. Када сам стигао до склоништа, иза мене је експлодирала бомба и бацила ме у њега. Насрећу нисам био рањен. Подофицира Моухрија, који ме је следио, нисам нигде видео. Чим су напади престали почео сам да га тражим, вративши се истим путем све до кеја. Бомбе су оставиле на путу много великих рупа. Свуда сам тражио свог друга, али безуспешно.

Никад нисам видео толико мртвих и рањених. Огавност и бесмисленост рата погодила ме је јаче него икад. Мислио сам да нема ни Бога ни Буде. Да их има, никад не би дозволили такве грозоте.

Нашао сам Бога достојног поштовања

Било је свега два месеца после ваздушног напада када сам оног љетњег дана на југу Пацифика морао да прихватим да је Јапанско царство поражено. Након обављања неких ситних послова, вратио сам се кући 20. новембра 1945. Два дана касније запослио сам се у Јапанској државној железници. Следећих 30 година радио сам као кондуктер и станични чиновник у бројним градовима острва Шикоку. Због свега што сам искусио током рата, мојим погледима су завладале атеистичке идеје.

Године 1970. био сам одређен да радим у суседном административном подручју, на три сата удаљеној станици Сако. Путујући возом на свакодневни посао, читао сам новине и часописе. Када сам отварао своју торбу свако јутро сам у углу на врху нашао Кулу стражару и Пробудите се! Моја жена је управо постала Јеховин сведок и стављала их у торбу. Испрва сам се, запазивши их, узрујао и бацао у мрежу за пртљаг. Гајио сам мржњу према религији и супростављао се оштро хришћанској религији своје жене. ”Да ми те часописе ниси више стављала у торбу“, викао сам на њу кад сам се враћао кући. Али, следећи дан су били опет тамо.

Једног дана приметио сам како један човек узима часописе из мреже за пртљаг и почиње да чита. ’Шта је тако занимљиво у тим часописима?‘ питао сам се. Након што сам видео да се то неколико пута десило, једном, када сам прочитао своје новине, летимице сам пролистао и Кулу стражару. Нисам сасвим разумео шта у њој стоји, али Пробудите се! ми се учинио занимљив. Већ након првог читања  уочио сам да је то нешто друкчије и отада почео да читам свако издање. Разуме се да их нисам читао код куће, јер сам био ’противник‘, али постепено сам увиђао зашто моја жена свакодневно одлази у проповедање.

Почетком 1975. моје здравствено стање се погоршало и априла исте године био сам у пензији. Лекари су установили да имам рак на ждрелу. Док сам лежао у болници, посетио ме је један Сведок и поклонио ми The New World Translation of the Christian Greek Scriptures и књигу Пролази ли све овим животом? Било ми је досадно, а будући да ми је Библија поклоњена, имао сам изговор да је отворено читам.

Одмах након што сам изашао из болнице, тај човек ме је посетио. Прве две посете су биле само пријатељско ћаскање. Разговарали смо о ратним искуствима. Али, код треће предложио ми је библијски студиј који сам прихватио. Након што сам надвладао своје атеистичке погледе, који су били последица искуства у рату, коначно сам крштен на једном обласном конгресу 1980. Отада се радујем да служим другима, а недавно сам именован да служим у месној скупштини као старешина.

Осврћући се, увиђам зашто су политички и војни вође били у стању да васпитају младе мушкарце да несебично жртвују свој живот за домовину. Сатана Ђаво их заводи својом силном моћи, што ми је открило проучавање Речи Божје Библије. Сада у масовној хистерији самоубилачких мисија препознајем Сатанине садистичке намере. То је проречено у Откривењу 12:7-9, 12: ”И рат је избио на небу: Михаел и његови анђели борили су се са змајем, и змај се борио и његови анђели, али није надвладао, и није им се више нашло места на небу. Збачен је велики змај, празмија, који је зван Ђаво и Сатана, који заводи читаву настањену земљу; збачен је на земљу, и његови су анђели збачени с њим. Зато радујте се, небеса и који пребивате на њима! Јао земљи и мору, јер је Ђаво сишао к вама с великим гневом, знајући да има мало времена“ (NW).

Дуго сам био заслепљен верујући да су самоубилачке мисије част, али сада ми је разоткривена истина. Данас видим ко је био узрочник мог слепила. Речи апостола Павла у 2. Коринћанима 4:3-6 то објашњавају: ”Ако ли је пак још покривено и наше еванђеље, покривено је за оне који пропадају; за невернике којима је бог овога света ослепио разум, да не виде сјај светлости еванђеља славе Христа, који је лик Бога невидљивога. Јер ми не проповедамо себе, него проповедамо Исуса Христа, Господа нашега, и кажемо да смо ваше слуге, Исуса ради. Јер Бог, који рече да из таме засветли светлост, засветли у срцима нашима, да би познање славе Божје заблистало у лицу Исуса Христа.“

Упознавање истине и јединог живог и правог Бога може да се упореди са задовољством, да, са свежином ваздуха кад смо израњали и отварали врата подморнице. То задовољство и свежину нико није више ценио него ми. Дубоко сам захвалан Јехови за духовно освежење. Захвалан сам такође својој жени због њеног неуморног настојања да са мном подели библијску истину, не одустајући пуних десет година док се коначно нисам предао Богу. Као резултат, сада учествујем у хришћанској служби, животоспасавајућој мисији живог Бога. (Испричао Јошими Аоно.)

[Слика Јошими Аоноа на 23. страни]

[Слика на 24. страни]

Захваљујући неуморним настојањима моје жене, сада учествујем у животоспасавајућој мисији за живог Бога