”Људи кртице“

ХЛАДНЕ зиме; 1 100 километара дугачка мрежа тунела подземне железнице где је нешто топлије него напољу у граду; растућа популација бескућника — око 75 000 њих, према једној процени. У Њујорку то су три фактора која утичу на појаву узнемирујућег урбаног феномена: становника тунела или ”људи кртица“, како их неки називају. На мостићима и степеништима, напуштеним складиштима, тунелима и другим запуштеним угловима овог огромног лавиринта, они ограђују свој бедни животни простор. У напуштени тунел подземне железнице у Менхетену многи су се доселили у бетонске бункере, удубљења у зидовима и испупчена лежишта. Неки су чак изградили мале страћаре у тунелу.

Живот у тунелу је тежак. Пацови величине мачке скиче уоколо у мраку. Сваке године десетине људи погине од возова који јуре кроз тунеле и од електричних шина. Полиција редовно претражује пруге да би истерала бескућнике. Транзитни радници раскопавају њихове импровизоване домове, развлаче каучеве и тепихе, радио-апарате и телевизоре, чак тргају зидне тапете са зидова неких закутака тунела.

Након што полиција оде, бескућници се враћају. Према речима једног полицијског службеника у недељнику The New York Times, сви њихови напори да иселе бескућнике своде се на премештање унутар система тунела. ”То је краткорочно решење“, каже он. Али, за појаву бескућника тешко се може рећи да је краткорочни проблем. Према једној процени, само у САД постоји око два милиона бескућника. У само једној години забележен је алармантан пораст од 18%. Јасно, дугорочно решење је оно што нам је потребно. То је оно што Створитељ човечанства обећава у Библији — време када ће сваки човек на Земљи моћи да сагради властити дом и да живи у њему радујући се животу ослобођеном авети сиромаштва и бескућништва (Исаија 65:21-23).