Да ли могу човек и звер живети у миру?

”Осећала сам се као да сам на вратима раја; човек и звер у хармонији пуној поуздања.“ Тако је Џој Адамсон (Joy Adamson) описала призор уз кенијску реку Ура, док је посматрала различите птице и животиње како долазе на воду. Очаравајући део тог призора била је животиња која је мирољубиво седела до ње — потпуно одрасла лавица!

Да ли је та необична лавица, Елза, коју су милиони упознали кроз књигу Џој Адамсон Born Free, била нешто изузетно? Не, била је обична лавица. Разлика је била у томе што је она научила да живи с људима у миру.

Касније, кад је снимљен филм Born Free, употребљене су бројне припитомљене лавице да прикажу Елзу. Једна је названа Мара. Она је у почетку била сумњичава, а затим врло поседнички расположена, не дозвољавајући својим новим људским пријатељима да се удаље из њеног видокруга. Да би је умирио, Џојин супруг Џорџ Адамсон преместио је свој шатор уз Марин ограђени простор. Коначно је свој шатор преместио директно у ограђени простор! ”Следећа три месеца“, писао је он у својој књизи Bwana Game, ”редовно је спавала у мом шатору, обично испружена на поду уз мој кревет, а понекад и на кревету... Никад ми није дала повода за страх с обзиром на моју личну сигурност.“

”Једна од наших омиљених игара“, писао је Адамсон, ”била је да ја лежим испружен на тлу иза свежња траве. Мара би се пришуњала к мени врло неопажено, са трбухом уз земљу попут правог лава, а затим би уследио коначни муњевити напад и она би се нашла баш на мени. Увек је имала контролу над својим импресивним канџама и никад ме није озледила.“

Још једна лавица која је играла улогу Елзе била је названа Герл (Девојка). Кад је филм завршен, Герл је враћена у дивљину, где се парила и донела на свет два младунца. Двојица Адамсонових пријатеља пронашла су легло. Адамсон је писао: ”Са изузетним поверењем и добром нарави,  Герл је дозволила двојици људи, који су предузели знатан ризик, да се приближе на око метар од легла... Герлино понашање било је тим изузетније што је један од људи био за њу прилично непознат.“ Што се тиче Адамсона, Герл му је чак дозволила да додирне њене младунце, док су други лавови били отерани.

Припитомљавање опаког лава

Лавови се међусобно разликују по особинама. Док је Џој Адамсон подизала Елзу, много јужније, у западној Родезији (данас Замбији), чувар ловишта, Норман Кар исто је то чинио са два мушка младунца. Један од младунаца, Биг Бој (Велики момак), био је врло пријатељски расположен. Други, Литл Бој (Мали момак), био је склон мрзовољи. С обзиром на другог, Кар је у својој књизи Return to the Wild написао следеће:

”Кад је Литл Бој у једном од тих расположења, чучим уз њега док он режи на мене, управо ван домашаја његових шапа са испруженим канџама дугим око 5 центиметара, које је сасвим спреман да употреби за опаки ударац. Стрпљиво покушавам да га придобијем умирујуће му говорећи, док мало-помало све ближе и ближе прилазим; и кад га коначно дотакнем, још увек режи, али мање одлучно. Док спуштам руку на његова кудрава леђа и гладим га по прсном кошу, он ће се видљиво опустити као да су се сви његови напети мишићи издували... Спушта своју главу на моје колено, позивајући ме да га гладим.“

У предговору Каровој књизи, Ерл ов Делхаузи (Earl of Dalhousie), који је био генерални гувернер земље, прича о једном случају коме је био сведок, када су лавови били стари преко две године и када су без пратње лутали равницом близу Каровог логора. Кар је зазвиждао, а Ерл је овако описао одговор: ”Скачући су дошли на звиждук свог господара и трљали своје моћне главе о њега, истовремено грмећи свој срећни, а ипак застрашујући поздрав. Њихова наклоност према њему сигурно се није смањила.“

Лавови имају природан страх од човека и обично настоје да га избегну. Та инстиктивна реакција лавова и других звери тачно је описана у Библији (Постање 9:2). Без тога, човек би био најрањивији плен. Упркос томе, неке звери постале су људождери.

”Изузеци од правила“

Стручњак на том пољу, Роџер Керес, објашњава: ”Међу скоро свим врстама великих мачака чини се да се појављује известан број ненормалних појединаца који траже човека за храну. Они су изузеци од правила... Човек може живети у приличном миру [са великим мачкама].“

Чини се да многе животиње не препознају човека који седи скривен у свом возилу. На тај начин људи су у могућности да фотографишу изблиза лавове. ”Међутим“, упозорава књига Maberly’s Mammals of Southern Africa, ”знатна опасност је изазвана уколико отворите своја врата или покушате да изађете ближе лавовима, јер они препознају присутност људи, а изненадност појављивања повећава напад страха који може врло лако да подстакне напад у привидној самоодбрани... Мање је опасности у директном приступању лаву лицем у лице у грмљу, него у изненадном појављивању пред њим из моторног возила!“

Шта је са леопардима?

Леопарди који су постали људождери такође су изузеци од правила. Џонатан Скот (Jonathan Scott) објашњава у својој књизи The Leopard’s Tale: ”Неузнемираван и доброг здравља, леопард је срамежљиво, повучено створење које показује наглашени страх од човека. Ако је суочен с неким, обично ће побећи у најближи доступни заклон.“

Скот је провео многе месеце у кенијском ловном резервату Масаи Мара, проучавајући кретања женке леопарда коју је назвао  Чуи. Чуи се постепено навикла на присутност Скотовог моторног возила. Једном приликом, њени младунци, названи Дарк (Тамни) и Лајт (Светли), приступили су и разгледали његов аутомобил. Скот верује да иза леопардове хладне спољашности лежи скривена присна нарав.

Други су доживели присну страну леопардове нарави. На пример, Џој Адамсон је одгајила напуштено младунче леопарда које је назвала Пени. Кад је била пуштена у дивљину, Пени се парила и излегла младунчад. Кад су у близини били њени људски пријатељи, Пени се појавила и позвала их да дођу и виде њене тек излегле младунце. У леглу, седећи до поносне мајке, Адамсонова је описала прекрасан призор: ”Лизала нам је руке док су се младунци привинули уз њене предње ноге, сви тако достојанствено срећни. Опште веровање је да су леопарди најопаснији од свих афричких животиња и да су женке леопарда са младима посебно дивље.“ Али, Адамсонова је навела да је њено искуство са Пени могло доказати да је ”већина прихваћених веровања заблуда“.

Још једна ”доброћудна“ женка леопарда, названа Хериет, пружила је Ерену Сингу (Aran Singh) из северне Индије још необичније искуство. Синг је подизао Хериет од младих дана и дресирао је како би могла да се прехрањује у џунгли до његове фарме. Као део дресуре, Синг би понекад подстицао леопарда да напада. ”Када сам чучнуо и изазивао је да нападне“, објашњава он у својој књизи Prince of Cats, ”она ми је пришла фронтално... али кад је скочила на мене учинила је то тако да ми се зауставила на глави, вртећи се по њој и клизећи низ леђа, не остављајући ни бразготину на мојим голим раменима.“

Такође је био необичан и начин играња леопарда са Синговим псом Илијем. Синг објашњава да ”филм показује [леопарда] који седи на боку и удара док га пас изазива — али не покушава да обори нападача. Њене велике шапе иду уз једну страну Илијевог врата, преко његове главе и низ другу страну лагано као перушка за чишћење прашине“.

Тај пријатељски однос између човека, пса и леопарда наставио се након што је Хериет напустила дом како би живела у суседној џунгли. ”Ако неко каже да се леопардима не може веровати“, закључује Синг, ”треба само да помислим на многе случајеве кад је Хериет дошла на моју фарму усред ноћи и нежно ме пробудила како бисмо изменили поздраве док сам спавао на отвореном.“

Хериет се коначно парила и излегла два младунца. Кад је њено легло било угрожено поплавом, она је своје младе устима пренела једно по једно у сигурност Синговог дома. Кад се поплава повукла, Хериет је ускочила у Сингов чамац, подстичући га да је вози амо-тамо преко реке док је она  своје младе једно по једно носила у ново легло у џунгли.

Афрички слон

Кажу да је афрички слон превише дивљи да би се припитомио. Међутим, многи људи су доказали нешто друго. Један пример је дирљиви однос између три афричка слона и Американца по имену Рендл Мур (Randall Moore). Слонови су били из групе младунчади која је ухваћена у јужноафричком националном парку Кругер и бродовима превезена у Сједињене Америчке Државе. Временом су били дресирани за циркус и добро су извршавали свој задатак. Када је умро њихов власник, три слона су дали Муру који их је вратио у Африку.

Две женке, назване Овала и Дурга, биле су 1982. одвезене у резерват Пиланесберг у Боцвани. У то време у парку су се налазили бројни напуштени младунци слонова који су били у лошем стању и којима је био потребан надзор одраслих женки. Хоће ли циркуски дресиране Овала и Дурга бити у стању да преузму ту улогу?

Након годину дана, Мур је примио извештаје да су његови слонови прихватили свих 14 напуштених младих и да у парк треба довести још младих слонова. Након четворогодишње одсутности, Мур се вратио да се сам увери. Очекујући да ће дуго трагати по планинама Пиланесберга, био је изненађен када је, убрзо након што је  стигао, препознао Овалу и Дургу међу великим крдом. ”Мој први, непрофесионални порив“, писао је он у књизи Back to Africa, ”био је да отрчим до њих, пригрлим их и обаспем их похвалама. Заменио сам тај пстицај разумнијим приласком.“

Као прво, требало је да Овала и Дурга буду сигурне да је то њихов стари пријатељ. Својим сурлама су испитале његову испружену руку. ”Овала се“, пише Мур, ”уздигла изнад мене као да чека следећу заповест. Остатак крда се у укоченом ставу окупио уоколо. Био сам принуђен. ’Овала... Сурлу ГОРЕ и НОГУ!‘ Овала је сместа подигла своју предњу ногу високо у ваздух и савила своју сурлу према небу у класичном поздравном положају из давних циркуских дана. Ко је оно први рекао да слон никад не заборавља?“

Три године касније, октобра 1989, Овалино сећање је стављено на још један испит. Овај пут је Мур одлучио да покуша нешто што још није учинио откако је седам година раније послао слонове у парк. Овала је послушала његову заповест да се испружи и да му дозволи да јој се попне на леђа. Телевизијски гледаоци у Јужној Африци били су запрепашћени гледајући га како је јаше међу више од 30 дивљих слонова. ”То сам учинио“, објаснио је Мур у интервјуу за Пробудите се!, ”не због рекламе, него зато што сам био радознао да сазнам колика је могућа везаност и интелигенција код слона.“ Младунчад из Пиланесберга напредовала је под разборитом бригом Овале и Дурге.

Истина, примери пријатељства између човека и звери данас нису правило; она захтевају да се брижљиво гаје. Било би заиста лудо за просечну особу да се усуди да оде у дивљину и приближи се лавовима, леопардима или слоновима. Али, док су таква пријатељства између дивљих звери и људи данас релативно ретка, шта је са будућношћу? Хоће ли то бити правило?

[Оквир⁄Слике на 8. страни]

Лавови могу бити припитомљени!

”Дођите и начините неколико снимака мене и мојих лавова“, рекао је Џек Сил (Jack Seale), директор парка за змије и животиње Hartebeespoortdam у Јужној Африци. Плашљиво сам га пратио до ограђеног простора с лавовима, надајући се да ће ми дозволити да начиним снимке ван заштитне ограде.

Ограђени простор је био чист, са обиљем хладовине од околног дрвећа. Девет здравих лавова одмах је препознало свог дресера док је с помоћником улазио у ограђени простор. Лавови су пријатељски режали и узбуђено ходали уоколо.

”Дођите унутра“, рекао је Џек. Правио сам се као да га не чујем. ”Дођите унутра“, поновио је гласније. Све што су имали за заштиту од лавова, били су штапови! Моје срце је брзо куцало док сам се борио против плашљивости, коначно се попевши унутра. Почео сам брзо да снимам својим апаратом док је Џек мазио неке од својих величанствених миљеника. Какво сам само олакшање осетио када смо сви били напољу у сигурности! Али, није требало да се бојим.

”Разлог зашто смо ушли са штаповима је тај“, објаснио је Џек после тога, ”што су лавови одани и што из наклоности угризају. Ми испружимо штапове, тако да их могу жвакати уместо наших руку.“ Џек и његова група управо су се вратили из Националног парка Etosha у Намибији. Зашто их је водио тако далеко у дивљину? Он објашњава:

”Били су употребљени да се сними документарни филм о томе што чине научници који истражују како може да се контролише пораст популације лавова у дивљини Намибије. Али, моји лавови више воле живот на који су навикли одрастајући овде. Чим су у Намибији видели мој камион, пришли су му. Није било тешко покупити их и вратити назад кући.“ (Од нашег дописника.)

[Извор]

Љубазношћу парка Hartebeespoortdam Snake and Animal

[Слика на 9. страни]

Randall Moore са својим штићеницама у афричкој прашуми