Лутрије — зашто су тако популарне?

ЗАШТО људи играју лутрију? ”То је забавно“, рекла је представница лутријске комисије. Можда је тако, али главни позив је сигурно новац од награде. Готово свако може за то да употреби нешто додатног новца. А лутрије обећавају много новца. У данашњем неизвесном свету растућих цена, сломова на берзи и бесперспективних послова, милиони верују да је за њих добитак на лутрији једини замислив начин да постану баснословно богати.

Осим што су привлачне, лутрије нису компликоване и лако их је играти. Постоје многи облици, као што су Лото, бројеви и игре у којима стружете папир да бисте открили скривени број. Међутим, све оне садрже два обележја. Као прво, играчи побеђују када се бројеви на њиховим листићима подударају са оним које извуку организатори. Као друго, насупрот другим облицима коцкања, није потребна посебна вештина или знање да би се победило. Добити или изгубити питање је чистог случаја.

Људи играју лутрију и зато што је лако да се купе листићи. Већина Американаца може их купити у оближњој трговини мешовитом робом. Тамо где штанд за лутрију није у близини, играчи се могу кладити преко поште, телефона, телекса или телефакса.

Шта је ново у вези лутрије?

Да ли су лутрије новијег датума? Никако не. На свечаностима у старом Риму, императори Нерон и Август су као награде поклањали робове и имања. Једна од првих записаних награда у готовини била је вероватно она која је за лутрију исплаћена 1530. у Фиренци, у Италији. У вековима који су следили, игре на срећу су процветале Европом. Оне су бујале и у раној историји Америке, доносећи новац који је помогао финансирању Џемстауна, војске и градњи угледних универзитета, као што су Харвард, Дартмаут, Јејл и Колумбија.

Међутим, у 19. веку тај посао је запао у потешкоће. Противници су говорили против масовног коцкања и оптуживали да су извлачења намештена. Лутрије су биле пуне мита, поткупљивања и мешања у криминал. Приватни организатори нагомилали су баснословне  добитке. Због тога су лутрије биле забрањене у Сједињеним Америчким Државама, Француској и Великој Британији.

Да ли је то био крај приче? Очигледно није. Лутрије су наставиле да бујају другде — на пример у Италији и Аустралији. Шпански краљ Карлос III је 1763. организовао лутрију; њена модерна верзија била је озакоњена 1812. Земља за земљом прикључивала се победничкој страни лутрија. Француска је 1933. укинула забрану и установила Loterie nationale. У 1930-им је и Ирска започела са својим чувеним ирским болничким клађењем. Јапански Takarakuji је започео 1945. Британија је одобрила спортску прогнозу и извлачење савезне награде, у ствари лутрије, иако без назива. А 1964. су се и Сједињене Америчке Државе вратиле том послу.

У 1970-им је систем лутрије измењен двема променама. Прва је била увођење компјутера повезаних са терминалима на продајним местима. Сада је било могуће организовати високо тиражне и честе игре у којима су играчи могли сами да изаберу своје бројеве. Више није било потребно недељама или месецима чекати да се види ко је добитник; играчи су то могли да сазнају истог дана, сата или чак минута.

Друга промена је била увођење Лота, игре у којој нема великих изгледа за добитак. Ако се у Лоту не извуче главни згодитак, он се преноси у следеће коло. Зато главна награда може нарасти на милионе долара. Лото је осетно повећао продају, а посао је постао велики, заиста велики.

Привлачно организаторима

Због чега владе унапређују коцкање? Јер је то лак начин за стицање новца без повећања пореза. Док продајни аутомати за убацивање новца и рулети као награду враћају 95 посто новца који се уложи у њих, игре на срећу не враћају ни 50 посто. На пример, у Сједињеним Америчким Државама је 1988. око 48 центи сваког долара уложеног у лутрију исплаћено у облику награда, а 15 центи је отишло на организовање, продају и администрацију. Осталих 37 центи је уложено у јавни развој, образовање, здравство и помоћ старијима. Широм земље, то је износило 7,2 милијарди долара.

Али, владе не организују лутрије како би само добиле новац. Ако не уђу у тај посао, оне могу изгубити новац. Њихови грађани могу играти негде другде. Када зато једна земља или држава започне с неком лутријом, њени суседи су под притиском да учине то исто. Тај лавини сличан учинак очигледан је у Сједињеним Америчким Државама. У 1964. је била само једна савезна игра на срећу; у 1989. било их је 30.

Снови о богатству

Наравно, многи људи покушавају да стекну комад тог потрошачког долара. Како онда организатори успевају да увере јавност да им је корисно да потроше новац на лутрије? Рекламирањем! Наступају професионалци у наговарању!

Истиче ли реклама да ће део прихода (иако мали) помоћи подупирању образовања или омогућити бригу за старије? Далеко од тога! То се ретко спомиње. Уместо тога, реклама истиче како би забавно било добити милионе долара. Следи неколико примера:

 ◻ ”Баснословни живот Богатих и славних може бити одмах ваш... ако играте канадски празнични мултимилионски ЛОТО 6/49.“

◻ ”ЛУТРИЈА ФЛОРИДЕ... обогатите се кроз највећу лутрију у Америци.“

◻ ”Новац из Немачке — ПРОНАЂИТЕ БЛАГО и постаните милионер

преко ноћи.“

Агресивна реклама? Управо то! Напори да се утиша реклама обично престају онда када се листићи не продају. У ствари, организатори се окрећу још страственијим играма и шире рекламу како би привукли нове играче и задржали старе који су заинтересовани. Организатори увек морају да понуде нешто што изгледа ново. Директор лутрије у Орегону, Џејмс Дејви (James Davey), је рекао: ”Имамо теме за игре на срећу, организујемо Олимпијаде. На Божић уводимо празничну готовину. Помоћу срећних звезда играмо на астролошке знакове људи. Открили смо да, ако у исто време уђете у две или три, четири или пет игара, продаваћете много више листића.“

Али, кудикамо највећа атракција је огромни главни згодитак. Када у Лоту нарасте главна премија, као што је то био случај у Пенсилванији 1989, када је достигла 115 милиона долара, то постаје важна вест. Људи се у паници разјуре како би купили листиће, што је један аутор назвао ”коцкарско растуће лудило“. Услед хистерије, чак и они који обично не играју игре на срећу посежу за својим новцем.

[Оквир на 6. страни]

Грозница коцкања и религија

”Католичка црква ме је научила да се коцкам. Бинго и извлачење коцком се уопште не разликују од лутрија. Када би католичка црква преузела вођство и зауставила све врсте коцкања, размотрио бих замисао о уздржавању од играња лутрије. Ако сам похлепан, то је зато што је похлепа готово сакрамент у цркви“ (читалац часопису U.S. Catholic).

”Према извештају о католичким жупама универзитета Notre Dame, после недељне мисе, други догађај по посећености у католичким црквама су недељне игре бинго.“ Међутим, многи свештеници тврде да већина оних који посећују игре бинго не иду у цркву (The Sunday Star-Ledger, Њу Џерзи, САД).

У међународном издању шпанског недељника ABC појавио се наслов ”Свети Панкрас је донео срећу Мадриду“. Чланак је наставио: ”’То је био Свети Панкрас‘, узвикивала су непрестано двојица службеника на штанду за игре на срећу... где су распродали само серију игре 21515, ’гордоа‘ [велики] вредну 250 милиона [пезета, или данас 2 500 000 долара], која је била распачана у Мадриду. [Службеници] су признали да су се молили свецу, чији је кип покровитељ њихове цркве и преко кога су ставили изданак першуна, како би им срећа била наклоњена у продавању божићног ’гордоа‘.“

”Покушавајући да пронађу начине да објасне своју срећу, старији победници су склони веровати да су их Бог и судбина изабрали да добију новац... ’Ми желимо веровати да су срећа и несрећа доведени у везу с нечим, да нису случајност‘, рекао је професор психологије на Универзитету Мајами. ’А с чиме се могу довести у везу ако не с Богом?‘“ (New York Times).

Шта Библија каже о срећи? Јехова је невернима у Израелу рекао: ”А ви сте ти, што сте напустили Јехову, заборавили моју свету гору, који постављате сто богу Среће и измешано вино постављате богу Судбине“ (Исаија 65:11, New World Translation).

Колико од релативно мало победника застане да размисли како се његова усамљена срећа темељи на несрећи милиона губитника? Одражава ли коцкање на било који начин ’љубав према ближњему‘? Да ли је разумно или библијски сматрати да би се Суверени Господар свемира уплео у тако себичне пороке као што је коцкање? (Матеј 22:39).