Светски фудбалски куп — спорт или рат?

Од дописника Пробудите се! из Италије

СВЕТ је своју пажњу усмерио на ногомет. Очи стотина милиона људи су од 8. јуна до 8. јула 1990. биле прилепљене за екране телевизора како би пратили догађај године — првенство за Светски фудбалски куп одржано у Италији. Укупан број телевизијских гледалаца од 30 000 000 000 људи широм света посматрало је 52 утакмице — што је шест пута више од светског становништва!

Тај телевизијски спектакл био је омогућен високом технолошком организацијом без преседана — центар за телевизијске преносе служио је за 147 мрежа које су представљале 118 држава, са 180 телевизијских камера, 38 уређаја за пренос и 1 500 техничара.  Осим тога, на утакмицама одржаним на 12 италијанских фудбалских стадиона било је присутно 2 515 000 гледалаца и 6 000 новинара који су дошли са свих страна света. Међутим, бројке не говоре целу причу. Да би се описао дивовски ”бег из стварности“, како су га неки назвали, догађај су коментарисали писци, социолози, психолози, уметници, чак и теолози.

Међутим, да ли је Светски фудбалски куп допринео међународном јединству и фер понашању? Да ли су милиони људи који су гледали утакмице преко сателита, уједињени својим одушевљењем за тај спорт, успели за тих 30 дана да савладају своја националистичка супарништва? Делује ли фудбал као уједињујућа снага?

Спорт или рат?

Размотримо само једно обележје типично за тако много данашњих спортских догађаја — насиље. Та појава је честа на фудбалским утакмицама — на терену, на трибинама и ван стадиона. Психолози, социолози и новинари се слажу да у свету који је јако насилан, спорт није изузетак. Основне моралне вредности дубоко су поткопане. У настојању да се потисне насилна стварност данашњег спорта, није деловала употреба фраза као што су ”спорт је поштени окршај“, ”дух пријатељства“ или ”братство“.

Првенство за Светски куп није било изузетак. Нешто пре него што је почело, чули су се узбуњујући извештаји. ”Насилни фудбалски фанатизам плаши, а туристи напуштају Италију“, гласио је наслов у листу La Repubblica, 18 дана пре прве утакмице. Највише се бојало злогласних хулигана, дела енглеских фудбалских навијача познатих широм Европе по свом дивљаштву пре, за време и после сваке утакмице. a

Издање торинског дневника La Stampa од 1. јуна 1990. анализирало је узроке насиља на стадионима и неотесаног понашања хулигана, коментаришући: ”У фудбалском племену више нема половичних мерила. Супарници више нису супарници већ ’непријатељи‘; сукоб више није изузетак већ правило, и мора бити тежак, што тежи може бити.“ Али, зашто? ”’Јер мрзимо једни друге‘, одговарају неки фудбалски хулигани из Болоње.“ Покушавајући да објасни логику иза те мржње, социолог Antonio Roversi је рекао: ”Стадионски момци пате од ’бедуинског синдрома‘. Они који пате од тог синдрома сматрају да су непријатељи њихових пријатеља њихови непријатељи, пријатељи њихових непријатеља њихови непријатељи и, обратно, пријатељ пријатеља је пријатељ и непријатељ непријатеља је пријатељ.“

Мржња, насиље, ривалство, дивљаштво, ”бедуински синдром“ — првенство за Светски куп још није ни почео, а атмосфера је већ била слична оној приликом објаве рата. Упркос томе, Италија се у празничном расположењу припремила за тај догађај.

Папински благослов

Чак је и папа, који не пропушта прилике да се појави пред масовном публиком, посетио ”храм” Светског купа, обновљени Олимпијски стадион у Риму, и благословио га. Рекао је: ”Осим што је празник спорта, првенство за Светски куп може постати празник слоге међу народима.“ Додао је како данашњи спорт мора избећи страшне опасности, као што су помамна тежња за материјалном добити, прекомерно истицање спектакуларности, допинг, превара и насиље. Он је изразио наду да ће ”напори и учињене жртве учинити ’Италију ’90’ тренутком пораста братства према вашим сународницима и свим људима“. Језуит Paride Di Luca, бивши фудбалски играч, поновио је папине осећаје у својој ’молитви фудбалских навијача‘  када је рекао: ”Дођи, О мој Боже, и види Светски куп.“

Али, да ли је Светски куп заиста био велики празник? Хоће ли Бог свемира бити заинтересован за то? Погледајмо спорт какав он заиста јесте и вредности које истиче.

Спортски хулигани

Градови као што су Каљари и Торино су због хулигана живели под стањем опсаде током целог првог дела првенства. Следе неки новински наслови: ”Римини потресен ратним стањем“; ”Каљари, почетак рата“; ”Насиље у Торину: борба ножевима између Немаца и Британаца“; ”Дан нереда између енглеских, немачких и италијанских навијача“; ”Спасите нас од енглеских навијача — градоначелник Торина упућује позив за помоћ“; ”Ноћи сукоба између екстремиста. Градоначелник: Они из Торина су прави хулигани“. Ту је још један обесхрабрујући пример: ”’Како повредити противничког навијача‘ — Објављено у Енглеској, приручник савршеног хулигана.“ Ови су наслови довољни да осликају ситуацију. Али, такве ствари су само природни продукт друштва које потхрањује насиље.

Велики спортски догађај није завршио у срећном тону. Презирно звиждање италијанских навијача упућено аргентинском тиму и њиховом најбољем играчу, Марадони, због елиминисања италијанског тима, засенило је радост финала и покварило завршну утакмицу. Те јулске вечери на Олимпијском стадиону није било ’великог спортског братства‘; ”храм“ Светског купа је оскврњен. Il Tempo од 10. јула 1990. је коментарисао: ”На терену су увредили игру — на трибинама су замрачили спорт.“

Жалостан закључак догађаја за који су се неки надали да ће бар 30 дана свет учинити ”глобалним селом“ без баријера. Али, ако фудбал не може успоставити мир и хармонију на терену или изван њега, да ли је разумно мислити да може утицати на светски мир?

Уравнотежено гледиште о фудбалу

La Stampa је уздизала спорт, описујући га као ”свети остатак прадедовских борби, фудбал као симбол непредвидивости, бит свих спортских такмичења“. С обзиром на овакво размишљање, како би требало да искрени хришћанин гледа на фудбал? Заиста, како би хришћанин требало да гледа на целокупни професионални спорт?

’Они који не воле фудбал пропуштају нешто у свом животу‘, наводно је рекао Bertrand Rasel. Наравно, играње фудбала или било које друге игре може бити и радосно и здраво, посебно када многи људи већи део живота проводе седећи. Али, значи ли то да нису укључене опасности?

Библија наводи: ”Не будимо себични, изазивајући међусобно такмичење и завидећи једни другима“ (Галаћанима 5:26, NW). Првенства за Светски куп су обимно показала како насиље и становиште ’победити по сваку цену‘ често иду руку под руку. То је негативна страна професионалног спорта. Да би се избегла ”телесна дела“, хришћани, како учесници тако и посматрачи, морају обуздавати свој дух, посебно с обзиром на жељу да се буде најбољи (Галатима 5:19-21). Сетимо се песничког израза: ”Јер кад Велики Судија буде против твог имена писао, неће бележити да ли си победио или изгубио, него како си играо.“

Још један чинилац који не би требало занемарити је временски фактор. Јеси ли међу милионима истрајних телевизијских гледалаца који проводе безбројне сате посматрајући спортске догађаје? Насупрот томе, колико свог времена проводиш у телесном вежбању? Равнотежа — то је кључна реч. То значи пронаћи време за телесно вежбање и рекреацију, без занемаривања важнијих духовних активности. Апостол Павле је младом Тимотеју дао савет који још више вреди данас: ”Телесно је вежбање мало корисно; а оданост Богу је корисна за све, јер садржи обећање садашњег живота и онога који треба доћи“ (1. Тимотеју 4:8, NW).

[Фуснота]

[Извор слике на 10. страни]

Фотографија: Agenzia Giuliani