Снага истине која рехабилитује

”Један провалник, недавно ослобођен, починио је 500 провала за седам месеци. Силеџија, ослобођен четири године пре истека казне од десет година, сексуално је злостављао и убио једну жену. Условно отпуштени убица провалио је у две куће и убио троје људи“ (Reader’s Digest, новембар 1990).

”Скоро 63 посто затвореника ослобођених из државних затвора било је у року од три године ухапшено због озбиљних злочина, изјавило је Министарство правосуђа у једној данас објављеној студији“ (The New York Times, 3. април 1989).

”Идеални затвор као место где криминалци могу бити рехабилитовани једноставно не постоји. Затвори су комбинација ’складишта‘ и ’школа за криминал‘“ (Sunday Star из Торонта, 20. март 1988).

Управник Rikers Islanda, градског затвора у Њујорку, каже: ”Младић долази овамо са деветнаест година, био је стражар приликом пљачке. Када изађе одавде, неће бити стражар. Следећи пут биће момак који потеже обарач“ (New York, 23. април 1990).

”Затворске капије постале су више као окретна врата: скоро две трећине свих осуђеника поново је ухапшено у року од три године од свог ослобађања“ (Time, 29. мај 1989).

НИШТА од горе наведеног није за нас ново. То је стара прича: Затвори не рехабилитују. Истина рехабилитује. Случај који разматрамо: Рон Приор.

Рон сваки дан започиње с читањем једног стиха из Библије са својом породицом. Његов брак је миран и пун љубави. Дом је уредан и чист. Њихова два сина били су добри ученици — не користе дрогу, алкохол и не стварају проблеме. Сада живе сами и учествују у хришћанским активностима. Рон и његова супруга, Арлин, запослени су у својој средини вршећи добровољно дело као хришћани. Живе смисаоним животом служећи другима.

Међутим, 1970. Рон Приор је био у затвору чекајући суђење због убиства. Проглашен је кривим и осуђен, а затим је почео да одслужује казну у државној казнионици. Био је то врхунац дуге каријере криминалца  која га је више пута доводила у затвор. Али, допустимо Рону да исприча своју причу.

”Прво ’затварање‘ ког се сећам било је онда када су покушавали да ме укроте ужетом за сушење рубља. Када сам имао три или четири године, чинило ми се да је у мене упрограмирана јака жеља за лутањем. Лутао бих, изгубио бих се, покупила би ме полиција и вратила кући. Коначно ми је мајка рекла да ће, ако с тим не престанем, назвати сиротиште и рећи им да дођу по мене и закључају ме. Седео сам у дворишту и плакао, чекајући да дођу по мене. Нису дошли. Уместо тога, мајка ме је кротила ужетом за сушење рубља.

Како сам одрастао, увек сам упадао у невоље, а насиље је постало мој одговор на сваки проблем. Осећао сам се збуњено, разочарано, одбачено. Нисам имао осећај за исправно и погрешно. Дозвољавао сам да ме воде осећања, а не савест. У школи сам из једног разреда у други пролазио зато што су наставници једва чекали да ме се реше. У седмом разреду сам пао годину и побегао од куће. Упао сам у лоша друштва и, баш као што Библија упозорава, то ме је довело у дубље проблеме (1. Коринћанима 15:33).

Поправни домови су ускоро заменили уже за сушење рубља. Ти домови нису ме поправили. Бежао бих и враћао се када би ме поново ухватили. Након што сам побегао из једног поправног дома у Вирџинији, украо сам један камионет и био сам ухапшен. Када сам се због оптужбе да сам украо аутомобил појавио пред судијом по имену Џенкинс, сазнао сам да је камионет који сам украо био његов! Имао сам само 16 година, али су ме прогласили непоправљивим и осудили ме као и одрасле. Затворен сам на две године.

Када сам у својој двадесетој години изашао из затвора, купио сам мотоцикл. Био сам одушевљен осећањем моћи који ми је пружао, али то није било довољно. Придружио сам се Паганима — банди на мотоциклима која је увек била у потрази за невољама, увек нестрпљиви од жеље за кавгом. Савршено сам се уклопио.

Касније сам био возач камиона и возио сам производе из Флориде. Више нисам био активан са Паганима, али сам пролазећи кроз Вирџинију у то посебно време, 1969, срео неке од својих старих другова из банде. Започели смо се забављати — уз вино и велике количине дроге. Почело је комешање које се повећавало, и услед гужве подстакнуте пићем и дрогама, запуцао сам и убио човека. Даљњи плод лошег друштва! Касније су ме испитивала два детектива и ја сам признао убиство. Било је то 1970.

У затвору сам чекао суђење и још увек сам био бунтовни изазивач нереда. На пример, једног јутра затвореник коме су биле поверене неке одговорности дошао је са кафом. Обично вам дају посебну шољицу за после. Тог јутра ставио сам своју другу шољицу под лончић за кафу, али он је рекао: ’Нема више.‘ Помислио сам да је одлучио да је да̂ неком другом. Зато сам рекао: ’Зар јутрос немате довољно кафе, ха?‘ Рекао је: ’Тако је.‘ ’Па, можете узети моју кафу.‘ Пљуснуо сам му је у лице. Завршио сам у самици.

Тако сам ходао укруг у тој ћелији без прозора која је била широка 2,5 и дугачка 3 метра. Први пут у животу, почео сам заиста да размишљам. Навирала су ми многа питања. ’Зашто је читав мој живот тако несређен? Зашто стално упадам у затвор? Зашто сам у овој ћелији? Зашто живим? Зашто? Зашто? Зашто?‘ Питања су навирала, али одговора̂ није било. Тада сам рекао са̂м себи: ’Ово је крај мог пута. Немам куда да пођем. Уколико — уколико не постоји Бог — Бог који ме види, који зна  да постојим, који ме разуме — што ја сигурно не могу! Боже, ако постојиш, ако знаш да постојим, ако постоји било шта што могу да учиним — само ми реци нешто, било шта!‘

Имао сам тамо Библију. Помислио сам: ’Ово је почетак.‘ Почео сам да читам. Не сећам се шта сам читао. Сећам се да сам само читао и да ништа нисам разумео. За недељу дана поново сам био у затворском блоку. Једна ћелија била је отворена, а оба кревета била су празна. Ставили су ме унутра, а два дана касније ставили су са мном још једног затвореника. Ја сам читао Библију, мучећи се с њом. Видео је како читам и питао ме: ’Да ли би волео да разумеш Библију?‘ ’Да!‘ ’Набавићу ти књигу која ће ти помоћи.‘ Ступио је у везу са једним од Јеховиних сведока — једном је проучавао с њим — и ускоро ми је дао књигу под насловом Истина која води до вечног живота. Било је то јула 1970.

Почео сам да је читам и прочитао сам је од корице до корице. Нисам све разумео, али звучало је разумно. Када су Јеховини сведоци дошли и проучавали са мном, почео сам да налазим одговоре на сва питања која сам себи постављао у самици. Први пут у животу, имао сам извесни увид у то шта је исправно а шта не. Што сам више усвајао ту духовну храну, постајао сам све сличнији онима ’који су употребом увежбали своју моћ запажања за разликовање исправног и погрешног‘ (Хебрејима 5:14, NW). Моја се савест покренула, почела је да живи!

То изненадно усвајање библијске истине изазвало је прави преокрет у мом начину размишљања. Прочитао бих књигу за 24 сата. Преко ноћи сам отишао из једне крајности у другу. Одлучио сам да упознам остале затворенике са истинама које сам учио. Мислио сам да би требало да свако буде подстакнут њима као што сам ја био. Они то нису били. Раније сам представљао проблем за остале затворенике; сада сам био још већи извор љутње — што нико није сматрао могућим! Али, како су Јеховини сведоци наставили да долазе у окружни затвор да проучавају са мном, постао сам све тактичнији у проповедању.

Предузео сам многе промене и за два месеца поверене су ми неке дужности. Чак су ми дозволили излазак, што је било нечувено с обзиром на моју прошлост и разлог зашто сам био тамо. Начела која сам учио из Библије имала су ефекта. Воде истине из Божје речи вршиле су дело чишћења, као што су то чиниле у време апостола. Снага истине која рехабилитује видљива је из следећих речи из 1. Коринћанима 6:9-11:

’Шта! Зар не знате да неправедници неће наследити Божје краљевство? Немојте се заваравати: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни мушкарци који се држе у неприродне сврхе, ни мушкарци који лежу с мушкарцима, ни крадљивци, ни похлепници, ни отимачи неће наследити Божје краљевство. А такви су неки од вас били. Али сте се опрали‘ (NW).

Коначно сам дошао на суђење. Дали су ми 20 година за убиство. Године 1971. послат сам у затвор уз највеће обезбеђење. Тамо сам наставио да проучавам Библију са Сведоцима. Моје понашање темељно се променило. Ускоро су ми у том новом затвору поверене неке дужности, а почели су да ми дају и одморе. На једном од тих одмора, питао сам Сведока код кога сам одсео: ’Шта ме спречава да се крстим?‘ Проверио је код локалне скупштине и одговорио  ми: ’Ништа.‘ Једног касног поподнева 1973, крстио сам се у појилу за краве на оближњој фарми. Док сам улазио у воду, молио сам се, пошто је то чинио и Исус када га је Јован Крститељ подронио у Јордан.

Након тога брзо сам духовно напредовао. Укључио сам се у Теократску школу проповедања која се водила у локалној скупштини — наравно, присуствујући повремено. Добио сам задатке у школи, а своје говоре снимао сам на траке које су пуштане у скупштини. Водитељ школе послао би ми савет како би ми помогао да се побољшам. Имали смо недељне састанке у затвору на које су били позвани други затвореници.

Све време свом спознању Библије додавао сам многе стихове. Они су били као степенице које су ме водиле из моралне каљуже у којој сам живео већи део свог живота, док нисам почео ценити промену о којој апостол Павле говори у Колошанима 3:9, 10: ’Свуците стару личност с њеним поступцима, и обуците се у нову личност, која је обновљена тачним спознањем, према слици свога Створитеља‘ (NW).

Године 1978. дошло је време за треће саслушање пред Већем за условно отпуштање. Два пута био сам одбијен због озбиљне природе мојих злочина. Овога пута Веће је примило око 300 писама од Сведока и других који су сведочили за промене које сам предузео.

Када је изгледало вероватним да будем ослобођен, почео сам да размишљам о могућности склапања брака. Арлин, удовица са двоје деце, била је Сведокиња која ми је писала док сам био у затвору. Посетила ме је са своја два сина. Заљубио сам се у њу и она у мене. Био сам ослобођен 1. фебруара 1978. Венчали смо се 25. фебруара 1978. Сада, 13 година касније, још увек имамо срећан брак. Један од наших синова ожењен је и активан је као Јеховин сведок. Други син ради пуно радно време у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку.

Моје молитве биле су услишене. Захвалан сам за браћу и сестре који су ми толико помогли. Сву своју срећу дугујем срећном Богу, Јехови (1. Тимотеју 1:11).

Међутим, још увек осећам грижњу савести због прошлих греха. Са презиром гледам на своје пређашње понижавајуће понашање. Много пута молио сам Јехову да ми опрости, и осећам да је то учинио. Такође се надам да ће људи којима сам нанео неправду у прошлости бити у стању да ми опросте. А посебно се надам да ће Јехова вратити у живот човека кога сам убио и да ће и он имати прилику да вечно живи на Божјој рајској Земљи. Тиме ће се моја радост употпунити!“

Оно што нису могле учинити затворске решетке и самице, учинила је библијска истина. Она је омогућила Рону Приору да свуче стару злочиначку личност и обуче нову хришћанску личност. Зашто? Јер је ”Божја реч жива и снажно делује“, укључујући моћ да рехабилитује (Хебрејима 4:12, NW).

[Истакнути текст на 15. страни]

Камионет који сам украо био је власништво судије Џенкинса!

[Истакнути текст на 16. страни]

У самици је била Библија. Почео сам да је читам

[Истакнути текст на 16. страни]

Дали су ми 20 година за убиство

[Слика на 17. страни]

Рон Приор и његова супруга Арлин данас