Шта каже Библија

Хризма — да ли је то хришћански захтев?

”Хризма је сакрамент који даје крштеном хришћанину пуно савршенство хришћанског живота, чинећи га духовно зрелим, војником и сведоком Христа“ (The Catholic Encyclopedia for School and Home.)

ВЕЋИНА протестаната одбацује идеју да је хризма сакрамент. Ипак, католички теолог тринаестог века Тома Аквински, написао је да је ”хризма крајње довршење сакрамента крштења“. У оба случаја појављују се питања: Јесу ли најранији хришћани обављали хризму? Да ли је тај обредни чин хришћански захтев данас?

”Апсолутно ништа у Еванђељу не указује на то да је Сам Исус установио сакрамент хризме“, признаје New Catholic Encyclopedia. Зашто су онда црквени учитељи касније унапређивали идеју да је после крштења, други обред, који може обухватати помазање уљем и полагање руку, био потребан да учини особу пуноправнијим чланом цркве?

Како је хризма почела?

Крштење деце било је један од кључних чинилаца који су довели до потребе за другим сакраментом. ”Свесне проблема проузрокованих крштењем деце“, наводи књига Christianity, ”’хризмајући‘ их касније у животу, цркве... подсећају оне који су били крштени на то шта то значи.“ Да ли их хризма заиста подсећа на то шта значи крштење, или она прикрива истину о крштењу?

Чињеница је да крштење деце не налази подршку у Библији. Прскање малог детета водом, на пример, не ослобађа га од прагреха; то може учинити само вера у откупну жртву Исуса Христа (Јован 3:16, 36; 1. Јованова 1:7). Крштење водом је видљиви знак да је онај који је крштен учинио потпуно предање кроз Исуса да врши вољу Јехове Бога. Крштење водом је за следбенике — ’вернике‘ — а не за децу (Матеј 28:19, 20; Дела 8:12).

”Где завршава крштење и где започиње хризма?“ пита New Catholic Encyclopedia. Она одговара: ”Можда не треба покушавати правити разлику превише прецизно, јер имамо посла са једним јединим обредом у раној цркви.“ Да, у првом веку, ’један једини обред‘  који је доводио целокупно чланство у хришћанску скупштину било је крштење (Дела 2:41, 42).

Да ли је церемонија хризме, са својим полагањем руку, потребна пре него што неко може да прими свети дух? Не. У раној хришћанској скупштини, полагање руку које је следило после крштења обично је наступило да би проузроковало посебна именовања или да би пружило чудесан дар духа. Ови дарови су нестали са смрћу апостола (1. Коринћанима 13:1, 8-10). А полагање руку је често повезивано, не са крштењем водом, већ са посебним задацима учињеним у вези са хришћанском мисионарском активношћу (Дела 6:1-6; 13:1-3). Према томе, идеја да хризма наставља таква апостолска полагања руку и да је, како Basics of the Faith: A Catholic Catechism каже, ”сакрамент који мења особу на тако темељан начин да може бити примљен само једанпут“, не може се одржати пред пажљивим испитивањем.

Апостол Павле је упозорио на одступање од темељне библијске истине: ”Време ће поуздано доћи када ће људи, далеко од тога да буду задовољни здравим наукама, бити похлепни за последњим новостима... и тада, уместо да слушају истину, они ће се окренути митовима“ (2. Тимотеју 4:3, 4, The Jerusalem Bible). Па ипак, они који верују у обред хризме наводе два библијска примера као доказ.

Библијски темељ?

Извештај који налазимо у Делима апостола 8:14-17 често се користи као темељ за хризму. Међутим, ово полагање руку да се прими свети дух био је јединствени случај. Како то? Самарићани нису били јеврејски прозелити. Дакле, они су постали први не-Јевреји који су се придружили хришћанској скупштини. Када је ученик Филип проповедао у Самарији, многи су Самарићани ’пристали да се крсте, и људи и жене‘, али они нису одмах примили свети дух (Дела 8:12, St). Зашто?

Сетимо се, Петар је био тај коме је Исус Христ поверио ”кључеве краљевства“ — предност првог пружања повољне прилике за улазак у ’краљевство небеско‘ за различите групе обраћеника (Матеј 16:19). То се није догодило све док Петар и Јован нису отишли у Самарију и положили руке на те прве не-јеврејске ученике да би свети дух био изливен на њих као доказ њиховог будућег чланства у ’краљевству небеском‘.

Неки виде у Делима апостола 19:1-6 доказ да су рани хришћани имали посебан обред који следи после крштења. У овом је случају, међутим, очигледно да је разлог ускраћивања светог духа неким ученицима у граду Ефесу био тај што су ти нови верници били крштени ”крштењем Јовановим“ које више није било пуноважно. (Види такође Дела 18:24-26.) Када им је то било објашњено, брзо су се ’крстили у име Господа Исуса‘. И у овом случају, апостол Павле је ’на њих положио руке‘ како би примили неке од чудесних дарова Божјег светог духа поред тога што су усвојени као Божји духовни синови (Римљанима 8:15, 16).

О овим извештајима, New Dictionary of Theology каже: ”Никакав јасан континуитет употребе не може бити утврђен у овим случајевима а, чак и да они пружају нешто што служи као пример, неизвесно је да ли би их требало посматрати као правило за хришћанску иницијацију на начин као што је то крштење водом... Дела имају много примера крштења водом без каснијег полагања руку (тако да се ови случајеви у ствари појављују као изузеци).“ Да, то су била изузетна дела у изузетним околностима.

”Обред зван ’хризма‘“, закључује New Dictionary of Theology, ”постао је ’обред у потрази за теологијом.‘“ То је, у ствари, небиблијски обред, резултат неисправног учења, и свакако не представља захтев за хришћане.