Био сам професионални провалник

ТРЕС! Чекић судије одјекивао је судницом. Његове следеће речи, иако изговорене тихо, изгледале су ми као рика. ”Овим вас осуђујем на 15 година затвора.“ Никада нећу заборавити те речи и догађаје који су уследили. Полицајац ме је брзо спровео из суднице у ћелију за притвор која је била мој дом претходна три месеца.

Рано следећег јутра, изведен сам из своје ћелије и одведен низ ходник у малу собу, где сам био свезан кожним каишем широким око 13 центиметара који је био прикопчан на леђима. Напред су се налазила два велика метална обруча у које су биле стављене моје руке. По завршетку тог поступка, два полицајца одвела су ме до још једног ходника, где сам се придружио групи људи којима су на исти начин биле стављене лисице. Људи су стајали у две колоне, раме уз раме. Довели су ме на моје место у колони, а ланац који се протезао између две колоне подигнут је и прикопчан за трећи обруч, са стране кожног каиша.

Након тога, шест полицајаца одвело нас је до лифта који ће нас пребацити до посебно израђеног аутобуса. Ту сам седео до убице, а преко пута су били препродавци дроге, силеџије и лопови. Сви смо ишли на исто место — у затвор!

Можда се питате, шта ме је довело у ту ситуацију? Дозволите ми да вам испричам нешто о својој прошлости и догађајима који су ме довели у затвор.

Нисам рођен као криминалац

Моји родитељи су се венчали одмах после другог светског рата, а 1947. рођен је мој старији брат. Ја сам му се придружио две године касније, а следио ме је још један брат 18 месеци касније. Тако су моји родитељи са три бебе предузели дуго путовање на запад из Ричмонда, Вирџинија, САД, у државу Орегон на пацифичкој обали. Затим смо отпутовали на север у државу Вашингтон и сместили се у граду Белвјуу. Тада ми је живот изгледао нормалним. Иако нисмо били тесно повезана породица, имали смо редовне излете и посећивали смо локалну лутеранску цркву. Поштовање према Богу, Исусу и Библији било је уобичајено у породици из Вирџиније. Јануара 1960. добио сам сестру. Како је само моја мајка била узбуђена што је коначно добила кћерку коју је увек тако желела!

Међутим, после приближно шест месеци догодило се нешто што је променило наш начин живота. Поново смо се преселили, овог пута у веома шумовити град Мејпл Воли. Престали смо да идемо у цркву, више није било породичних излета, а отац је почео веома много да пије. Још увек се растужим када се сетим тог пресељења. Дуго после тога били смо утучени. Верујем да је то допринело мом својеглавом начину живота као тинејџера.

Зашто сам изабрао живот злочина

Мејпл Воли, као што можете замислити када чујете само име (Долина јавора), није био узбудљиво место за распуштеног тинејџера у 1960-им. Зато сам са̂м проналазио узбуђења. То ми није било тешко, јер сам се у школи дружио са лошим друштвом. Догађаји након школе претворили би се у пијане забаве, након чега би уследиле туче и дроге. У многим таквим приликама, дотетурао бих кући у три или четири ујутро — пијан. Или не бих  долазио кући много дана, остајући код пријатеља. Прилично је чудно то што сам знао да поступам неисправно, а ипак моји родитељи као да то никада нису примећивали.

Понекад бисмо крали само зато да видимо да ли можемо побећи са тим. Једном сам украо аутомобил и возио се из забаве. Али, био сам ухваћен и провео сам више од године дана у локалном дому за малолетнике, Green Hillu.

Када сам пуштен из Green Hilla, био сам у средњој школи. Ту сам размишљао да бих могао употребити оно што сам ”научио“ у својој малолетничкој ’школи за криминал‘. Нисам био свестан да је библијска изрека: ”Лоша друштва кваре корисне навике“, доносила своје последице (1. Коринћанима 15:33, New World Translation).

Имао сам 16 година када сам упознао неког ко се разликовао, младића по имену Џим Карли. Он и његова породица недавно су се преселили у мој град из Ајдаха. Веома мало њих знало га је као Џима; био је боље познат као Спад, надимак по познатом кромпиру из Ајдаха. Он је био један од Јеховиних сведока.

Џим и ја смо ишли у исту школу. Посматрајући га, могао сам рећи да се разликовао од мојих осталих пријатеља. Слагао се са свима, али није учествовао у њиховом погрешном поступању. То је оставило утисак на мене. Добро се сећам како ми је говорио да ће овом злом систему ускоро доћи крај и да ће бити замењен новим светом мира под владавином Божјег небеског Краљевства.

Желео сам да чујем више, па сам неколико пута отишао у његову ”цркву“, названу Краљевска дворана. То је било 1967. Оно што сам тамо чуо било је занимљиво, али сам сматрао да је тај нови свет нешто што је далеко у будућности. Осим тога, ја сам се забављао сада. Радио сам на испуњавању ”наруџби“ за било шта што је неко желео — алати, аутомобилски делови, стерео уређаји, телевизори. Наравно, такве ”наруџбе“ испоручиване су крађом и варањем. Зашто бих ишао у цркву која је осуђивала мој весели ”посао“?

Када сам имао 19 година, напустио сам школу и венчао се са својом драгом из средње школе. Годину дана касније постао сам отац девојчице, Ронде Џин. Уз ту додатну одговорност, осетио сам потребу да се бринем за њих, али само на непоштене начине.

Пронашао сам истину!

Још увек сам се бавио ”послом“ коришћења и продаје дрога, крађом аутомобила и провалама у куће, али тај ме је ”посао“ коначно сустигао. Био сам ухапшен и ускоро сам се нашао са лисицама на рукама у положају описаном раније и на путу у затвор. Имао сам 20 година, супругу и шестомесечну кћерку. А сада сам ишао у затвор да тамо проведем наредних 15 година! Схватио сам да морам нешто да учиним како бих свој живот довео под контролу. Почео сам размишљати о ономе што ми је Спад рекао о Библији.

Док сам био у затвору, почео сам читати Библију и световне књиге ’помози сам  себи‘. ’Читање тих књига помоћи ће ми да одрастем‘, мислио сам. Нису ми помогле. Ништа ми није помогло све док још један затвореник из Поправног центра у Шелтону, Вашингтон, није запитао да ли бих желео да присуствујем библијском разговору са неким од Јеховних сведока из локалне скупштине. Рекао ми је да сваке недеље долазе у затвор. Пристао сам. Од првог сусрета са двојицом Сведока, знао сам да је оно што сам учио из Библије и књиге за проучавање Истина која води до вечног живота било истина. Пронашао сам истину!

Сведочење у затвору

Повремено би ми се придружило и до 15 затвореника у мојим седмичним проучавањима Библије са Сведоцима. У то време моја супруга је дошла до закључка да сам у затвору полудео, па је покренула поступак за развод. То је представљало велики испит за моју новооткривену веру.

Одлучио сам да ојачам своју веру узимањем још више духовне хране. Почео сам читати целу Библију, заједно са библијским публикацијама, укључујући стара издања часописа Кула стражара и Пробудите се! Развијао сам јаку веру. Осим тога, почео сам проповедати свакоме ко би слушао. Ускоро су ме избегавали многи затвореници. Када се сада осврнем на то, видим да је то за мене била права заштита.

Међутим, водио сам многе занимљиве разговоре са другима у затвору. Једном сам разговарао са католичким свештеником, који је рекао да су ме учили искривљеним стварима и да људи могу учинити да Библија каже што год они желе. Да би доказао своју тврдњу, рекао је да ће ми показати да Библија наводи како не постоји Бог. Прихватио сам његов предлог. Отворио је своју Библију на књизи Псалама и положио руку тако да је његов кажипрст покривао део стиха. Рекао сам: ”Молим вас да померите прст, тако да могу прочитати цели стих.“ Одговорио је: ”Прочитајте само оно ниже од мог прста.“ Учинио сам то, и на своје изненађење прочитао: ”Нема Бога.“ ”Дакле“, рекао је, ”ово је доказ. Нема Бога!“ Поново сам затражио да видим цели стих. Овог пута је померио руку. А тамо је писало: ”Рече безумник у срцу своме: ’Нема Бога!‘“ (Псалам 14:1).

 Условно отпуштен и одлучан

Због свог промењеног става и понашања, био сам условно отпуштен само две године после затварања. Било је то крајем 1971. Можда је неко мислио да сам ’постао побожан‘ само да заварам комисију за условни отпуст. Али, сада сам био ван и одлучнији него икада да поново не упаднем у лоше друштво. Својевољно сам изабрао да живим у подручју за које сам знао да у њему неће бити моји бивши другови. Знао сам да не би било мудро ступити у контакт са било ким од мојих старих другара. И они су мене избегавали, јер су чули да сам постао нека врста ”свештеника“ и да свакоме проповедам.

Наставио сам да проучавам Библију и почео редовно да присуствујем састанцима скупштине Ковингтон у Кенту, Вашингтон. Дело проповедања играло је све већу улогу у мом животу, а јуна 1972. сам се крстио. Покушавао сам да одржим равнотежу у световним стварима, док сам истовремено служио Богу и поучавао своју кћерку о Библији. Она је тада имала скоро три године и живела је са својом мајком, мојом бившом супругом. То се показало правим изазовом који је трајао 16 дугих и тешких година. Признаћу да је било тренутака када сам осећао да се ствари не одвијају довољно брзо да би ме задовољиле. Тада бих се присетио библијског савета: ”Колико од вас зависи, будите мирољубиви са свим људима... ’Освета је моја; ја ћу платити; каже Јехова‘“ (Римљанима 12:18, 19, NW).

Многе ноћи провео сам јецајући и молећи се. Мој свет у то време био је веома сличан типичном времену подручја Пјуџет Саунд, тмурно и туробно са повременим сунцем. Моје ”сунце“ дошло је у облику теократских активности, као што су састанци и конгреси где се могу склопити нова пријатељства и обновити стара. На једном таквом конгресу срео сам некога ко ће на мене трајно утицати, и након што смо се две године познавали, Мери Хјуз и ја смо се венчали августа 1974.

Јула следеће године добили смо сина кога смо назвали Треј (од Том III). Знао сам да ће у том браку Бог увек бити на првом месту, посебно откако сам недавно именован за слугу помоћника у хришћанској скупштини. Због те предности, увидео сам да су ми отворена нова врата могућности у Јеховиној служби. Био сам одлучан да у потпуности искористим ту могућност и наставим да му служим. Посветио сам се томе, увек се ослањајући на Бога да ме поучи како да духовно напредујем. Кад год сам био замољен да преузмем неки задатак, прихватио бих га, уздајући се у Бога да ће ми дати потребну мудрост. Затим сам, 1987, именован за старешину.

Током година научио сам да је обављање ствари на Јеховин начин увек најмудрији пут. Не постати нестрпљив. То ми се још више урезало у мисли када је, у пролеће 1990, моја кћерка Ронда, тада стара 20 година, дошла кући да би живела с нама и постала крштени Сведок. Још једном сам се присетио како је снажна истина. Због законских разлога у вези надзора, у претходних осам година нисам имао никакав контакт с њом. Јехова је благословио моја настојања која сам предузео годинама раније када сам у своју кћер посејао семе библијске истине за време кратких посета које ми је суд одобрио.

Изгледало је да се Ронда сећа скоро свега чему смо је ја и Мери поучавали о Библији. А какав је само утисак на њу оставио наш породични живот! Од тог пролећног дана, Ронда је брзо напредовала у библијском спознању.

Када се осврнем на свој пређашњи живот и затим погледам на свој садашњи живот, могу рећи да је запосленост у служби Богу заиста најбоља заштита од Сатаниних замки. Уместо спутавајућег кожног каиша који сам тако презирао, сада доживљавам велико ослобођење, ослобођење из затвора у слободу Божјег слуге који унапређује мир. (Испричао Tom McDaniel)

[Слика на 12. страни]

Када сам био затвореник 626023 у поправном центру државе Вашингтон

[Слика на 13. страни]

Породица МекДанијел — Мери, Том, кћерка Ронда и син Треј