Зашто се појавила потреба за Друштвом

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ био је четворогодишњи холокауст смрти и разарања, какав никада пре није виђен. Раздвојене у два велика противничка савеза, све велике светске силе, и друге, марширале су у битку, свака страна уверена у победу, храбрене поклицима заведеног становништва које је сматрало да је рат узвишени догађај.

Али, за неколико месеци свет је упознао само веома горку, страшну цену рата. А када је завршио, крвопролиће, дивље разарање живота и материјалних поседа, оставило је свет да тетура у огромном ратном дугу. Нешто је требало учинити како би се спречило да такви сукоби поново избију. Зашто не учинити припрему кроз коју народи могу решавати своје спорове на мирољубив начин уместо војним путем? Нова идеја? У ствари и није.

Зашто претходни напори нису успели

Пре првог светског рата био је успостављен суд који би покушавао да на мирољубив начин решава спорове. Био је то Стални арбитражни суд у Хагу у Холандији. Почетком 1900-их, многи су се надали да би он могао постати центар у коме би посредовање заменило рат. Али, шта се догодило на Хашким мировним конференцијама 1899. и 1907. што је довело до успостављања овог суда, популарно названог Хашки суд?

На оба састанка, заступљене нације нису се сложиле да се подложе присилној арбитражи, нити да ограниче или смање своје залихе наоружања. У ствари, одбациле су сваки предлог за разоружање и блокирале сваки план који би их обавезао да своје разлике решавају кроз посредништво.

Када је Хашки суд коначно почео деловати, нације су се побринуле да он не ограничи њихову потпуну независност. Како? Једноставном смицалицом: Учиниле су необавезним изношење случаја пред судије. А нације које су изнеле своје спорове пред тај суд нису биле обавезне придржавати се било које одлуке коју је суд донео.

Међутим, та опрезна одбрана националног суверенитета угрозила је светски мир  и сигурност. Тако се неометано одвијала трка у наоружању која је коначно стрмоглавила човечанство у салве које су уништиле светски мир у лето 1914.

Иронично је да је Србија, док је откуцавао последњи минут мира, у свом одговору на ултиматум Аустрије, изразила спремност да ”прихвати мировни споразум, препуштањем тог питања... одлуци Међународног суда у Хагу“. Али, пошто је употреба Хашког суда препуштена избору, Аустрија се није осећала принуђеном да прихвати тај могући ”мировни споразум“. Зато је објављен рат како би се сачувао мир — а цена тога је била преко 20 милиона цивилних и војних жртава!

Свештенство захтева Друштво

Маја 1919, епископални бискуп Чонси М. Брустер (Chauncey M. Brewster) објавио је на дијецезном конгресу у Сједињеним Америчким Државама да ”светска нада у праведни и трајни мир лежи у поновном успостављању закона народа̂ у новом ауторитету... Међународни закон мора бити додељен ауторитету много обавезнијем од закључака Хашке конференције [које је донео Хашки суд]. Зато сарадња народа мора бити у неком заједничком друштву које има обележја савеза или лиге“.

Римокатолички кардинал Мерсије из Белгије био је истог мишљења. ”Чини ми се“, рекао је у интервјуу у марту 1919, ”да је главна дужност Влада̂ с обзиром на будући нараштај да учине немогућим обнављање злочина̂ због којих свет још увек крвари.“ Он је преговараче Версајског мировног уговора назвао ”обновитељима новог света“ и охрабрио је на формирање Друштва народа које би постигло тај циљ. Он се надао да ће то Друштво постати савршени чувар мира.

Насловна страна New York Timesa од 2. јануара 1919. садржавала је следећи наслов: ”Папа се нада оснивању Друштва народа.“ Први одломак тог чланка објавио је: ”У новогодишњој поруци Америци... папа Бенедикт изразио је наду да би Мировна конференција могла довести до новог светског поретка, са Друштвом народа.“ Папа у својој поруци није дословно употребио фразу ’нови светски поредак‘. Међутим, наде које је изразио у Друштво биле су тако величанствене да су или Associated Press или Vatican Press Office очигледно сматрали ту фразу прикладном.

Размотримо те наде у оквиру времена у ком су изговорене. Опседнуто човечанство вапило је за крајем рата. Превише ратова у превише векова узело је свој ужасни данак. А сада се највећи од свих њих коначно завршио. Светом који је очајно чезнуо за надом одзвањале су папине речи: ”Нека се роди то Друштво народа које ће, укидањем присилне регрутације, смањити наоружавање; које ће, оснивањем међународних судова, одстранити или решити спорове, које ће, постављајући мир на темељ од чврсте стене, гарантовати свима независност и једнакост права.“ Ако Друштво народа може учинити све то, оно би заиста створило ’нови светски поредак‘.

Зашто је затајило

На папиру су циљеви и методе Друштва народа звучали тако дивно, тако практично, тако делотворно. Уговор Друштва народа навео је да је његова намера ”унапређивати међународну сарадњу и постићи међународни мир и сигурност“. Постизање мира и сигурности зависило је од сарадње народа једних с другима и од њиховог ”прихватања обавеза да не прибегавају рату“.

Ако би избио критични сукоб, укључене чланице народа требало је да, тиме што су се обавезале за одржање мира, свој случај подвргну ”арбитражи или судском решавању или истрази Савета“ Друштва. Даље, Друштво народа укључивало је  Стални арбитражни суд у Хагу у свој систем за одржавање мира. Сматрало се да ће све то заиста отклонити опасност од још једног великог рата. Али, то се није догодило.

Према неким историчарима, један од разлога зашто Друштво није успело као чувар мира био је пропуст многих њених ”чланица да увиде цену коју је требало платити за мир“. Ограничавање наоружања био је један важан део те цене. Али народи неће платили ту цену. Тако се историја поновила — осветом. Народи су поново започели трку у наоружању. Друштво није могло уверити народе да учествују у заустављању тога. Сви апели и аргументи наишли су на глуве уши. Народи су заборавили велику лекцију из 1914: Огромни арсенали лако могу створити самозадовољни осећај војне надмоћи.

Потреба за увиђањем вредности ”заједничке сигурности“ била је још један важан део цене за мир. Напад на један народ требало је гледати као напад на све. Али, шта се у ствари догодило када је један од њих прибегао агресији а не преговору? Уместо да уједињено раде на заустављању сукоба, народи су се поделили у различите савезе, тражећи међусобну заштиту. Била је то иста обмана која их је 1914. увукла у вртлог!

Друштво је било ослабљено и одбијањем Сједињених Америчких Држава да му се придруже. Многи сматрају да је то била ”једина велика сила која је имала начина да га учини делотворним“ и да је присуство Америке у Друштву могло пружити меру свеобухватности тако неопходне за њен успех.

Али, постојали су и други разлози зашто Друштво није успело. Размотримо ову негативну клаузулу на почетку његовог Уговора: ”Сваки члан Друштва може се, након што прођу две године од обавештења да то намерава учинити, повући из Друштва“ (члан 1(3)). Та могућност, без обзира на добре намере, није пружила Друштву осећај стабилности, а то је, опет, нарушило одлучност нација да лојално остану уз њега.

Та отворена врата повлачења оставила су живот Друштва на милост њеним чланицама, које су је могле напустити кад год су желеле. Делови су постали важнији од целине. И тако, до маја 1941, 17 нација више није било у Друштву. ”Велике зверке“ другог светског рата распршиле су наду у ’нови светски поредак‘ и довеле Друштво до слома.

Морао је постојати бољи начин!

[Истакнути текст на 7. страни]

Друштво народа није успело да спречи други светски рат

[Слика на 7. страни]

Бомбардовање Касина, Италија, 15. марта 1944.

[Извор]

U.S. Army