Уједињене нације — бољи начин?

УВОД Повеље Уједињених нација изражава следеће племените циљеве: ”Ми, народи Уједињених нација, одлучни смо да сачувамо наредне нараштаје од ратног бича, који је два пута у нашем животу човечанству донео неизрециву тугу... и [желимо] ујединити своје снаге да одржимо међународни мир и безбедност... одлучили смо да ујединимо своје напоре у постизању тих циљева.“

Да ли су УН ’постигле те циљеве‘? Јесу ли навеле народе да уједине своје снаге и одрже мир и безбедност? Не, до сада не, иако су УН искрено на изразит начин покушале да буду боље од Друштва народа. Међутим, нараштај који је видео њихово оснивање 1945. од тада је био шибан ратовима, револуцијама, инвазијама, државним ударима и агресијом у многим деловима света. А то насиље укључивало је многе од нација које су одлучиле ’да одрже међународни мир и безбедност‘.

Још увек нису бољи начин

Критичари који осуђују пропуст Уједињених нација да спрече те невоље можда ипак заборављају једну важну чињеницу — снага неке организације зависи од моћи коју јој пружа њена повеља и од пристајања оних који их творе да изврше своје обавезе у оквиру изречене повеље. Пре свега, Повеља Уједињених нација не именује УН као светску владавину са врховном моћи над свим својим нацијама чланицама.

Члан 2(7) гласи: ”Ништа у садашњој Повељи не овлашћује Уједињене нације да интервенишу у питањима која су у основи у границама унутарње надлежности било које државе.“ УНЦИО (Конференција Уједињених нација о међународној организацији), који се састао у Сан Франциску од 25. априла до 26. јуна 1945. да би повељи дао коначни облик, сматрао је неопходним ”осигурати да Уједињене нације под преовлађујућим светским условима не иду преко прихватљивих граница или да прекораче дужна ограничења“.

Јесте ли приметили ту условну фразу, ”под преовлађујућим светским условима“? Ако се ти услови промене, УНЦИО је тврдио да се то владање може проширити ”ако светско стање, јавно светско мишљење и истинска светска међусобна зависност учини то неопходним и прикладним“.

У Повељи наглашена намера Уједињених нација да одрже ”међународни мир и безбедност“ изражава пожељан циљ за човечанство. Свет би заиста био много сигурнији када би народи били послушни члану 2(4) Повеље УН: ”Све Чланице уздржаваће се... од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе.“ Али, властити интереси земаља чланица су увек изнова спречавали напоре УН према остварењу своје намере. Уместо да живе по својој обавези према УН да ”своје међународне спорове решавају мирољубивим средствима“, народи или цели блокови народа често су прибегавали рату, тврдећи да је ’питање у основи било у оквиру граница њихове унутарње надлежности‘ (члан 2(3,7)).

 Народи нису само занемарили мировне поступке УН, већ су и исмејавали и отворено се супротстављали њеним одлукама за решење сукоба. А њихови државници често су се пењали за говорницу УН и дугим говорима покушавали да оправдају своја дела агресије. То граничење са правилима која су донесена да одрже мир тако је често парализовало УН у критичним тренуцима и веома је нарушило њихову веродостојност. Службеници УН који председавају таквим заседањима често су разочарани. На крају, такви говори обично се покажу као чисто извртање чињеница коме је циљ да умањи или оправда насиље и проливање крви које се одвија. Није чудо што је генерални секретар УН Хавиер Перез де Куељар рекао да се на УН ”у неким круговима гледа као на Вавилонску кулу и, у најбољем случају, место за често неплодне дипломатске преговоре“.

Постоји још један разлог зашто УН имају тешкоћа у доказивању себе као тог бољег начина. Када су почеле функционисати 24. октобра 1945, ”на снази није била никаква јединствена стратегија мира“, приметио је Перез де Куељар. Како су Уједињене нације без тога могле постати способна снага за осигурање светског мира који су намеравале остварити?

Који облик мира могу постићи?

Перез де Куељар одговара: ”Мир неће донети престанак свих сукоба. Он ће само учинити да се сукоби решавају на начине који искључују силу или застрашивање... Уједињене нације желе усмерити нашу визију према таквом коначном циљу.“ Зато је једини мир који УН могу постићи контрола насиља.

Да ли је то заиста мир са сигурношћу? Истина, ”чланство у Уједињеним нацијама отворено је свим... мирољубивим државама“ (члан 4(1)). Али, да ли ће нација која је мирољубива остати таква када се придружи УН? Владе се мењају, а нови владари доносе нову политику. Шта ако нека чланица доживи корените промене, са крајњим националистичким циљевима и грамзивим територијалним амбицијама? И шта ако се почне наоружавати нуклеарним и хемијским оружјем? Уједињене нације би сада у својим рукама имале темпирану бомбу која откуцава. Ипак, као што показују недавни догађаји на Средњем истоку, такав развој догађаја може бити управо оно што ће подстаћи  нације да опуномоће УН да отклоне ту претњу својој безбедности.

Могу ли народи остварити бољи начин?

Као никада пре, народи постају све више свесни онога што је УНЦИО назвао ”истинска светска међусобна зависност“. Више ниједна држава не може постојати сама за себе. Све нације су чланови једне међународне заједнице. Сви се боре са низом заједничких проблема: разарајућим ефектима еколошког загађења, сиромаштвом, исцрпљујућим болестима, противзаконитом продајом дроге на сваком континенту, тероризмом, високо развијеним нуклеарним оружјем у арсеналима све већег броја земаља. Ови фактори присиљавају народе или да траже мир и безбедност под окриљем Уједињених нација или да почине глобално самоубиство.

Некадашњи министар иностраних послова Совјетског Савеза, Шеварнадзе, приметио је: ”Уједињене нације могу ефикасно функционисати ако имају пуномоћ својих чланица, ако се државе слажу на добровољној и привременој основи да на њих пренесу део својих суверених права и да им повере обављање одређених дужности у интересу већине.“ Он је додао: ”Само на тај начин можемо раздобље мира учинити трајним и необоривим.“

Када би се то могло учинити, тада би правосудни глас УН могао ауторитативно осудити сваку нацију која прети светском миру. Када би им на располагању стајала стварна моћ, могли би снажно и брзо спречити такве агресоре. Али, хоће ли земље чланице икада дати УН ту пуномоћ, ’стављајући на располагање своје оружане снаге, подршку и средства‘ да осигурају мир? (члан 43(1)). Могле би — ако криза запрети да поткопа саме темеље на којима почива њихов национални суверенитет. Ако нације увиде да ’уједињење њихових снага за одржање међународног мира и безбедности‘ под окриљем УН може отклонити такве претње, то може повећати њихово поштовање према УН.

Можда се питате: ’Да ли је улога УН у кризи у Персијском заливу била почетак у том правцу?‘ Могла би бити. Многе нације биле су суочене са могућим катастрофалним колапсом своје привреде. А ако би дошло до слома њихових испреплетених привреда, дошло би до слома привреде целог света. Зато су се нације окупиле заједно под Уједињеним нацијама. Савет безбедности донео је низ резолуција УН за мирољубиви завршетак кризе, а када то није успело, пружио је подршку резолуцији УН за употребу силе у Заливу.

Амерички државни секретар Џејмс Бејкер је, у захтеву за доношење те резолуције, рекао: ”Историја нам сада пружа још једну шансу. Са хладним ратом који је иза нас, сада имамо прилику да изградимо свет који су замислили оснивачи... Уједињених нација. Имамо прилику да учинимо овај Савет безбедности и Уједињене нације стварним средствима мира и правде широм света... Морамо испунити своју заједничку визију мирољубивог и праведног света после хладног рата.“ А с обзиром на њихову расправу о употреби силе у Заливу, он је приметио: ”[То] ће се, мислим, убројити као нешто најважније у историји Уједињених нација. То ће сигурно у великој мери одредити будућност овог тела.“

Јеховини сведоци чврсто верују да ће Уједињене нације играти значајну улогу у светским догађајима у непосредној будућности. Нема сумње да ће тај развој догађаја бити веома узбудљив. А последице ће имати далекосежни учинак на ваш живот. Подстичемо вас да замолите Јеховине сведоке у свом суседству да вам пруже даљње појединости у вези тога. Библија јасно оцртава слику која показује да ће Уједињеним нацијама веома брзо бити дата моћ и ауторитет. Тада ће УН учинити неке веома запањујуће ствари које ће вас можда зачудити. А ви ћете са узбуђењем сазнати да је веома близу још бољи начин који ће сигурно донети трајни мир и безбедност!

[Слика на 9. страни]

Гвидо де Марко, председавајући Генералне скупштине (десно) и генерални секретар Перез де Куељар на 45. заседању Скупштине

[Извор]

UN photo 176104/Milton Grant