”Време лечења“

Ен је свакоме била раме за плакање; свакога је ослобађала његових проблема. Делујући уравнотежено и беспрекорно, није се чак могло ни наслутити да има скривене емоционалне ране, све док се једног дана није почела присећати. ”Била сам на послу“, прича Ен, ”и почели су ме хватати болови и осећања стида. Једва сам устала! Данима сам патила. Онда се вратило сећање да ме је очух напаствовао — заиста, било је то силовање. И то не само једном.“

ПОСТОЈИ ”време када се исцељује“ (Проповедник 3:3). И за многе жртве злоупотребе у детињству — као што је Ен — сећање на давно заборављене доживљаје важан је део процеса лечења.

Ипак, како би неко могао заборавити нешто тако трауматично као што је сексуални напад? Замислите како је беспомоћно дете док му се приближава отац или нека друга снажна одрасла особа. Оно не може да трчи. Не усуђује се да виче. И не усуђује се да каже — никоме! Али, оно можда сваки дан мора да гледа свог злостављача и да се понаша као да се ништа није догодило. И одраслој особи би тешко пало да се стално претвара; детету је то скоро немогуће. Зато оно користи огромну машту којом су деца обдарена и у мислима бежи! Уображава да се злоупотреба није ни догодила, брише сећања на то или чак умртвљује своју осећајност.

У ствари, с времена на време, свако од нас потискује нешто што не жели да види или да чује. (Упореди Јеремија 5:21.) Али жртве злоупотребе користе ту способност као средство за преживљавање. Неке жртве извештавају: ”Уображавала сам да се то догађа неком другом а ја сам само посматрач.“ ”Претварала сам се да спавам.“ ”Решавала сам у мислима своје математичке проблеме“ (Strong at the Broken Places, од Linde T. Sanford).

Дакле не изненађује што књига Surviving Child Sexual Abuse тврди: ”Процењује се да око 50 посто деце која су доживела злоупотребу није свесно тих искустава.“ Ипак, нека се можда присећају саме злоупотребе али потискују осећања повезана с тиме — бол, бес, стид.

Потискивање — тешка унутрашња борба

Дакле, зар није најбоље да све ово остане закопано — да жртве једноставно све то забораве? Неке то можда успевају. Друге то једноставно не могу. Тако је као што Јоб 9:27, 28 каже: ”Ако се смешим и покушавам да заборавим своју бол, сва се моја патња враћа да ме прогања“ (Today’s English Version). Потискивање страшних сећања је исцрпљујућ умни напор, окрутна унутрашња борба која чак може довести до озбиљних последица по здравље.

Како жртва постаје старија, притисци живота често слабе њену способност потискивања прошлости. Мирис колоњске воде, наизглед познато лице, застрашујућ шум, или чак преглед код лекара или зубара могу покренути страшан налет сећања и осећања. a Зар се тада не би требало још више напрезати да се заборави? Када се тако нешто догоди, многе жртве налазе олакшање у настојању да се сете! Жена по имену Џил каже: ’Када се сећања опет појаве, губе  своју моћ. Задржати их у себи је болније и опасније него решити их се.“

Вредност признавања

Зашто је тако? Као прво, присећање омогућује жртви да се ражалости. Туга је природна реакција на трауму; помаже нам да заборавимо болне догађаје (Проповедник 3:4; 7:1-3). Жртви злоупотребе је, међутим, била ускраћена туга, била је присиљена да таји своје страшно искуство, натерана да прикрива своју бол. Такво потискивање би могло довести до онога што лекари називају посттрауматским стресним поремећајем — неосетљиво стање које је у ствари лишено емоција. (Упореди Псалам 143:3, 4.)

Приликом враћања сећања, жртва у ствари поново проживљава злоупотребу. Неке жртве се чак привремено враћају у детињство. ”Када оживљавам сцене из прошлости“, присећа се Џил, ”често осећам физичке симптоме. Понекад ме сећања тако притискају да имам осећај да ћу полудети.“ Дуго потискивани бес из детињства могао би сада провалити. ”Присећање ме баца у депресију и гнев“, каже Шеила. Али, под оваквим јединственим околностима, гнев је прикладан. Ви се жалостите, показујући обуздаван праведан бес! Ви имате право да мрзите зла дела која су почињена против вас (Римљанима 12:9).

Једна жртва злоупотребе каже: ”Када сам могла заиста да се сетим, осетила сам велико олакшање... Сада сам бар знала с чиме сам имала посла. Ма како ми је било тешко да се присетим, вратио ми се део живота који је био за мене страшан јер је био тако непознат и тајанствен“ (The Right Innocence).

Присећање би могло помоћи жртви да дође и до корена неких својих проблема. ”Одувек сам осећала према себи дубоку мржњу и бес, али нисам знала зашто“, каже једна жртва инцеста. Присећање многима помаже да схвате да оно што се догодило није била њихова кривица, него да су они били жртве.

Наравно, не присећа се свако своје злоупотребе на тако драстичан или интензиван начин као други. И већина саветника се слаже да није потребно присетити се сваког детаља нечије злоупотребе како би се лечиле њене последице. Само признавање да је злоупотребе било може бити велики корак ка опоравку. (Види оквир на 9. страни.)

Примати подршку

Ако сте жртва сексуалне злоупотребе у детињству, немојте сами савладавати олују  сећања која се враћа. Помаже вам да разговарате о вашим осећањима. (Упореди Јоб 10:1; 32:20.) Неке које су у великим тешкоћама, могле би да одлуче да потраже помоћ неког способног лекара, саветника или психолога. У сваком случају, поуздан пријатељ, брачни друг, чланови породице или хришћански надгледници који ће вас саосећајно и с поштовањем слушати, могу такође бити драгоцени савезници. b ”Највише ми је помогла моја најбоља пријатељица Џули“, каже Џенет. ”Дозвољавала ми је да увек изнова причам о својим успоменама. Поштовала је и осећања која су произилазила из тога. Слушала ме је и реаговала с пуно разумевања.“

Поверење је рискантна ствар, а ви можда мислите да нисте достојни да од некога примите помоћ — или вас је можда превише стид да разговарате о злоупотреби. Али, прави пријатељ се ”рађа када је невоља“ и може се показати јако дораслим ситуацији само ако њему или њој пружите прилику (Пословице 17:17, NW). Ипак, будите избирљиви с обзиром на особу којој ћете се поверити. Научите да постепено откривате своје бриге. Ако се покаже да је пријатељ саосећајан и дискретан, тек тада му можете више испричати.

Такође помаже ако пазите на своје здравље. Довољно се одмарајте. Умерено вежбајте. Држите се здраве исхране. Ако је могуће, поједноставите свој начин живота. Слободно се исплачите. Можда изгледа да бол никада неће престати, али с временом ће попустити. Сетите се: Као беспомоћно дете доживели сте злоупотребу и преживели! Као одрасла особа, ви имате способности и снаге које тада нисте имали. (Упореди 1. Коринћанима 13:11.) Суочите се зато са својим болним успоменама и не дозволите им да утичу на вас. За снагу се ослоните на Бога. Псалмиста је рекао: ”Када се у срцу моме умноже бриге, утехе твоје ублажују душу моју“ (Псалам 94:19).

Ослободити се кривице и стида

Још један важан задатак ка опоравку је ослободити се самооптуживања. ”Још и сада ми је тешко да помислим да сам била недужна“, каже жртва по имену Реба. ”Питам се, зашто га нисам зауставила?“

Међутим, сетите се такође да особе које злоупотребљавају користе ђаволска средства присиле: ауторитет (’Ја сам твој отац!‘), претње (’Убићу те ако проговориш!‘), бруталну физичку снагу и чак кривицу (’Ако проговориш, тата ће ићи у затвор.‘) Насупрот томе, неки се користе нежним наговарањем или поклонима и услугама. Неки погрешно приказују сексуалну активност као игру или као израз родитељске наклоности. ”Рекао ми је да то раде људи када се воле“, присећа се једна жртва. Како дете може да одоли таквој емоционалној уцени и лукавству? (Упореди Ефесцима 4:14.) Да, починилац хладнокрвно искоришћава чињеницу да су деца беспомоћна, рањива, ’по злоћи деца‘ (1. Коринћанима 14:20, Ст).

Дакле, можда је потребно да се присетите да сте као дете једноставно били рањиви и  беспомоћни. Можда бисте могли покушати да проведете време с неком малом децом или да гледате своје слике из детињства. Пријатељи који вас подржавају могу вам помоћи и тиме што ће вас увек подсећати да није ваша кривица што сте били злоупотребљавани.

Ипак, једна жена каже: ”Мука ми је када се сетим осећања које је мој отац изазвао у мени.“ Неке жртве (58 посто према једној студији) присећају се да су доживеле сексуално узбуђење за време напаствовања. Наравно да то код њих проузрокује много стида. Књига Surviving Child Sexual Abuse подсећа нас, међутим, да је ”физичко сексуално узбуђење само природно [реаговање] тела на додиривање или различите надражаје“ и да дете ”нема контролу над тим сексуалним узбуђењем“. Зато сам починилац сноси пуну одговорност за оно што се догодило. ТО НИЈЕ БИЛА ВАША КРИВИЦА!

Нека вас утеши такође сазнање да вас Бог у тој ствари гледа као ’беспрекорне и недужне‘ (Филипљанима 2:15, NW). С временом може ослабити сваки потицај да учествујете у понашању које вам само штети, а можете и научити да цените своје властито тело. (Упореди Ефесцима 5:29.)

Споразумети се са родитељима

То се може показати као један од најтежих задатака на путу ка опоравку. Неки су непрестано и даље испуњени гневом, маштањима о освети — или кривицом. Једна жртва злоупотребе је рекла: ”Депресивна сам јер мислим да Јехова очекује од мене да опростим свом напаснику, а ја то не могу.“ С друге стране, можда живите у болесном страху од починиоца. Или можда гајите непријатељска осећања према својој мајци јер је затварала очи приликом зоупотребе или је порицала и гневно реаговала када се све открило. ”Мајка ми је рекла да треба да имам обзира према [оцу]“, присећа се с горчином једна жена.

Сасвим је природно да неко ко је доживео злоупотребу осећа гнев. Али, породичне везе ипак могу бити јаке, а ви можда и не желите да прекинете сваки контакт са својим родитељима. Можда сте чак спремни да размислите о измирењу. Ипак, много ће зависити од околности. Жртве су понекад спремне да одмах опросте својим родитељима — не да би оправдавале злоупотребу, већ зато што не желе да их изједа мржња или да страхују. Да би избегле емоционалну конфронтацију, неке су спремне ’размислити у срцу‘ и оставити да ствари мирују (Псалам 4:5 [4, ДК]).

Могли бисте да помислите, међутим, да се ствари могу решити само ако суочите ваше родитеље са злоупотребом — лично,  путем телефона или писма. (Упореди Матеј 18:15.) Ако је тако, уверите се да сте се довољно опоравили — или да бар имате довољно подршке — да бисте се могли одупрети емоционалној олуји која би могла да провали. Пошто ће се надвикивањем мало постићи, настојте да будете чврсти али мирни (Пословице 29:11). Можете наставити наводећи (1) шта се догодило, (2) како је то утицало на вас и (3) шта сада очекујете од њих (као на пример извињење, плаћање рачуна лекару или промене у понашању. У крајњем случају, јасно изношење ствари могло би растерати сва преостала осећања због којих се осећате немоћним. И баш то би могло утрти пут једном новом односу са вашим родитељима.

На пример, ваш би отац могао признати злоупотребу, изражавајући дубоку грижу савести. Можда се искрено трудио да се промени, можда лечењем зависности од алкохола или проучавањем Библије. Ваша мајка би исто тако могла да вас моли да јој опростите ако је пропустила да вас заштити. Понекад може доћи до потпуног измирења. Међутим, немојте се изненадити ако још увек осећате подвојеност у погледу својих родитеља и ако не желите журити с успостављањем блиског односа с њима. У најмању руку, ипак, могли бисте започети да одржавате нормалне породичне контакте.

С друге стране, суочење може покренути бујицу порицања и вербалну злоупотребу од стране напасника и осталих чланова породице. Још горе, ви бисте могли открити да он још увек представља претњу за вас. Опроштај би у том случају био неприкладан, а близак однос немогућ. (Упореди Псалам 139:21.)

У сваком случају, може проћи много времена пре него што ваша повређена осећања попусте. Можда морате непрестано да се подсећате да коначна правда припада Богу (Римљанима 12:19). Ако разговарате о томе са слушаоцем који вас подржава или ако чак писмено изразите своја осећања, то би вам исто тако могло помоћи да се решите гнева. Уз Божју помоћ ви можете надвладати свој гнев. С временом, болна осећања више неће владати вашим мислима. (Упореди Псалам 119:133.)

Духовни опоравак

Простор нам не дозвољава да расправљамо о свим питањима на подручју осећања, понашања и духовности која су у то укључена. Довољно је рећи да ви можете учинити много за олакшање свог опоравка ”обнављањем свога ума“ помоћу Божје речи (Римљанима 12:2, NW). ’Испружите се према ономе што је напред‘, испуњавајући свој живот духовним мислима и активношћу (Филипљанима 3:13, NW; 4:8, 9).

На пример, многе жртве злоупотребе налазе велику утеху једноставно читајући Псалме. Али, још веће користи произилазе ако марљиво примењујете библијска начела. Терет који доноси са собом брак може с временом постати лакши (Ефесцима 5:21-33). Разорно понашање може престати (1. Коринћанима 6:9-11). Нездрава сексуална осећања могу се излечити (Пословице 5:15-20; 1. Коринћанима 7:1-5). Ви можете такође постићи равнотежу у својим личним односима и изградити чврсте моралне границе (Филипљанима 2:4; 1. Солуњанима 4:11).

Не заваравајте се: Опоравак захтева истинску одлучност и крајњи напор! Ипак, Псалам 126:5 нас уверава: ”Који су у сузама сејали, нека певајући жању“. Сетите се, такође, да се истинити Бог, Јехова, занима за вашу добробит. Он је ”близу оних који су сломљена срца, и спашава оне који су духом клонули“ (Псалам 34:18, NW). Једна жртва злоупотребе каже: ”Када сам коначно схватила да је Јехова знао сва моја осећања и да се бринуо — истински бринуо — тада сам напокон осетила унутрашњи мир.“

Наш Бог пун љубави, Јехова, пружа много више од душевног мира. Он обећава нови свет праведности, у коме ће избрисати свако сећање на боли из детињства (Откривење 21:3, 4; види такође Исаија 65:17). Ова нада вас може крепити и јачати док идете путем ка потпуном опоравку.

[Фусноте]

[Оквир на 9. страни]

Кораци ка опоравку

◻ Сетити се и признати да је било злоупотребе

◻ Жалостити се над злоупотребом

◻ Разговарати о својим осећањима са слушаоцем који пружа подршку

◻ Савладати осећања кривице и стида

◻ Споразумети се са родитељима

◻ Примењивати библијска начела и променити разорно понашање

◻ Лечити нездрава сексуална осећања

◻ Развијати здрава лична и морална ограничења

◻ Развијати близак однос с Богом и сухришћанима

[Оквир на 10. страни]

Ослободити се прошлости

Често пута се сећања ослобађају недељама, месецима, или годинама, и свако од њих доноси са собом пролазне кризе. У The Right to Innocence се каже да за то време ”ви можете мислити да клизите назад. Али, није тако. Ви се опорављате. У стварности, ви сте примили потребну снагу за суочавање са још дубљим и чак болнијим осећањима и свесношћу. Међутим, с добрим разлогом може опорављање привремено да постане нечија највећа брига (Пословице 18:14).

Неке жртве налазе корист у читању или слушању искустава осталих жртава. Разгледање породичних фотографија и белешки из детињства, посећивање места из детињства и разговарање с пријатељима који пружају подршку и члановима породице, могло би такође оживети сећања. Нарочито је ефикасно ако се о томе пише. Неке жртве бележе у дневник све чега се сећају у вези са својом траумом. Друге изливају своја осећања у писму упућеном њиховом починиоцу — писму које није послато — које често покреће нова сећања. Молитва је такође моћно средство опоравка. Можете се молити као псалмиста: ”Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме и познај помисли моје, и види јесам ли на злу путу и изведи ме на пут вечни“ (Псалам 139:23, 24).

[Слика на 8. страни]

Суочити се са прошлошћу и поновно је саставити може бити један корак ка излечењу