”Никада не реците никад!“

ПРОПОВЕДНИК 9:11 каже да ’нас све стиже време и непредвиђена згода‘ (NW). То је задесило нашу породицу пред крај новембра 1986. Тиара, једно од наше троје деце, имала је три и по године када је, како смо мислили, добила прехладу праћену упорним кашљем. Водили смо је код педијатра, који нас је послао код лекара опште праксе. И он је мислио да Тиара има прехладу с јаком конгестијом грудног коша, али ништа забрињавајуће. Преписао јој је други лек против кашља и антибиотике.

Тиарино стање се погоршавало. Имала је температуру од 41 степена, уз повраћање, сметње при варењу и болове у грудном кошу. Учињени су рендгенски снимци и доза антибиотика била је повећана. Када су Тиарини рендгенски снимци били готови, назвала нас је болничарка. Лекари су мислили да има акутну упалу плућа. Онда је имала непрекидну температуру од 42 до 43 степена. То је проузроковало да је ниво хемоглобина био крајње низак, пао је на 2,0. Тиара је 16. децембра упућена у болницу.

Ми смо Јеховини сведоци и придржавамо се савета који је дат хришћанима у Делима апостолским 15:29, да се ’уздржавају од крви‘ (Ст). Али, што се тиче питања крви, нисмо били превише забринути. Тиарин педијатар је стручњак за крв и добро је знао да нећемо прихватити трансфузију крви. Када је требало да Тиара буде упућена у болницу, подсетили смо га одмах на наш став према крви. Одговорио је: ”Да, да, схватам ваше уверење, али мислим да не морате бити узнемирени због питања крви.“

Након што су и у болници начинили рендгенске снимке, извршили ЕКГ и анализу крви, Тиару су сместили у болничку собу. Остали смо код ње све док није заспала. Следећег јутра рекли су ми да Тиара заиста има упалу плућа, да је то врло тежак случај, и да мора сигурно 10 до 15 дана остати у болници. Имала је температуру око 43 степена, што је јако забрињавало лекаре. Поново су истраживали рендгенске снимке, ЕКГ и анализу крви и одлучили су да изврше даљња испитивања. Та испитивања су показала  да није имала упалу плућа, већ вероватно неку врсту тумора на плућима.

Јавља се питање крви

Не треба ни спомињати да је то Тиарину ситуацију поставило у другачије светло. Извршени су безбројни прегледи, укључујући један за туберкулозу, који је био негативан. Прегледали су је ултразвуком, CT-ом и рендгенима. Последњи рендгенски снимак показао је проширену инфекцију десног плућног крила. Чинило се да је лево плућно крило пред самим колапсом — и то је крило било пресудно, пошто је обављало већи део дисања. Поново се појавило питање крви. Када је Тиара била примљена у болницу, потписали смо изјаву која ослобађа болницу одговорности с обзиром на наше одбијање крви. Сада су мислили да ћемо променити мишљење, јер је био у опасности живот нашег детета.

Пошто смо остали код своје одлуке, све се променило. Управа болнице нам је рекла да смо неспособни родитељи и да ће затражити судску одлуку која им дозвољава да Тиари дају крв, и да ће нам одузети и наше друго двоје деце. Желели су да сачекају судску одлуку и да онда одстране инфицирано плућно крило. Можда смо и по 50. пут објаснили да нисмо против медицинског лечења и премда не прихватамо крв, прихватамо замене за крв.

Све је било узалуд. Лекари нису хтели ни да нас саслушају. Вршили су на нас притисак да променимо мишљење. Почели су да причају свом особљу и свима који су радили на том одељењу — од лекара до болничарки и до особља за чишћење — шта чинимо свом детету. Онда би људи долазили к нама и питали нас зашто допуштамо да нам дете умре. Мој супруг и ја смо рекли лекарима да ћемо тражити лекара и болницу која ће примити Тиару и применити сву потребну терапију без крви. Рекли су нам да је ниједна болница неће преместити у таквом стању. Одговорила сам им: ”Никад не реците никад!“

Ако би и умрла, није желела крв

Објаснила сам ситуацију Тиари и рекла јој шта лекари кажу, какво је Јеховино гледиште о томе и шта смо ми одлучили да учинимо, наиме да нађемо лекара и болницу која би јој помогла без давања крви. За своје године Тиара је то врло добро схватила. Желела је да послуша Јехову. Ако би и умрла, није желела крв. Слушајући како моја кћерка, која је тако болесна, заузима чврст став, гануло ме је до суза. Тада сам више него икада пре схватила колико је важно почети с библијским поучавањем од раног детињства, јер Тиара нам је већ у старости од само три и по године могла на свој једноставан начин рећи да упркос свим тешкоћама жели остати верна Јехови (Ефесцима 6:4; 2. Тимотеју 3:15).

У нашим настојањима да извучемо Тиару из болнице пре доношења судске одлуке да јој се да крв, супруг је разговарао с једним од скупштинских старешина. Он је разговарао с једним лекаром који је рекао да ће видети шта може учинити. То нам је дало трачак наде.

Од оне вечери када је Тиара била примљена у болницу остала сам тамо. Била сам исцрпљена душевно, телесно и емоционално. Мој драги супруг је то увидео и упорно је тражио да идем кући, с тим што ће он ту ноћ остати код Тиаре. Ишла сам кући, али нисам могла да спавам. Чистила сам стан, назвала своје родитеље и разговарала с другим пријатељима који су Јеховини сведоци. Коначно сам заспала — и не знам колико дуго сам спавала — када је зазвонио телефон. Плашила сам се да подигнем слушалицу, страхујући да ме супруг зове како би ми рекао да је Тиара умрла.

Коначно сам се јавила. Био је то лекар с којим је старешина успоставио везу. Рекао ми је да је нашао лекара који је  спреман да поштује наш став према крви и који жели да преузме Тиару чак и у њеном погоршаном стању. Он се већ с болницом договорио о Тиарином премештају! Захвалила сам му се са сузама. Спустила сам слушалицу, клекнула и захвалила Јехови.

Тиара је, након што је десет дана била у првој болници примљена у болницу у другом делу града Њујорка. Та болница је била специјализована за плућна обољења деце. Када је Тиара стигла, већ су је очекивали. Извршили су низ прегледа CT-ом, рендгенима, ултразвуком, ЕКГ-ом и извршили анализу крви за своје записе и истражили су записе друге болнице које смо им дали. Након свих тих прегледа лекар кога смо сада имали, специјалиста за болести плућа, био је мишљења да би било погрешно дати јој трансфузију и да би је тело одбацило.

Потпуно оздрављење без крви

Док је Тиара била у тој болници, примила је врло добру негу од стране оних који су били специјализовани за рад с малом децом која су имала плућна обољења. Разговарали су с нама о медицинским проблемима и обавестили нас о терапији коју ће предузети. Нису је потпуно успавали већ су користили локалну анестезију. Онда су извадили нешто течности из грудне шупљине и послали је у лабораторију на тестирање разним антибиотицима. Нашли су једноставан антибиотик против прехладе који би сузбијао клице. Тиара је добила неколико доза тог антибиотика и ставили су је у комору с кисеоником за десет дана. Њено стање се стално побољшавало.

Приликом прегледа CT и рендгенских снимака, лекари су установили да има апсцес у доњем делу десног плућног крила. Иако је антибиотик смањивао количину течности око плућа, није могао да сузбије апсцес. У ствари, апсцес је стварао више течности и лекари су сматрали да ће морати да се хируршки одстрани. Али, најпре су наставили лечење антибиотиком и додали још један други. Давали су јој и велике дозе гвожђа и три дана су је хранили интравенозно, а затим је добијала дијеталну храну. Њен хемоглобин се повисио на 5,0 а затим на 7,0. Специјалиста за крв и специјалиста за плућа били су толико изненађени тим брзим и сталним побољшавањем да је лекар за плућне болести рекао: ”Мора бити да ваш Бог помаже.“

Пошто је апсцес поред јаких доза антибиотика остао непромењен, анализирана је течност из самог апсцеса. Установило се да би друга врста антибиотика сузбијала ту одређену клицу. Пошто се радило о клици прехладе која се обично налази у устима, лекар је сматрао да ју је Тиара морала прогутати са храном која јој је преко душника погрешно ушла у плућа. Антибиотици су покушали да сузбију ту клицу што је проузроковало да се око ње створи опна и настане апсцес. Према речима лекара то је било веома необично, тако да је сматрао потребним да документује све своје налазе и начине лечења и да изнесе свој извештај у једном медицинском часопису.

Тиара је након месец дана била отпуштена из болнице на амбулантно лечење. Морала је још три месеца сваке недеље одлазити код специјалисте и примала је велике дозе антибиотика и гвожђа. Међутим, никада није била оперисана. Потпуно је оздравила без иједне мрље на плућима.

Сада је Тиара објавитељ у хришћанској скупштини Јеховиних сведока. Свој први задатак у скупштинској Теократској школи проповедања имала је 14. фебруара 1991. Мој супруг и ја захваљујемо Јехови што је благословио наш одлучан став да у послушности његовим заповестима одбијемо крв. Наставимо да сви славимо Јехову, јер је он достојан да га славимо. И упамтите, ако вам лекар каже да без крви нећете преживети, реците му: ”Никад не реците никад!“ (Прилог Nine Hooks, Бруклин, Њујорк).