Одрастање у афричком граду

Стопе пораста становништва у супсахарским афричким земљама су међу највећима на свету. Тамо свака жена просечно роди више од шесторо деце. Сиромаштво, погоршавајућа средина и несташица природних богатстава само још доприносе тешкоћи. Следи извештај из прве руке о томе какав је живот у том делу света.

ОДРАСТАО сам овде, у већем западноафричком граду. Било нас је седморо деце у породици, али је двоје рано умрло. Наш дом је био изнајмљена спаваћа соба и соба за примање гостију. Мајка и отац су спавали у спаваћој соби, а ми деца на простирачима на поду у соби за примање, дечаци на једној страни собе а девојчице на другој.

Као већина људи у нашем суседству, нисмо имали много новца и нисмо увек имали све оно што нам је било потребно. Понекад чак ни хране није било довољно. Ујутро често нисмо ништа имали за јело осим подгрејаног пиринча који је преостао од претходног дана. Понекад чак ни тога није било довољно. За разлику од неких који размишљају да би муж, као онај који зарађује, требало да добије највећу порцију, затим жена, а деца оно што остане, наши родитељи би одлазили без ичега и остављали нама деци да поделимо оно мало хране колико је било. Ја сам ценио њихову жртву.

Одлазак у школу

Неки људи у Африци верују да би требало да само дечаци иду у школу. Они мисле да девојчицама то није потребно, пошто се оне удају и њихови мужеви воде о њима бригу. Моји родитељи нису заступали то гледиште. Сво петоро смо ишли у школу. Али био је то финансијски притисак за моје родитеље. Ствари као што су оловке и папири нису представљале велики проблем, али уџбеници су били скупи, а исто тако и обавезне школске униформе.

Када сам почео да идем у школу, нисам имао ципеле. Родитељи нису могли да ми их купе све до моје друге године средње школе, када ми је било 14 година. Не, то не значи да уопште нисам имао ципеле. Једини пар који сам имао био је за цркву, и није ми било дозвољено да их носим у школу или било где другде. Морао сам да ходам бос. Понекад је отац био у могућности да купи месечну карту за аутобус, али када није могао, морали смо пешачити у школу и натраг. Било је то око три километра у једном смеру.

Дан прања и доношење воде

Рубље смо прали у реци. Сећам се како сам одлазио тамо с мајком, која је носила ведро, комад сапуна и рубље. На реци би напунила ведро водом, ставила у њега рубље и трљала га сапуном. Затим би рубљем ударала по глатким стенама и испирала га у реци. Након тога га је распрострла по другим стенама да се осуши јер је било претешко да се мокро носи кући. Тада сам био млад, зато су ме одредили да чувам рубље док се суши да га неко не украде. Мајка је радила већину посла.

Мало људи је имало уведену воду у својим кућама, тако да је један од мојих  свакодневних послова био да доносим воду из вана из славине зване усправна цев. Проблем је настао за време суше када су, да би се уштедела вода, многе усправне цеви биле затворене. Једном приликом смо цео дан били без питке воде. Без иједне једине капи! Понекад сам километрима морао да ходам у потрази за само једним пуним ведром воде. Носећи воду на глави на тако велике удаљености, отпала ми је коса на месту где је стајало ведро. Са десет година имао сам ћелаву закрпу на глави! Срећан сам што могу рећи да ми је коса поновно израсла.

Деца као сигурност

Када се осврнем уназад, рекао бих да смо живели просечним животом, можда чак натпросечним за наш део Африке. Познајем много других породица чији је животни стандард био далеко нижи од нашег. Многи моји школски пријатељи морали су продавати на пијаци пре и после школе како би прибавили новац за своје породице. Други нису могли себи дозволити ништа за јело ујутро пре школе, па би од куће одлазили гладни и у школи били цео дан без хране. Често се сетим како би једно од те деце пришло и мољакало ме док бих јео свој хлеб у школи. Тада бих ја одломио комад и дао га њему.

Упркос таквим невољама и потешкоћама, већина људи још увек жели да има велику породицу. „Једно дете није дете“, кажу овде многи. „Двоје деце је једно, четворо деце двоје.“ То је зато што је стопа смртности дојенчади међу највећима на свету. Родитељи знају да иако ће нека од њихове деце умрети, нека од њих ће ипак живети, одрасти, запослити се и доносити кући новац. Тада ће они бити у могућности да се брину о својим остарелим родитељима. У земљама без благодати социјалног осигурања, то значи много. (Испричао Доналд Винсент.)