Очарани умиљатим коалом

Од дописника Пробудите се! из Аустралије

ЈЕДНО од најпривлачнијих изненађења у непознатим, неистраженим земљама у прошлости сигурно је било откриће узбудљивих и необичних животиња. То је сигурно био случај у Аустралији након године 1788.

Тада су кажњеничке колоније око Порт Џексона (данас Сиднеј) биле насељене осуђеницима доведеним из Енглеске у Аустралију. Десет година касније, један ослобођени осуђеник који је постао истраживач кренуо је према јужном брдовитом пределу, 130 километара према унутрашњости. Доживео је пријатно изненађење када је први видео аустралијског коалу. То је била, писао је, „још једна животиња коју урођеници [Абориџини] зову ’кулавин‘, која је веома слична лењивцима у Америци“.

Да ли бисте волели да истражите тај задивљујући длакави замотуљак који је, две стотине година касније, постао права атракција за туристе у сунцем опрженој Аустралији? Несумњиво бисте желели, јер је одмах иза молбе да се види кенгур један од најчешћих захтева које постављају посетиоци Аустралије: „Морам видети и додирнути вашег нежног меду.“

У ствари није медвед

Коала је без сумње мала нежна животиња. Он нарасте само до неких 80 центиметара у дужину и изгледа као неки меда, с носом који је сличан дугмету и нежним, лепим крзном. Али, можда ће вас изненадити када сазнате да он уопште не припада групи медведа.

Ах, да, често га називају медвед коала или аустралијски домаћи медвед. Међутим, то су све погрешна имена. Уместо да припада групи медведа, коала је много сличнији вомбату, једном другом аустралијском торбару који је веома сличан дабру.

The Australian Encyclopaedia речима дивно описује то очаравајуће и умиљато створење: „Коала има крупно тело, дебело вунено крзно које је сиво до смећкасто одозго и жућкасто-бело одоздо, велике округле крзнене уши и кожнати, широки нос који готово личи на рило... Животиња се пење врло сигурно, али је незграпна на тлу.“

Када су потпуно одрасли, коале су тешки око 14 килограма. У дивљини могу живети око 20 година. Неки су у заточеништву живели до 12 година.

Попут аустралијског кенгура, коала је торбар (марсупиал, од латинске речи marsupium, што значи „торба“ или „тоболац“) и има процес рођења јединствен за торбаре. Малени када се роде, младунци коале нису потпуно развијени и без ичије помоћи одлазе до мајчине торбе, где се причврсте за једну од њене две брадавице.

Након шест месеци, мало створење је потпуно развијено младунче и у стању је да на кратко време напусти торбу. Али након приближно два месеца, он је превелики да би се вратио унутра. Шта сада да ради? То није неки проблем! Он јаше на мајчиним леђима, чврсто се држећи ње док се она пење и силази с дрвећа.

Међутим, те бесплатне вожње не могу трајати вечно, тако да се након следећих  пет или шест месеци мали мора бринути сам за себе. Али, у том кратком раздобљу привлачно је видети мајку коалу која срећно носи своје младунче, које виси на њеним крзненим леђима. Након што напусти своју мајку, млади коала води доста усамљен живот и с другима ступа у везу само за време парења.

Исхрана лишћем

Име коала изведено је из речи на урођеничком језику која указује да та животиња веома мало пије. Али, како могу живети без воде? Узимајући росу и од влаге из исхране лишћем каучуковца.

Лишће каучуковца? Да, коале брсте на око 50 различитих врста дрвећа еукалиптуса, али мање од туцета тих врста је њихова посебна посластица. Дрвеће еукалиптуса више је познато по имену каучуковац, као што су шумски црвени каучуковац, сиви каучуковац и тасманијски плави каучуковац.

Потпуно одрасли коала поједе дневно око 1 килограм лишћа, жваћући га лагано али темељно. Већину свог времена проводе високо на дрвећу каучуковца, силазећи само да би прешли на друго дрво. На тлу се крећу незграпно и неспретно.

Будући да су ноћне животиње, већи део дана проведу спавајући, несигурно седећи на рашљама дрвећа доста високо изнад тла. Да ли им је неудобно? Изгледа да они не мисле тако, јер им такво место пружа изванредну заштиту од било којих тобожњих грабежљиваца.

Могу ли се припитомити?

Када се набаве као веома млади, коале се припитоме, постајући одани кућни љубимци. Један брачни пар у Норт Квинсленду је почео да припитомљава таквог кућног љубимца када је имао само три месеца. То мало женско „младунче“ плакало је сваке вечери док се коначно није утешило  комадом крзна коале које је било омотано око јастука и стављено уз њега у корпу као замена за његову мајку. То младунче назвали су Теди, и док није било довољно старо да започне с тврдом исхраном лишћем каучуковца, расло је на крављем млеку које је лаптало као маче.

Проблем је био у томе што се Теди тако навикла на људе да је мрзела да буде сама и волела је да се носи около као неко дете. Заиста је постала права напаст. Њен задовољни живот трајао је 12 година. Према томе, коале могу бити припитомљени, али је данас у Аустралији противзаконито држати их као кућне љубимце.

Десетковани али сада заштићени

На прелазу века, било је тако много коала да се известило да их на континенту има на милионе. Али, били су тако лаке мете, док су спавали по дану у рашљама дрвећа еукалиптуса, да су хиљаде биле устрељене из чисте забаве.

Затим је, када је порасла потражња за њиховим меким, сребрно-сивим крзном, почео озбиљан покољ. На пример, 1908. је само у Сиднеју продато скоро 60 000 крзна коале. А 1924. је из источних држава Аустралије извезено више од два милиона крзна.

Срећом, аустралијска савезна влада увидела је да тим умиљатим створењима прети истребљење, тако да је 1933. донесен закон који забрањује извоз коала и производа од коале. Коала је сада заштићена животиња.

Друге земље су покушале да држе коале у својим зоолошким вртовима, али са слабим успехом. Тешко је одржавати специјализовану исхрану свежим лишћем еукалиптуса. Међутим, у америчкој држави Калифорнији постигнут је успех, у великој мери због климе која је погодна за раст дрвећа еукалиптуса. Данас зоолошки вртови у Сан Дијегу и Лос Анђелесу имају здраве коале које добро напредују. У последње време, коале су послати у Јапан, где су употребљене пажљиво проучене методе како би се обезбедило да остану здрави. (Види Пробудите се!, 22. августа 1986. [енгл.].)

Да ли ће умиљати коала опстати?

Чини се да разуман приступ спречавању обесног убијања може повећати његове изгледе за опстанак. Аутор Елис Тротон (Ellis Troughton) закључује своју књигу Furred Animals of Australia следећом жељом пуном наде: „Задивљујући коала је свуда крајње безопасан. Какве велике радости за све када би их било довољно да посећују имања и предграђа често као опосуми! Нека се њихов број чудесно повећа да мирољубиво брсте у заштићеним шумским резерватима.“

Љубитељи животиња свуда понављају ту племениту наду, не само за умиљатог коалу, већ и за сва дивна створења која живе с нама на планети Земљи и која су ту смештена за нашу радост и задовољство.

[Слика на 16. страни]

Потпуно одрастао коала једе дневно око 1 килограм лишћа еукалиптуса, жваћући га лагано али темељно