Сан о европском јединству

„НА ПРАГУ сна.“ Такав су наслов новине The European дале чланку који обрађује „вртоглави корак европске интеграције“. Како је настао тај сан? Да ли су оправдана висока очекивања која побуђује?

Убрзо након завршетка другог светског рата, Винстон Черчил је предложио формирање „Сједињених Европских Држава“. Ствари су се од тада привидно кретале у том правцу. Данас је 1992. радосно поздрављена као прекретница у остварењу тог сна. Али, зашто 1992?

Једноставно речено, до краја ове године, 12 чланица ЕЗ (Европске заједнице) намеравају да достигну потпуно економско уједињење. То ће значити крај свим царинским препрекама, те ће грађанима унутар Заједнице омогућити несметани прелазак из једне земље у другу, поседовање истих могућности за запослење и права као локални грађани. На крају ће бити прихваћена заједничка валута, грађанима ће бити доступни европски пасоши и возачке дозволе, те ће бити успостављена европска централна банка. Биће потребно водити заједничку политику с обзиром на проблеме заштите околине и употребу нуклеарне енергије. Биће усклађени саобраћајни и други закони.

Тако ће ЕЗ постати по величини треће домаће тржиште на свету. Цела једна петина целокупне светске трговине — и увоза и извоза — укључиваће неку државу чланицу ЕЗ. Зато ће њихове економске политике логично утицати на целу светску економију, укључујући економије земаља у развоју.

Недавно спроведена анкета показује да скоро 70 посто свих Европљана одобрава планиране промене. У ствари, многи грађани ЕЗ желе ићи још даље. Око три четвртине њих подупиру удруживање научног истраживања и прихватање једнаког социјалног осигурања. Много више од половине одобрава чак и заједничку спољну политику.

Дакле, општа клима се мења од чисто економског уједињења ка могућности политичког јединства. Сада су неочекивани и непредвиђени догађаји дали том циљу свежи подстрек.

„Терају нас прилике“

Берлински зид је пао 9. новембра 1989. Замисао о поновном уједињењу Немачке, често разматрана али сматрана нереалном, поново је постала предмет жестоке расправе. Чинило се да је поновно уједињење сада неизбежно, али једва да се неко усуђивао да предскаже колико брзо ће се то догодити. Када је немачки канцелар Хелмут Кол био оптужен да пребрзо намеће планове о уједињењу, он је запазио: „Ја нисам онај који покушава да убрза ствари. Терају нас прилике.“ На дан 3. октобра 1990 — мање од 11 месеци након пада Зида — Немци су славили. Немачка је била поново уједињена.

Свет се радовао што се хладни рат завршио, што је доказано уједињеном Немачком. У међувремену, још један неочекивани догађај већ је пунио новинске наслове. Како ће инвазија Ирака на Кувајт утицати на планове за 1992? Новинар Џон Памер (John Palmer) је приметио: „Криза у Заливу пре убрзава него успорава политичку и економску интеграцију  Европске заједнице — и можда ће убрзати дан када ће ЕЗ спроводити заједничку спољну и одбрамбену политику.“

Међутим, за време те кризе и страшних ратних дана који су уследили, Европска заједница није била у стању да постигне заједничку политику. То је The European навело да констатује у уводнику: „Слабост Заједнице у тренутку велике међународне кризе показала је колико је за Европу неопходно да установи заједничку одбрамбену и спољну политику која јој омогућује да делује с кохезијом и ослањајући се на властите снаге.“ Завршавајући у позитивном тону, он је рекао: „Криза у Заливу може Европи пружити прилику да учини побољшања у својој жалосној активности и да предузме значајан корак ка показивању да политичко јединство може бити стварност.“

Очекивања постају све већа

Сада се све више и више нација жели придружити ЕЗ. Аустрија, Кипар, Малта и Турска обратили су се молбом за чланство. Други вероватни кандидати су Финска, Исланд, Норвешка, Шведска и Швајцарска. Чак су и земље бившег источног блока показале занимање, укључујући Чешко-Словачку, Мађарску и Пољску. Међутим, молбе тих земаља неће бити размотрене пре краја 1992, када потпуно економско уједињење 12 чланица ЕЗ треба постати стварност.

Мора се признати да је било постигнуто доста напретка ка европском јединству — и то брзином која је некад сматрана невероватном и у обиму који је већи него што су се људи усуђивали и да сањају. „Предвиђамо нови европски поредак у коме границе више неће бити препреке које деле, у коме нације могу живети без међусобног страха и у коме су људи слободни да изаберу своје властите друштвене и политичке системе.“ То је писао Ханс-Дитрих Геншер, немачки министар спољних послова, на прагу 1990-их. Он је додао: „Та визија више није сан. Она је на дохвату руке.“

Али, може ли се такво јединство реално очекивати? Ако може, да ли би то пружило наду да је европско јединство само уводни корак ка нечем већем — светском јединству?

Нико неће порећи да је свету потребно јединство, јер би јединство било велика помоћ у решавању неких најозбиљнијих проблема човечанства. Замислите шта би се могло постићи када би се време и енергија који се расипају на неслагање могли усмерити на уједињене напоре да се реше заједнички проблеми за заједничко добро!

Интеграцијом својих економских и монетарних система, чини се да растући  број нација сада испитује међусобну спремност на сарадњу. На пример, у тежњи за заједничким азијским економским тржиштем, године 1989. су Аустралија, Брунеј, Филипини, Индонезија, Јапан, Канада, Малезија, Нови Зеланд, Јужна Кореја, Сингапур, Сједињене Америчке Државе и Тајланд формирале економско уређење названо Азијско-пацифичка економска сарадња.

Дакле, сценарио је следећи: новоуједињена Немачка, узидана у ускоро уједињену Европу, што води до не тако далеког уједињеног света. Идеја звучи добро, али да ли је реално веровати да може бити остварена?

Поновно сједињење Немачке — тешко!

Иако је Немачка уједињена политички и економски већ више од годину дана, земља се бори са проблемима. Још увек постоје велике разлике између пет нових држава (бивше Источне Немачке) и остатка земље. Еуфорија поновног уједињења попустила је пред спознањем да јединство не наступа тек тако. Сви су, како политичари тако и грађани, на овај или онај начин били присиљени да плате неку цену.

Почетком прошле године, The European је говорио о „емоционалној кризи“ која постоји у некадашњој Источној Немачкој. Због крутих привредних реалности поновног уједињења и рушења комунистичких друштвених структура, тамошњи лекари извештавају значајан пораст душевних болести и поремећаја повезаних са стресом.

Др Гизела Еле (Gisela Ehle), психијатар, каже да је „осећање беспомоћности попут епидемије“ и да су „сви с којима разговарате депримирани“. У ствари, људи доживљавају све оне велике промене за које се зна да проузрокују депресију: „незапосленост, брачне проблеме, неизвесност у вези будућности, финансијске потешкоће, кризу идентитета, често нагли губитак статуса у друштву и општи недостатак сврхе живота“ (The European).

Уједињење Европе — лакше?

Ако се поновно уједињење Немаца, народа са заједничком историјском позадином који говоре исти језик, показује као тешко, шта је са стварањем „Европе без граница“ које је тражио римски папа? Постићи у 1992. јединство за којим тежи ЕЗ — уједињавање 12 економија на различитом степену развоја и снаге, 12 земаља са различитом стопом незапослености и инфлације — биће прилично тешко.

Очито је да ће 1992. створити губитнике као и победнике. На проширеном тржишту ЕЗ од око 320 милиона очекиваних потрошача, неки послови ће боље конкурисати него други. Међутим, неки пословни људи кажу да ће то негативно утицати на две од сваке три компаније ЕЗ. Надаље, иако ће путници можда поздравити укидање царинских контрола, за приближно 80 000 царинских службеника широм Европе биће потребан нови посао.

Пол Вилкинсон (Paul Wilkinson), професор међународних студија, подсећа нас да је, иако смо већ у 1992, „ово још увек Европа одвојених суверених ентитета“, од којих сваки има „своје властите традиције спровођења закона“ и „свој властити законски систем“. Он упозорава: „Сарадња ће се развијати споро и болно.“

Осим проблема у вези језика, различитих друштвених позадина и конфликтних пословних метода, вероватно највећи  проблем који се мора савладати је преовладавање националних предрасуда које споро умиру. Као што је бивши немачки канцелар Вили Брант једном приметио: „Зидови у мислима често стоје дуже од оних који су изграђени од бетона.“

Ипак, расположење је оптимистично, очекивања висока. „Нико не мисли да ће 1992. бити лака“, пише један пословни новинар, „али чини се да су изгледи светли.“

Колико је реално?

Чак ако се постигне и економско и политичко јединство, хоће ли тиме бити положен темељ за остварење правог мира и трајне сигурности? Па, запазимо: Иако се Сједињене Америчке Државе састоје од 50 држава са засебним законима и владама које су економски уједињене под националном владом, земља још увек има милионе незапослених; њеној економској стабилности још увек прете периодичне рецесије и депресије, као и понављајући налети инфлације. А мера политичког јединства није заштитила земљу од подношења страшног загађења, злочина, злоупотребе дроге, сиромаштва и расне дискриминације.

О немиру у својој земљи, совјетски историчар Јуриј Афанасев је рекао: „Највећи проблем у нашој кући настао је из најмање очекиваног извора: наше породице богате националностима... Веровали смо да је наше царство заштићено од таквих проблема; коначно, зар нисмо уживали имунитет од тога у нашем ’вечном братству народа‘?“

Очито је да економско и политичко јединство нису довољни да створе истинско јединство. Да би се створило „вечно братство народа“ потребно је још нешто. Шта?

Добро утемељена очекивања

Тамо где постоји право јединство, рат је непознат. Али, неоспоран доказ да су људи безнадно разједињени је чињеница да су миленијумима у ратовима убијали једни друге. Да ли ће то бесмислено уништавање људског живота икада престати?

Да, престаће. Божја објављена намера је да оствари мирољубиви свет. Како? Кроз потпуно разоружање. Библијски псалмиста је под надахнућем писао: „Ходите и видите дела Господња, чудеса што учини на земљи! До краја земље ратове прекиде“ (Псалам 46:9, 10).

Ђаво се љутито супротставља том божанском смеру деловања за постизање светског јединства. Од првог светског рата примењују се следеће речи из Библије: „Тешко земљи и мору! Јер ђаво сиђе к  вама пун срдње велике, знајући да је кратко време његово“ (Откривење 12:12).

Светско јединство, и с њим прави мир и сигурност, темељи се на уједињеном обожавању Бога који „ратове прекиде“; оно се не темељи на подељеном обожавању његовог противника, који је описан да је „пун срдње велике, знајући да је кратко време његово“. Ако наша очекивања у вези светског јединства треба да се остваре, она морају бити темељена на прихватању чињенице да је Божје Краљевство стварност, да је то дословна влада која влада на небесима. Та светска влада коју је опуномоћио сам Јехова Бог је једино средство којим ће бити постигнуто светско јединство.

Божје Краљевство већ формира језгро уједињеног земаљског друштва које ће заменити разједињени, ратујући свет који сада познајемо. Библијско пророчанство каже: „У завршном делу дана̂... многи ће народи [из свих нација] засигурно ићи и рећи: ’Дођите, узиђимо на гору Јеховину, у кућу Бога Јаковљева; и он ће нас поучити својим путевима и ходићемо његовим стазама‘... И они ће морати да прекују своје мачеве у плугове и своја копља у српове. Неће више нација дизати мач против нације, нити ће се више учити рату“ (Исаија 2:2-4, NW).

Ово библијско пророчанство не описује нови светски поредак по људском плану, иако су ове дивне речи уписане на зид трга Уједињених нација у Њујорку. Уместо тога, то пророчанство с обзиром на мир и јединство међу многим народима данас се испуњава међу Јеховиним сведоцима, који долазе из више од 200 нација света. Међу њима се може видети непогрешиви доказ да се ново светско друштво у ствари већ формира.

Јеховини сведоци су спремни да се поуче из Божје речи. Они примењују оно што уче, укључујући побуду да живе у миру остављајући оружје ратовања. Зато се они радују међународном јединству које није доживела ниједна друга организација на Земљи, било религиозна, економска или политичка. То је несумњиво показано конгресима Јеховиних сведока прошлог лета, када се само у Источној Европи у миру и јединству окупило више од 370 000 особа!

Истина, нико од нас не може бити сигуран до које ће мере бити остварена економска или политичка очекивања за 1992. Али, можемо бити сигурни у вези неких других очекивања. На пример, 1992. година ће, управо према плану, бити сведок наставка божанског одбројавања које води до извршења Божје пресуде над Сатаниним светом (Исаија 55:11; Абакук 2:3). Дакле, 1992. ће верне хришћане за годину дана приближити животу у Божјем обећаном новом свету, у коме ће пребивати праведност.

Јеховини сведоци позивају љубитеље светског јединства да поближе истраже та на Библији темељена очекивања за будућност. То су узвишена очекивања која неће бити неиспуњена!

[Оквир на 24. страни]

На путу ка европском јединству

1948: Белгија, Холандија и Луксембург (Бенелукс) стварају царинску унију, полажући темељ за економско јединство 1960. и укидање граничних контрола 1970.

1951: У Паризу је потписан уговор Немачко-француске заједнице за угљен и челик

1957: Римским уговором основана је ЕЗ (Европска заједница) са БЕЛГИЈОМ, ФРАНЦУСКОМ, ИТАЛИЈОМ, ЛУКСЕМБУРГОМ, ХОЛАНДИЈОМ и САВЕЗНОМ РЕПУБЛИКОМ НЕМАЧКОМ као потписницима повеље

1959: Аустрија, Британија, Данска, Норвешка, Португалија, Швајцарска и Шведска формирају Европско удружење за слободну трговину

1973: БРИТАНИЈА, ДАНСКА и ИРСКА придружују се ЕЗ

1979: Установљен је Европски монетарни систем; одржани су први непосредни избори за Европски парламент

1981: ГРЧКА је прихваћена у чланство ЕЗ

1986: ПОРТУГАЛИЈА и ШПАНИЈА придружују се ЕЗ

Напомена: 12 држава чланица ЕЗ наведене су великим словима.

[Слика на 26. страни]

Кад престану царинске контроле, за 80 000 људи биће потребан нови посао