Успон и пад светске трговине

Корен новчаних брига

ОДРЕЂЕНИ религиозни и политички елементи људског друштва могу се следити унатраг до времена Нимрода, који је пре неколико хиљада година основао Вавилон. То се односи, иако је то можда мање познато, и на одређене елементе света пословања и трговине (Постање 10:8-12).

Створитељ човечанства могао је, као Онај који с правом одређује мерила за добро и зло, лако да смисли један економски систем који би био кадар да праведно задовољи потребе велике људске породице коју је предвидео. Али, након што је први људски пар одбацио божанско вођство и био истеран из Раја, људи су били препуштени сами себи (Постање 3:1-24). Независно од божанског вођства, људи су касније развили своју властиту врсту религије и свој властити облик владавине. Када је постало очигледно да је потребан неки систем управљања домаћинством који би задовољио материјалне потребе њихове растуће породице, они су започели да развијају оно што ми зовемо економским системом. И то су учинили независно од божанског вођства.

Очито је темељ таквог система углавном био постављен у време Нимрода (око 2270. пре н. е.). The Collins Atlas of World History објашњава да је „од трећег миленијума даље Месопотамија [Вавилон] развила моћна удружења пословних људи. Они су држали робу, шпекулисали, користили различите врсте робе као новац, а користили су и шипке, нарочито од сребра, резбарене до одређених тежина и  величина, а понекад су носиле знакове аутентичности“. The Encyclopedia Americana каже да су древни становници Шинара — првобитно име за Вавилонију — водили „изненађујуће сложен систем давања и узимања кредита, држања депозитног новца, као и осигуравања кредитних писама“.

 Једна пракса очигледно својствена за Месопотамију била је коришћење капитала као робе и обрачунавање камата за његову употребу. Новац је тако постао средство за вршење економског притиска. Записи ископани у рушевинама Вавилона сведоче о пословним трансакцијама којима су се искоришћавале несрећне околности неких његових становника. И тада је била у моди данашња пракса неправедног остваривања добити на рачун других. Није чудо што се о трговцима Вавилона и Ниниве често говорило с мржњом и презиром.

Трговачке активности у време Нимрода нису директно споменуте у Библији. Ипак, изрази нађени у њеној првој књизи, као што су ’купити‘, ’продати‘ и ’трговати‘ указују на то да су најмање неколико стотина година касније трговачке активности биле уобичајене. (Види Постање 25:31; 34:10, 21; 39:1; 41:56, 57.)

Тачно је и то да једно дуже временско раздобље текстови писани клинастим писмом нису ништа говорили о трговачким активностима у вавилонском друштву. Признајући како је то тешко објаснити, у књизи Ancient Mesopotamia ипак се закључује да „не можемо претпостављати да су се трговачке везе прекинуле до краја тог миленијума, нарочито зато што је познато да су оне јако цветале у наредном раздобљу“. У тој књизи се претпоставља да је у то време трговање можда било углавном у арамејским рукама и да су се као материјал за писање користили папирус и кожа.

И Месопотамија и Египат били су познати по својим трговачким караванима. Касније су Феничани у великој мери копнену трговину заменили поморском. Лучки градови Картагина, Тир и Сидон постали су познати трговачки центри. Трговало се на темељу размене робе за робу све до отприлике осмог века пре н. е., када су Грци као средство размене почели употребљавати ковани новац. А према The Collins Atlas of World History, „векови након [500. пре н. е.] били су тако обележени развојем трговине, новца, банака, транспорта, да их је више историчара упоредило с ером капитализма, што је додуше претерано али ипак разумљиво“.

У ствари, економски системи су се већ од самих почетака темељили на новцу. Бог додуше дозвољава његову употребу, али само кад се то чини на исправан начин (Проповедник 7:12; Лука 16:1-9). Претерана жеља за новцем навела је људе да искривљују правду, издају пријатеље, изврћу истину и чак да почине убиство. Запазимо, међутим, да није проблем у самом новцу, већ у похлепном гледишту људи који теже за њим. У сваком случају, није претерано рећи да ’новац управља светом‘, или да он то чини већ хиљадама година на разне начине. (Види оквир на страни 7.)

Тако је већ у претхришћанско време положен темељ многим трговачким и економским обележјима која су нам данас врло добро позната. Али, упркос својој дугој историји, свет трговине није био у стању да развије једноставне економске системе који би људе ослободили њихових брига. Ипак не треба да очајавамо. На помолу је крај новчаним бригама. Даљња објашњења следе у овом и у наредна два издања.

[Истакнути текст на 8. страни]

Претерана жеља за новцем навела је људе да искривљују правду, издају пријатеље, изврћу истину и почине убиство

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

Од соли до пластике

Со:

Римски војници добијали су порције соли, које је касније заменио новац, или salarium. У старом Риму је као средство размене служила стока (pecus). Из тих латинских речи изведени су изрази „саларијум“ (плата) и „пекунија“ (новац).

Метали:

У древној Месопотамији (од 18. до 16. века пре н. е.), сребро се редовно употребљавало у пословним трансакцијама. У древном Египту употребљавао се бакар, сребро и злато. За време кинеске династије Минг (1368-1644. н. е.), пише професор кинеске историје Ханс Биленштајн (Hans Bielenstein), „бакар је остао стандард за мање [новчане] вредности, док је за веће све више долазило у употребу сребро“.

Ковани новац:

Округле плочице стандардне тежине и вредности, израђене од природне легуре злата и сребра познате као електрум, исковали су Лидијци у Анатолији у седмом веку пре н. е., и вероватно су биле први прави ковани новац; отприлике век касније, у Грчкој се развило ковање новца.

Папир:

Први папирнати новац на свету појавио се 1024. у Кини, где је беспримерни трговачки развој довео до несташице ковине. Професор Биленштајн каже: „Експерименти са такозваним летећим новцем учињени су већ 811, за време династије Танг. Влада је тада издала новчане менице које су се могле користити у трансакцијама те коначно разменити за новац.“ Почевши с Енглеском 1821, многе државе су прихватиле златни стандард, што значи да су грађани могли у било које време заменити папирнати новац за право злато које су њихове владе држале у резерви. Међутим, будући да су напустиле златни стандард, владе данас једноставно приписују новцу одређену вредност, не имајући за то материјално покриће.

Чекови:

Чекови, које су енглески банкари развили у 17. веку, су писмени налози банци за исплату новца; ова метода пословања је, зато што је сигурна и практична, постала јако популарна и распрострањена.

Пластика:

Кредитне картице, које неки називају пластичним новцем, уведене су у Сједињеним Америчким Државама 1920-их и брзо су се допале људима по целом свету. Практичност и друге предности које нам оне нуде, међутим, с друге стране делимично доносе опасности куповања без размишљања и живљења изнад својих могућности.