Успон и пад светске трговине

1. део: У стиску новчаних брига

„Премда нам мајке и очеви дарују живот, само је новац тај који га одржава“ (The Japanese Family Storehouse; или, The Millionaires’ Gospel, од Ихаре Саикакуа).

ДА ЛИ вам је икада новац био нужно потребан? Или сте установили како немате довољно новца да платите нешто преко потребно? Или, да ли сте икад видели своју породицу гладну или оскудно одевену? Милиони људи могу данас на та питања одговорити потврдно. Они знају шта значи бринути због новца.

Замислимо забринутост незапосленог оца који треба да нахрани пуно устију и да плати много рачуна. Размислимо о душевном стању уморне мајке која стоји у реду за тешко набављиву робу, само да би на крају утврдила како су полице у радњи празне или цене превисоке. А шта рећи о стресу коме је изложен пословни руководилац чије се предузеће суочава с неминовним стечајем или о притиску коме је изложена влада која очајно покушава да се ослободи милијарди долара дуга.

У данашњем свету већ саме одређене речи изазивају забринутост. Наш приход (новац, добра или услуге примљене у замену за рад или употребу других извора средстава) можда је тако низак да је наш животни стандард (економски ниво на коме смо навикли да живимо) озбиљно угрожен. Разлози за то могу бити незапосленост, рецесије или депресије (раздобља опадања привредне активности, први облик је блажи, други тежи), или инфлација (пораст цена који се јавља кад потражња премашује понуду, тако да је смањена куповна моћ нашег новца). Без довољно новца не можемо више одржати корак са животним трошковима (трошкови куповања робе и услуга које су нам свакодневно потребне).

Моћ економских притисака

Велика економска криза 1930-их, каже један стручњак, била је економска трагедија која је „дотакла све земље и сва подручја живота, друштвеног и политичког, унутрашњег и међународног“. Тиме што је ојачала екстремистичке политичке снаге у Немачкој и Италији, она је допринела  избијању другог светског рата, расветљавајући тако моћ економских притисака. У својој књизи Money: Whence It Came, Where It Went, Џон К. Гелбрејт (John K. Galbraith) је написао: „У Немачкој је почетком 1933. Адолф Хитлер дошао на власт. Његови успеси морају се великим делом приписати масовној незапослености и нарочито болним закидањима надница, плата, цена и вредности имовине.“ Коментаришући инфлацију у Сједињеним Америчким Државама у то време, Гелбрејт додаје: „Без обзира на то колико је новац важан, нико није сумњао у то да су исто тако важна и страховања која су изазвана њиме.“

Политичке промене, које су крајем 1980-их прохујале Источном Европом, биле су под јаким утицајем економских фактора. Они су такође често одлучујући за исход избора у западним демократијама, где људи, то је давно речено, гласају према свом новчанику.

Економски притисак примењује се често као покушај да се присиле владе да промене своју политику. Тако су, понекад, данашње економске санкције постале еквивалент давних војних опсада. Године 1986, Европа, Јапан и Сједињене Америчке Државе увеле су економске санкције против Јужне Африке у знак протеста против њене политике апартхеида, очигледно са значајним успехом. Године 1990. је светска заједница, коју заступају УН, извршила економски притисак на Ирак, очигледно с мањим успехом.

Ипак, тренд изгледа јасан. Жак Атали (Jacques Attali), француски писац и председнички саветник, уверава да ’трговци замењују ратнике као главни глумци на светској позорници‘. А један часопис је коментарисао: „[У многим земљама] је економска снага заменила војну моћ као мерило по том питању.“

Попушта ли стисак?

Природне катастрофе, болест и злочин уништавају економију. Исто се односи и на дугове и буџетске дефиците. Према The Collins Atlas of World History, „међународни дуг [земаља у развоју] је тако огроман да је свет повремено био близу економске катастрофе несагледивих размера, а пораст сиромаштва, са свим својим очајем и претњама експлозије коју оно подразумева, крајње је алармантан“.

Док неке владе погађа галопирајућа инфлација, друге се очајнички боре како би је сузбиле. И нестабилне берзе одраз су несигурности. Изненадна болест политичког вође, или чак неосноване гласине, могу за само неколико сати разорити благостање. Слом у Волстриту у октобру 1987. — чак много тежи од онога 1929. — назван је најгором седмицом у финансијској историји. Готово 385 милијарди америчких долара вредна имовина била је избрисана. Тржиште се опоравило, али многи експерти тек очекују прави крах. „Боље би било да се свет нада да никада неће открити како ће изгледати тај коначни слом“, написао је новинар Џорџ Џ. Черч (George J. Church).

Уместо да попусти, изгледа да се стисак економских притисака и тиме проузроковане бриге још појачавају. Да ли је онда реално очекивати скори крај таквих притисака?