Сукоб култура

ПРЕ неких пет стотина година, у малом граду у срцу Кастиље, шпански дипломати су се препирали са својим португалским истоветницима, да би 7. јуна 1494. оставили по страни своје разлике и потписали један службени уговор — Тордесиљански уговор. Данас, као последица тог споразума, стотине милиона људи у западној хемисфери говори шпански или португалски.

Тај уговор је потврдио папске буле од претходне године по којима је неоткривени свет био подељен између две иберске државе. Линија север-југ била је повучена „370 морских миља западно од Зеленортских острва“. Шпанија је могла колонизирати и еванђелизирати земље откривене западно од те линије (Северну и Јужну Америку, изузев Бразила), а Португалија све земље источно (Бразил, Африку и Азију).

Наоружани папским благословом, Шпанија и Португалија су се — заједно с осталим европским државама које су им биле за петама — обавезале да ће контролисати промет на морима а затим завладати светом. Педесет година након потписивања уговора успостављени су морски путеви преко океана, повезани су главни континенти и почеле су се стварати простране колонијалне империје. (Види оквир, страна 8.)

Последице ове експлозије открића биле су огромне. Из темеља су се изменили трговачки и пољопривредни системи, а расне и религиозне поделе света такође су преобликоване. Међутим, догађаје је покренуло злато.

Ветрови трговине

Колумбо је имао право. Тамо је било злата, премда га је лично нашао врло мало. Ускоро су галије у Шпанију почеле да превозе огромне количине опљачканог америчког злата и сребра. Богатство је, међутим, ишчезавало. Тај прилив огромних количина племенитих метала проузроковао је погубну инфлацију, док је вишак јефтиног новца пореметио шпанску индустрију. С друге стране, злато у полугама из Америка̂ подмазало је точкове растуће међународне економије. Био је доступан новац за куповање егзотичне робе која се бродовима превозила по целом свету.

До краја 17. века, у Манили се могло наћи перуанско сребро, у Мексико Ситију кинеска свила, у Лисабону афричко злато, а у Лондону северноамеричка крзна. Кад су луксузни предмети једном утрли пут, главни производи као на пример шећер, чај, кафа и памук почели су пристизати преко Атлантика и Индијског океана у све већим количинама. Почеле су се мењати и навике у исхрани.

Нове пољопривредне културе и нове кухиње

Швајцарска чоколода, ирски кромпир и италијанска пица дугују захвалност ратарима Инка и Астека. Чоколада, кромпир и парадајз само су део нових производа који су пренесени у Европу. Често је новим зачинима, воћу и поврћу требало времена да постану популарни, иако су Колумбо и његови људи од почетка били одушевљени ананасом и слатким кромпиром. (Види оквир, страна 9.)

 Неке културе с Истока, као на пример памук и шећерна трска, постале су популарне културе у Новом свету, док је јужноамерички кромпир коначно постао главни извор исхране за многа европска домаћинства. Ова размена пољопривредних култура није само пружила разноликост интернационалној кухињи; довела је и до темељног побољшања у исхрани, што је допринело огромном порасту светског становништва у 19. и 20. веку. Ипак, пољопривредна револуција имала је и своју тамнију страну.

Расизам и присилни рад

Нове тржишне културе, као што су памук, шећер и дуван, могле би колонисте учинити богатим кад би имали довољно јефтине радне снаге на својим поседима. А очити извор радне снаге било је домородачко становништво.

Европски колонисти углавном на урођенике нису гледали ништа боље него на животиње које имају дар говора, предрасуда која је коришћена да би се оправдало њихово стварно ропство. Премда је у једној папској були од 1537. закључено да су „Индијанци“ заиста „прави људи обдарени душом“, то је слабо помогло у спречавању експлоатације. Као што један недавни ватикански документ истиче, „расна дискриминација почела је с открићем Америке“.

Брутално поступање, заједно са ширењем „европских болести“, десетковало је становништво. Према неким проценама, оно се унутар стотину година смањило скоро 90 посто. На Карибима су урођеници били скоро истребљени. Кад се локални народ више није могао присилити на рад, земљопоседници су другде тражили снажне, здраве земљораднике. Португалци, који су се добро удомаћили у Африци, понудили су злосрећно решење: трговину робљем.

Још једном су расна предрасуда и похлепа проузроковале много патњи. До краја 19. века, конвоји бродова за превоз робља (углавном британски, француски, холандски  и португалски) вероватно су превезли више од 15 милиона афричких робова у обе Америке!

Зато не изненађује што је, због свег тог расног призвука, откриће Америке од стране Европљана створило код многих америчких урођеника дубоку огорченост. Један северноамерички Индијанац је изјавио: „Колумбо није открио Индијанце. Ми смо открили њега.“ Једнако тако, Мапуче Индијанци из Чилеа протестују како то ’није било право откриће или права еванђелизација, већ пре инвазија на њихову прадедовску територију‘. Као што указује ова изјава, религија није била без кривице.

Релиогиозна колонизација

Религиозна колонизација Новог света ишла је руку под руку с политичком. a Чим је неко подручје било освојено, домородачко становништво је било присиљено да постану католици. Католички свештеник и историчар Умберто Бронкс (Humberto Bronx) објашњава: „У почетку су крштавали без усмене поуке, практично силом... Пагански храмови били су претворени у хришћанске цркве или манастире; идоли су били замењени крстовима.“ Није чудо што је својевољно „обраћење“ довело до чудне мешавине католичког и традиционалног обожавања које се одржало све до данас.

Након освајања и „обраћења“, строго се наметала послушност према цркви и њеним заступницима. Нарочито је то био случај у Мексику и Перуу, где је била уведена инквизиција. Неки искрени црквени људи протестовали су против нехришћанских метода. Доминикански монах Педро де Кордоба, очевидац колонизације острва Хиспаниоле, жалио се: „Са тако добрим, послушним и кротким људима мислим да се могла основати тако добра црква као працрква, да су само проповедници дошли к њима без силе и насиља тих бедних хришћана.“

Друкчији, али не тако нови

Неки на откриће, колонизацију и обраћење Америке гледају као на „сусрет двеју култура“. Други гледају на то као на „експлоатацију“, док неколицина директно то осуђује као „насиље“. Али без обзира на закључке, био је то несумњиво почетак једне нове ере, ере привредног раста и технолошког развоја, премда на рачун људских права.

Италијански морепловац Америго Веспучи је био тај који је 1505. измислио израз „Нови свет“ да опише нови континент. Без сумње, многи су аспекти били нови, али темељни проблеми Старог света били су удомаћени и у Новом. Узалудни покушаји толико много шпанских конквистадора да пронађу легендарни Ел Дорадо, место злата и изобиља, откривају како људске тежње нису биле задовољене открићем једног новог континента. Хоће ли икада бити задовољене?

[Фуснота]

[Оквир на 8. страни]

Колумбо, претеча доба открића

УНУТАР 50 година након Колумбова открића Америке дошло је до преправљања карте света. Шпански, португалски, италијански, француски, холандски и енглески поморци су, тражећи нове путеве за Исток, открили нове океане и нове континенте. До 1542. остали су неоткривени само континенти Аустралија и Антарктик.

Јужна Америка Најпре Колумбо а ускоро затим Охеда, Веспучи и Коељо уносе на карту обалу Средње и Јужне Америке (1498-1501).

Северна Америка Кабот је открио Њуфаундленд 1497, а Верасано је 1524. истражио источну обалу Северне Америке.

Пловидба око света Прво су је извршили Магелан и Елкано, који су након епске пловидбе преко огромног Тихог океана отворили Филипине (1519-1522).

Морски пут за Индију преко Рта добре наде Након што је опловио јужни врх Африке, Васко да Гама је 1498. стигао у Индију.

Далеки исток Португалски поморци су 1509. стигли у Индонезију, 1514. у Кину и 1542. у Јапан.

 [Оквир⁄Слика на 9. страни]

Биљке које су измениле светски јеловник

ОТКРИЋЕ Америке је из темеља преиначило навике исхране света. Дошло је до брзе размене пољопривредних култура између Старог и Новог света. Многе биљке које су Инке и Астеци гајили налазе се данас међу најважнијим прехрамбеним културама света.

Кромпир. Кад су Шпанци стигли у Перу, кромпир је био основа економије Инка. Кромпир је такође успевао на северној хемисфери, и за два века постао је основна храна у многим европским земљама. Неки историчари чак приписују овом скромном, али храњивом гомољу брзи раст становништва који је пратио европску индустријску револуцију.

Слатки кромпир. Колумбо је на слатки кромпир наишао приликом своје прве пловидбе. Описао га је да изгледа као „велика шаргарепа“ с „укусом који је својствен само кестену“. Данас је слатки кромпир основна храна милиона људи великог дела Земље.

Кукуруз. За Астеке је гајење кукуруза било толико важно да су га сматрали симболом живота. Данас је кукуруз на другом месту иза пшенице по засејаним површинама у свету.

Парадајз. И Астеци и Маје гајили су ситоматл (касније назван томатл). У 16. веку је парадајз успевао у Шпанији и Италији, где су газпачо, паста и пица постали специјалитети кухиње. Други Европљани се, међутим, нису уверили у њихове вредности све до 19. века.

Чоколада. Чоколада је била омиљено пиће астечког владара Монтесуме II. У време кад је Кортес дошао у Мексико, зрна какаоа, из којих се добијала чоколада, била су толико на цени да су се користила као новац. Кад су у 19. веку додали шећер и млеко за побољшање укуса, постала је чоколада међународни бестселер, и као пиће и као залогај у чврстом облику.

[Слика]

Долазак Колумба на Бахаме 1492.

[Извор]

Љубазношћу Musea Naval, Мадрид (Шпанија), и уз љубазну дозволу Don Manuela Gonzáleza Lópeza

[Слика на 7. страни]

Копија Тордесиљанског уговора.

[Извор]

Љубазношћу Archivo General de Indias, Севиља, Шпанија

[Слика на 10. страни]

Мексичке жртве католичке инквизиције

Зидна слика под насловом „Мексико кроз векове“, оригинални рад Дијега Ривере.

[Извор]

National Palace, Мексико Сити, Федерална област, Мексико