Пређи на садржај

Пређи на садржај

4. део: Индустријска револуција — до чега је довела?

4. део: Индустријска револуција — до чега је довела?

Успон и пад светске трговине

4. део: Индустријска револуција — до чега је довела?

ИНДУСТРИЈСКА револуција је започела у 18. веку и изменила је свет као мало шта пре ње. Техничко искуство, довољан капитал, расположивост сировина, могућност њиховог транспортовања и јефтини готови производи — ови и остали предуслови за индустријски напредак сада су се стекли у Енглеској. То је покренуло беспримеран и брз пораст у производњи добара.

Међутим, пут су припремили догађаји који су се одиграли раније. Угљен, који је у Британији био лако доступан, откривен је као гориво. Осим тога, док су континенталном Европом беснели верски ратови, Енглеска је уживала релативан мир. Та земља је имала развијенији банкарски систем. Чак је и њен раскид с Римокатоличком црквом био значајан, пошто је протестантизам директно истицао привредно благостање, настојећи да створи, такорећи, небо на Земљи.

Почињући 1740-их, британско становништво се нагло повећало. Индустрија је морала пронаћи нове методе удовољавања повећаној потражњи. Општа тенденција је очигледно била већи број бољих машина. Пошто је банкарски систем осигурао готовину за отварање нових послова, велике масе радника гомилале су се у фабрике испуњене машинама. Синдикати, раније забрањени, законски су се признали. Британски радници, које је правилник цеха мање ограничавао него раднике у континенталној Европи, били су плаћени за акордни рад. То им је давало додатни подстрек за проналажење бољих начина за бржу производњу добара.

Британија је такође имала образовану радну снагу. Професор Шепард Б. Клаф (Shepard B. Clough) каже да су „крајем осамнаестог века универзитети у Глазгову и Единбургу предњачили у погледу научног истраживања и експериментисања“. Тако се, са Британијом на челу, индустријска револуција проширила целом Европом и Сједињеним Америчким Државама. У земљама у развоју она се наставља до данашњег дана.

Тамније стране

The Columbia History of the World наводи да је због таквог развоја догађаја „у енглеским градовима дошло до очигледног напретка, који се одразио на побољшање стандарда̂ живота, цветање провинцијске културе и растући понос и поуздање“. Британија је чак „стекла позицију војне, нарочито морнаричке доминације, што јој је пак придало велику ’дипломатску‘ моћ“. Превласт над одређеним индустријским процесима осигурала је земљи економски утицај над супарницима. Њене индустријске тајне биле су тако драгоцене да су се доносили закони како би се спречило да продру у јавност.

На пример, кад је Самуел Слетер (Samuel Slater) 1789. напустио Британију, затајио је свој идентитет јер се текстилцима није дозвољавало да емигрирају. Обмануо је законе о забрани изношења планова за производњу текстила, упамтивши читав пројекат једне британске фабрике текстила. То му је омогућило да изгради прву фабрику памучне пређе у Сједињеним Америчким Државама.

Политика заштите пословних тајни још увек постоји. Часопис Time коментарише да се „компаније и земље понашају у лову за пословним тајнама као морски пси у време храњења“. Крађа туђег искуства може уштедети године истраживања и неизмерне трошкове. Зато, „било да је тај производ лек или чајни колачићи, компаније су више него икад заокупљене проналажењем начина да заштите своје пословне тајне“. Службеник у електронској индустрији који проналази и унајмљује нове раднике признаје: „Тамо вани постоји велика похлепа. Ако успете да дођете на право место, зачас постајете милионер.“

Текстилна индустрија служи за пример да би се приказала још једна тамна страна економског напретка. Кад су нове методе ткања омогућиле производњу памучне робе помоћу машина, порасла је потражња за сировим памуком. Али, његово прерађивање руком захтевало је превише времена, тако да понуда није могла ићи у корак с потражњом. Зато је 1793. Ели Витни (Eli Whitney) изумео машину за чишћење памука од семенки. Унутар 20 година берба памука у Сједињеним Америчким Државама повећала се 57 пута! Али као што професор Клаф истиче, Витнијев изум био је такође одговоран „за ширење система плантажа и црначког ропства“. Дакле, иако је била корисна, машина за чишћење памука од семенки је, објашњава Клаф, „много допринела затегнутостима до којих је дошло између држава Севера и Југа, а што је коначно довело до америчког грађанског рата“.

Индустријска револуција је помогла у стварању система великих фабрика у рукама богатих. Само су имућни могли имати средства за скупе машине, чија је величина и тежина захтевала да буду постављене у специјално прикладне зграде. Оне су се градиле на местима где је енергија била лако доступна и где су сировине могле јефтино да се испоруче. Зато је постојала склоност да се послови концентришу у огромне индустријске центре.

Економично коришћење енергије — најпре воде а касније паре — која је била потребна за покретање машина, захтевало је да више машина буде истовремено у погону. Зато су се градиле велике фабрике. И што су постајале веће, све мање су биле личне. Намештеници више нису радили за људе; радили су за компаније.

Већи посао, већи проблем финансирања. Пословна сарадња се повећавала, а акционарска друштва, која су се први пут појавила у 17. веку, дошла су до изражаја. (Види оквир.) Али, она су допринела концентрисању моћи у руке неколицине, будући да су инвеститори, или акционари, имали малу контролу над управљањем. Пословни људи који су истовремено служили и као директори неколико компанија или банака имали су у рукама огромну власт. Клаф говори о „повезивању директорстава“, преко чега је „једна мала клика могла одређивати оквирни кредит за неке послове, могла је одбити да кредитира конкуренте, а могла је стећи и толику моћ која је могла одређивати политике влада и чак срушити режиме који су јој се супротстављали“. (Наглашено од нас.)

Дакле, индустријска револуција је омогућила светској трговини додатну моћ. Да ли ће се та моћ користити на одговоран начин?

Слободна предузимљивост или контролисана економија?

У Енглеској је капитализам доживео свој процват. Познат и као систем слободне предузимљивости или тржишне економије, капитализам је произвео врло много милионера и довео до највећих животних стандарда у историји.

Ипак, чак и најверније присталице капитализма признају да он има недостатака. На пример, привредни раст у капитализму је непоуздан. Његова нестабилност периодично проузрокује привредне успоне и падове, пословне конјунктуре и привредне депресије. Флуктуације, које су некада проузроковали спољни утицаји, као на пример ратови или временске прилике, може изазвати и сам привредни систем.

Други недостатак је у томе што капитализам, иако производи добру робу, често проузрокује лоше пропратне последице — дим, отровни отпад или нездраве радне услове. Индустријска револуција је све то учинила сувише очитим, доприносећи такозваном ефекту стаклене баште с његовим нежељеним последицама. a

Трећа мана је да капитализам не јемчи праведну расподелу добара или производа. Узмимо, на пример, Сједињене Америчке Државе. Године 1986. је најсиромашнија петина његових становника зарадила мање од 5 посто укупног националног дохотка, док је најбогатија петина зарадила готово 45 посто.

Пошто се капитализам у потпуности развио током индустријске револуције, његови недостаци нису прошли незапажено. Људи попут Карла Маркса су га осудили, тражећи да буде замењен контролисано или централизовано планираном привредом. Заузимали су се за то да влада постави производне циљеве, регулише цене и у великој мери управља пословима, изузимајући индивидуални посао. Ипак, данас, након деценија покушаја у Совјетском Савезу и Источној Европи, тај систем је изгубио своју привлачност. Централизовано планирање има највише успеха кад се захтева брзо планирање, као на пример на борбеним положајима или кад се ради на свемирским програмима. У свакодневној прођи, прилично је разочарало.

Присталице капитализма ће, међутим, признати, као што је то учинио Адам Смит, на чијим се учењима он јако темељи, да се владино уплитање у економију не може потпуно избећи. Да би се проблеми инфлације и незапослености савладали с одређеном мером успеха, о њима се мора расправљати на нивоу владе. Зато је већина земаља које имају систем слободне предузимљивости прешла са чистог капитализма на мешовит или модификовани систем.

У вези тог тренда, 1990 Britannica Book of the Year предсказује: „Чини се вероватним... [да би] привредни системи могли изгубити неке кључне разлике које су их у прошлости карактерисале и уместо тога предложити континуум у коме елементи и тржишта и планирања коегзистирају у различитим мерама. Друштва би се преко једног таквог континуума и даље могла сматрати капиталистичким и социјалистичким, али вероватно треба да открију толико заједничких гледишта у решењима својих економских проблема колико још увек могу испољавати важне разлике.“

Доприноси проблемима

Године 1914. почео је први светски рат, и похлепна трговина била је спремна да се побрине за топове, тенкове и авионе који су зараћеним земљама били потребни а које је индустријска револуција омогућила.

The Columbia History of the World примећује да, иако је „индустријализација помогла у решавању многих човекових телесних проблема“, она је исто тако „допринела социјалним проблемима великог значаја и сложености“.

Данас, 78 година након 1914, имамо више него икада разлога да се сложимо с овим речима. Одговарајуће томе, следећи наставак ове серије биће „Велики бизнис појачава свој стисак“.

[Фуснота]

a Види Пробудите се! од 8. септембра 1989. (енгл.)

[Оквир на 23. страни]

Ефектна берза — од почетка до краја

У 17. веку била је уобичајена пракса започињати с новим пословима удруживањем капитала више инвеститора. Акције су се нудиле по тачно утврђеној цени. Тако настало акционарско уређење означено је као једно од најважнијих проналазака у пословној организацији. Средином 16. века Енглези су учинили више таквих покушаја, али тек након стварања Енглеске источноиндијске компаније године 1600. постао је опште прихваћен.

Како се број акционарских друштава повећавао, повећала се и потреба за берзанским посредницима. На почетку су се они састајали с клијентима на разним местима, понекад и у кафанама. Касније су основане берзе које су пружале одређен простор за трговање акцијама. Лондонска ефектна берза основана је 1773. Ипак, најстарија берза на свету могла би бити она у Амстердаму, која је по некима отворена 1642, или можда она у Антверпену, за коју други тврде да датира још од 1531.

Акционарска друштва имају следеће предности: она осигуравају довољно капитала за управљање великим предузећима; допуштају јавности да стави у оптицај чак и мале износе капитала; у случају неуспеха смањују износ губитка свих инвеститора, дозвољавају акционарима да дођу до готовине продајом свих или дела њихових акција; и допуштају да се акције преносе у наследство.

Неочекиване промене цена акција, међутим, могу значити катастрофу. Такође, као што недавни скандали у Волстриту показују, на тржишту се може незаконито манипулисати, можда помоћу „инсајдер“ трговине, праксе која је у порасту. Појединци користе или продају важну превремену информацију — можда вест о томе да је у току интеграција две компаније — извлачећи дакле корист из кретања акција тих фирми. Пријатељ човека који је 1989. био због те праксе оптужен, приписао је то похлепи. Премда у многим земљама постоји покрет у вези тога да се забрани „инсајдер“ трговина, часопис Time је коментарисао: „Сами закони неће бити довољни да би се решио тај проблем.“

У Јеховином дану суда који се брзо приближава, тај проблем ће се заувек решити. Сребро и злато биће безвредни, а акције и обвезнице неће имати већу вредност од папира на коме су штампане. Езекјел 7:19 каже: „Сребро своје побацаће по улицама, згадиће се њима злато њихово“. Цефанија 1:18 надаље каже: „Ни њихово сребро ни њихово злато неће моћи да их спасе у дан Јеховине срџбе“ (NW).

[Слика на 22. страни]

Изум машина̂ за чишћење памука од семенки довео је до ширења ропског рада

[Извор]

The Old Print Shop/Kenneth M. Newman