Шта учимо из свемира

„Не претварам се да разумем свемир — много је већи од мене“ (Thomas Carlyle, 1795-1881).

СТОТИНУ година касније, ми имамо бољу представу о томе колико је свемир заиста већи од нас. Иако научници разумеју много више него пре, њихова је ситуација још увек, како ју је један астроном описао, налик оној „ботаничара̂ 18. века у џунгли који су стално проналазили ново цвеће“.

Упркос нашем ограниченом спознању, могу се извести одређени закључци. А ти закључци имају везе с најважнијим од свих питања — како делује свемир и како је уопште настао.

Пре ред него хаос

Проучавање природе свемира зове се космологија. Тај израз долази од две грчке речи, космос и логос, указујући на ’проучавање реда или хармоније‘. То име је одговарајуће, пошто је ред на који су  астрономи наишли прецизан, било да истражују кретање небеских тела или материју од које је космос састављен.

У нашем свемиру све је у покрету, а то кретање нити је неправилно нити је непредвидиво. Планете, звезде и галаксије крећу се свемиром у складу с прецизним физичким законима, законима који научницима омогућавају да непогрешивом тачношћу предскажу одређени космички феномен. И невероватно је да четири основне силе које владају најсићушнијим атомом такође управљају најсилнијим галаксијама.

Ред се манифестује и у самој грађи од које је свемир створен. „Материја је... организована код свих размера, од врло малих до врло великих“, објашњава The Cambridge Atlas of Astronomy. Далеко од тога да је случајно разврстана, материја је структуисана на организован начин, било да се ради о начину како су електрони спојени с протонима и неутронима атомског језгра или било кроз узајамно привлачење огромне групе галаксија.

Зашто свемир открива такав ред и хармонију? Зашто постоје изванредни закони који њиме управљају? Будући да су ти закони морали постојати пре постанка свемира — иначе не би могли њиме владати — поставља се логично питање: Одакле су они потекли?

Чувени научник Исак Њутн је закључио: „Овај најдивнији Сунчев систем, планете и комете могли су произаћи само одлуком и влашћу разумног и моћног Бића.“

Физичар Фред Хојл је рекао: „Порекло свемира, попут решења Рубикове коцке, захтева разум.“ Закључак да мора постојати неки наднараван Законодавац потврђен је нашим разумевањем порекла свемира.

 Основно питање: Како је настао свемир?

Теоретски физичар Хокинг објашњава: „Рани свемир садржи одговор на основно питање о пореклу свега што данас видимо, укључујући и живот.“ Какво је у ствари данашње научно гледиште о раном свемиру?

У 1960-им, научници су открили слабо позадинско зрачење које је долазило из свих делова неба. Речено је да је то зрачење одраз праексплозије коју су астрономи назвали „велики прасак“. Они кажу да је та експлозија била тако страховита да ће њен одјек још моћи да се открива милијардама година. a

Али, ако је свемир настао изненадном експлозијом пре 15 до 20 милијарди година, као што то многи физичари данас верују (иако то други жестоко оспоравају), појављује се пресудно питање. Одакле је дошла почетна енергија? Другим речима, шта је било пре „великог праска“?

Ово је питање које многи научници радо избегавају. Један од њих је признао: „Наука је доказала да је свет настао као последица сила које су, изгледа, заувек изван моћи научног приказивања. То узнемирује науку јер противречи научној религији — религији узрока и последице, веровању да свака последица има и свој узрок. Сада налазимо да највећа од свих последица, рођење свемира, повређује овај део вере.“

Један универзитетски професор на Оксфорду је писао још директније: „Праузрок свемира је препуштен читаоцу да га дода. Али, наша слика је непотпуна без њега.“ Библија, међутим, исправно поставља ствари, означавајући „праузрок“ изјавом: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Постање 1:1).

Човекова безначајност

Најједноставнија поука коју нам свемир пружа је и најјаснија, она коју се средњевековни човек трудио да игнорише, али и она коју су библијски песници понизно признали пре миленијума̂ — о човековој безначајности.

Недавна открића поткрепила су реалну процену краља Давида: „Кад небеса твоја гледам, дела прста твојих и месец и звезде што си поставио, шта је човек да га се опоменеш, син човечји да се о њему бринеш?“ (Псалам 8:4, 5).

Астрономија је скинула вео са бескрајности и величанствености космоса — звезде џиновских размера, удаљености изван способности замишљања, еоне времена које је тешко схватити, космичке пећи које производе температуре од милиона степена, ерупције енергије које засењују милијарду нуклеарних бомби. Ипак, све је то лепо описано у књизи о Јову: „Све то само дјелић је дјела његових, од којих тек слабу јеку ми чујемо. Али тко ће схватит гром његове моћи?“ (Јоб 26:14, Стварност). Што више учимо о свемиру, наше спознање изгледа све оскудније, а наше властито место у њему постаје мање. За објективног посматрача, то је отрежњавајућа лекција.

Исак Њутн је признао: „Себи изгледам као какав дечак који се игра на обали мора, забављајући се да ту и тамо нађе неки глатки облутак или неку необично лепу шкољку док се преда мном, још уопште неоткривен, простире велики океан истине.“

Понизност коју би такво разумевање требало код нас да изазове помоћи ће нам да спознамо да постоји Онај ко је створио свемир, Онај ко је поставио законе да њиме управљају, Онај ко је далеко већи и мудрији од нас. Као што нас књига о Јову подсећа: „Код Бога је мудрост и сила, и савет и разум његови су“ (Јоб 12:13). И то је најважнија поука од свих.

[Фуснота]

[Слика на 10. страни]

Справа за откривање позадинског зрачења од хипотетског „великог праска“

[Извор]

Љубазношћу Royal Greenwich Observatory и Canary Islands Institute of Astrophysics