Моја борба за живот

ПРЕ двадесет година моја жена Ингрид и ја одгајали смо два дечака у Лими, Перу, и радовали се испуњеном, активном животу. Иако је мој световни посао укључивао путовање у друге земље Јужне Америке, ипак смо сваке седмице планирали време за скупштинске састанке Јеховиних сведока и за преношење библијских истина другима у јавној служби.

Тада, 1973, док сам још увек био у својим касним 20-им, почео сам патити од главобоља и напада депресије. И главобоље и депресија погоршале су се током следеће две године и постале су чешће. Био је потребан сталан напор да се држи корак са дневним активностима.

Добро се сећам једног пословног путовања у Кито, Еквадор, високо на планинама Анда. Кад сам изашао из авиона на писту, главу ми је пробола тако неподношљива главобоља да је све о чему сам могао размишљати било како да се укрцам на следећи авион натраг за Лиму.

Одмах сам отишао свом лекару. Он ме лечио од напетости, верујући да је то био узрок моје главобоље. Али кад ми је испитао очно дно, запазио је попуцале крвне жиле. Тако сам смештен у болницу.

Тестови су потврдили тумор на мозгу. Али још је поразнија била вест да је тумор толико велик и изгледа толико срастао с мозгом да се не може оперисати. За мање од месец дана, рекао је лекар, бићу слеп. Затим ћу бити парализован и умрећу за око три месеца.

Та вест била је невероватан шок за Ингрид, која је прва добила дијагнозу. Она је одмах ступила у контакт са мојом сестром, Хајди, у Лос Анђелесу, Калифорнија, САД, и замолила је да потражи хирурга који би пристао да ме оперише без давања трансфузија крви — што је примаран захтев за нас због наше чврсте одлуке да слушамо библијски изричит налог о уздржавању од крви (Дела апостола 15:28 29).

Само три бурна дана касније, били смо на путу за Лос Анђелес. Док смо летели преко Кариба, Ингрид ми је рекла: „Гле, како су дивна острва, са својим белим, пешчаним плажама!“ Погледао сам ван али нисам могао ништа видети. Већ сам губио вид!

Прва битка

Кад смо стигли у Лос Анђелес, одмах сам смештен у Медицински центар UCLA (University of California у Лос Анђелесу). Др Валтер Стерн (Walter Stern) оперисао ме је 6. октобра 1975. Кад сам се пробудио, чак ме ни Ингридино озарено лице није могло припремити за добру вест — уклонили су цели тумор! Био је величине лопте за безбол, а налазио се на десном фронталном режњу мозга. Али, био је затворен у својој властитој мембрани и цели је изашао.

Брзо предузето лечење изгледа да ми је спасло живот. „Још само неколико дана, и више не бисте били с нама“, рекао је лекар. Али, ја сам био жив и с нетакнутим менталним способностима! Били смо у еуфорији!

Међутим, раздобље опоравка донело је своје властите бриге. Као прво, у једној нози формирали су се крвни угрушци, што је створило дилему. Јер иако су ми требали антикоагуланси да растворе угрушке пре него што се они откину и дођу до неког виталног органа, били су ми потребни и коагуланси да крварење у мозгу одржавају на минимуму. Какво олакшање кад су лекари успешно остварили равнотежу између та два супротна лека!

Траума 12 сати хируршког захвата на десном фронталном режњу — који је повезан с емоцијама — била је очигледно одговорна за раздобље еуфорије, повишење емоција, коју лекови нису могли контролисати. Током шест месеци након повратка у Лиму,  био сам ирационалан у својим проценама шта бих могао направити, као да сам стално био опијен. То је прошло за неколико месеци, и наступила је грозна депресија, тако тешка да сам скоро стално размишљао о самоубиству. Насрећу, након годину дана вратио сам се у нормално стање и могао сам обновити све своје активности.

Био сам именован за старешину у хришћанској скупштини, и сада је настао изазов уравнотежити скупштинске, породичне и пословне одговорности. Кад год нисам путовао због посла, организовао сам време да будем са дечацима. Наша омиљена разонода била је вожња мотоциклима по пешчаним, каменитим брдима на периферији Лиме. Изгледало је да је следећих девет година пролетело тако да смо једва осетили њихов пролазак. Почео сам своје обновљено здравље узимати као нешто само по себи разумљиво.

Затим, у мају 1985, Ингрид је почела примећивати да сам некако блед и имам некарактеристично помањкање виталности. Нисмо ни сумњали да се радило о још једном тумору на мозгу све док једне ноћи нисам желео да се окренем у кревету и нисам могао. Лева страна тела била ми је парализована. Овај пут лекари су ме подвргнули усавршеном облику рендгенског снимања, CT скенирању, и резултати су нас поново одвели на пут у Лос Анђелес.

Поново борба

Др Стерн и његов тим оперисали су ме још једном 24. јуна 1985. Тумор је поново нарастао, овај пут се проширио према паријеталном режњу — зони која контролише покрете удова. Као последица тога, моја лева рука и нога биле су парализоване. Операција је завршила након осам сати, остављајући 25 посто тумора дубоко унутра.

Рука и нога су ми након операције остале делимично парализоване. Неколико седмица подвргаван сам зрачењу кобалтом у настојању да се спречи раст тумора. Али онда, два месеца након операције, почео сам да добијам грчеве. Иако сам их некако контролисао лековима, с временом су постали чешћи и било их је немогуће контролисати. Мој јавни живот био је смањен на минимум. Могао сам се бринути за неки световни посао код куће, али претња грчева увек је лебдела попут црног облака. Нешто подмукло у мени доминирало је надамном и то је био стални извор фрустрације.

Пошто нисам знао кад ће напади наступити, више се нисам усудио да председавам састанцима у Краљевској дворани. Али уз Јеховину помоћ, могао сам преносити библијско спознање људима који су желели да проучавају код своје куће. Будући да сам то редовно чинио, мисли су ми биле на нашем Извору снаге, Јехови Богу, и изгледа да је то смањило тескобу због мог нестабилног физичког стања.

Коначно, у мају 1988, имао сам снажан грч због ког ми се парализовала цела лева страна. CT скенирања сваки пут су показивала да је све нормално, да тумор није нарастао. Закључак је био да су грчеви на неки начин део процеса излечења. Међутим, одлучили смо да се вратимо у Лос Анђелес на темељитија испитивања.

Др Стерн, који је извршио прве две операције без употребе крви, отишао је у пензију. Али, љубазно нас је упутио др Даналду Бекеру (Donald Becker), начелнику Неурохируршког одељења на UCLA-и. Др Бекер је пристао да изврши операцију ако се буде сматрало потребним и, у исто време, да уважи наше библијски утемељено поштовање крви тиме да ми не да трансфузије крви.

Почели су сада већ познати прегледи. Али, овај пут осим снимака CT скенирања и ангиограма мозга, укључена је и нова, мени непозната техника звана MRI (magnetic resonance imaging). Да, утврђено је да тумори постоје — и то три!

Пре дана који је планиран за операцију, откривено је нешто застрашујуће — моја крв не може коагулисати! Лек који сам узимао да контролишем грчеве уништавао је крвне плочице. Зато је следеће две и по седмице тај лек мало по мало био замењен једним другим који није имао тај неповољан пропратни ефекат. Прелаз је био трауматичан  јер сам до времена кад је био довршен претрпео серију снажних грчева.

Трећа операција

Коначно је стигао дан за операцију, 1. август 1988. У 6.00 ујутро, Ингрид и ја рекли смо емоционално збогом. Неколико минута касније нашао сам се у операционој сали. Дугих 12 сати касније др Бекер је изашао да Ингрид пренесе вест да су уклонили све туморе — чак и део који је остао од друге операције пре три године — и да сам изгубио само мало више од 240 милилитара крви!

„Али нешто ме још увек бринуло“, објашњава Ингрид. „Какво ће бити Хансово ментално стање кад се пробуди? Да ли ће ме препознати као своју жену?“ Рано следећег јутра, лекари су пустили Ингрид да ме види. Кад сам отворио очи, рекао сам: „Шаци“, израз од миља који сам увек употребљавао. И, како је она рекла: „То је био почетак новог дана!“

Борба се наставља

Ипак, изгледало је да моје раздобље рехабилитације неће никада завршити. Две године касније, установило се да нови тумори долазе у сукоб са мојим опоравком. Зато сам 26. новембра 1990. имао четврту операцију на мозгу. Уклоњена су још два тумора. Опет сам се вратио у инвалидска колица, и моји дани су поново били испуњени болним вежбама за ноге да би се мозак стимулисао на сећање како треба управљати мојим ходањем.

Међутим, тумори су се убрзо вратили, а овај пут дијагноза је показивала злоћудност. Моја последња операција извршена је 16. јула 1991; ипак, неколико тумора није се могло оперисати. Био сам подвргнут посебном лечењу зрачењем у настојању да се смање и разграде. Надамо се да се то може постићи, али моја терапија рехабилитације постаје све тежа.

Разматрање изгледа за будућност на темељу онога што сам физички, може водити само до фрустрације. Једини мудар пут је усредсредити се на духовне вредности. Као да је писано мени лично, у Библији стоји: „Телесно вежбање је корисно за мало; а оданост Богу је корисна за све ствари, јер садржи обећање садашњег живота и оног који треба да дође“ (1. Тимотеју 4:8, NW).

Живот који треба доћи је вечни живот у Божјем новом свету. Докази показују да је он близу, да, да ћу убрзо трчати и скакати као јелен (Исаија 35:6). А ако умрем пре него што стигне тај нови свет, тада је зајамчено ускрсење за оне верне Јехови. Вечни живот неће се постићи никаквом снагом с наше стране, већ нашим верним служењем нашем Богу, Јехови. (Испричао Ханс Аугустин)

[Слика на 26. страни]

Са својом супругом Ингрид