Рашљарење — научно или окултно?

„ЗАПАЊУЈУЋЕ!“, узвикнуо је фармер на средњем западу Сједињених Америчких Држава. Танка бресквина грана трзала се и жестоко окретала у његовим рукама. Заринуо је нокте у кору да смири грану, али сила одоздо била је јака. „Чак су ми у рукама остали комади коре“, дахтао је престрашено. Још више је био запањен касније кад је пронашао воду копајући тачно на месту које је грана показала. Шта се то догодило?

Фармер је изводио оно што се често назива рашљарење, или тражење воде рашљама. Често пута рашљар у рукама држи грану која се рашља и корача уоколо концентришући се на тражење воде. Изненада рашље се могу чудно понашати. Неке рашље трзају се према земљи, друге према горе, чак ударају рашљара по лицу или грудима, док се друге једва помичу. У сваком таквом случају рашљар осећа да је доле вода. Рашљарење се врши свуда по свету. Према једној процени, само у Сједињеним Америчким Државама неких 25 000 рашљара обавља свој посао.

Да ли је научно?

Постоји ли неки научни принцип који омогућава да рашљарење делује? То питање дуго је било спорно. Пре више од 70 година, часопис Кула стражара овако је закључио: „Не бисмо желели да будемо у положају да омаловажавамо било које природне законе, али чини се чудним прихватити да би мали извор воде 5-6 метара испод површине тла имао довољно магнетске снаге да савије врбов прут, док цели поток пун воде ни на који начин не утиче на исти штап... Због тога, то мора бити нешто друго, а не деловање природних закона.“

Па ипак, многи рашљари упорно тврде да је рашљарење наука. У ствари, Америчко друштво рашљара назива себе „некомерцијалним, образовним и научним удружењем“. Током година појавио се приличан број научника који су позвали у помоћ неке нове гране науке да објасне рашљарење. У 1700-им било је то „зрачење“ из атомских честица које је омогућило да рашљарење делује. У 1800-им био је то електрицитет. У нашем веку то је све од радиоактивности, електромагнетизма, па до људске психологије.

 У новије време, 1979, угледни часопис New Scientist објавио је наоко уверљиве теорије о рашљарењу. Један стручни саветник за енергију и један геолог теоретисали су да са̂мо људско тело може бити суперосетљиво на једва приметне промене у електричним, магнетским или електромагнетским пољима, које су проузроковане подземном водом или рудама. a

Али, такве теорије нису успеле постићи широко прихватање међу научницима. У ствари, у The Encyclopedia Americana, E. Z. Bogt и L. K. Barrett научници са универзитета Харвард, одбацили су рашљарење на следећи начин: „Прегледана поља и лабораторијска истраживања нису успела утемељити правоваљаност рашљарења, и судећи по научним мерилима, та пракса се мало темељи на чињеницама.“ Новембра 1990. у Каселу, Немачка, извршено је 720 експеримента са рашљарима. Иако су били задовољни условима испитивања и уверени у успех, рашљари нису успели; имали су само непоуздане успехе у откривању подземних вода и метала. Месечник Naturwissenschaftliche Rundschau закључио је да је кад се научно просуђује, рашљарење „поуздано исто као и бацање новчића“. Други такви експерименти слично су завршили.

Овакве неуспехе рашљари објашњавају на чудне начине. На пример, неки се жале да испитивање доводи до тога да они сумњају у своје способности и наводе их да рашљаре из побуда које нису исправне или довољно озбиљне. Они тврде да такви чиниоци доводе до тога да привремено изгубе своју моћ. У ствари, многи рашљари установили су да након целог живота успешног рашљарења долази време када треба сами себи да потврде да су њихове моћи изненада нестале — или да их погрешно воде. Због тога неки закључују да сила која стоји иза рашљарења има изопачен смисао за хумор.

Да ли ти то звучи као наука? Коначно, природне силе (оне које се могу измерити методама које су познате науци) немају смисао за хумор, изопачен или неки други; нити су хировите. Оне су сталне. Не мењају се према расположењу, жељама или побудама оних који их испитују или мере. Због тога је, за већину научника, рашљарење празноверје — ништа више. У ствари, чак су се истакнути рашљари сложили да ниједна сила позната науци не може бити одговорна за рашљарење.

Да ли је то превара?

Да ли недостатак научног објашњења значи да су сви описани случајеви успешног рашљарења или необичне случајности или потпуне преваре? Шта је са искуством фармера споменутим на почетку — да ли је то само неочекивани успех, један усамљен случај?

У ствари, с подручја рашљарења предочене су небројене, добро потврђене приче. На пример, жена у Вермонту позвала је рашљара кад је било прекинуто снабдевање њене куће водом. Очигледно се појавила пукотина на дугачкој цеви која је водила од удаљеног извора до куће. Жена није знала чак ни где се налази цев — јер је била закопана пре 30 година — а камоли где би могао бити напукнути део. Али, рашљар је у мислима питао своје рашље и оне су се трзале над одређеним местом. 15 центиметара од тог места пронашли су део цеви који је напукнуо.

Вероватно најчувенија прича односи се на познатог америчког рашљара Хенрија Гроса (Henry Gross). Геолози су били уверени да се под земљом на Бермудима не може пронаћи питка вода. The Saturday Evening Post је известио: „Грос је раширио географску карту Бермуда у кући [романописца Кенета] Робертса у Кенебункпорту, Мејн, и прелазећи рашљама преко ње означио је три места где би требало да се пронађе питка вода. Да би проверили његова открића, Грос и Робертс одлетели су на Бермуде, наговорили владу да им  осигура опрему за бушење и кренули на посао. Неколико месеци касније, априла 1950, појавила су се сва три врела, као што је Грос рекао.“

Рашљари тврде да су пронашли на хиљаде врела. Репортери су пратили рашљаре, видели су рашље које су се тако жестоко трзале да су рашљари добили жуљеве по рукама, и чули су да рашљари чак предвиђају дубину на којој се налази вода. Иако наука не може прибавити одрживе разлоге зашто успева овакав феномен, очито је да успева — бар неким људима, понекад. Зашто?

Историја је показатељ

Историја рашљарења је у том погледу показатељ. Та пракса можда постоји већ хиљадама година. Али, 1556, када је лекар Георгије Агрикола написао своје знаменито дело о рударству, De Re Metallica, по први пут забележен је детаљан опис рашљарења. Немачки рудари користили су тај поступак да би пронашли жиле металне руде. Али, већ тада је било несугласица да ли је рашљарење природан или окултан феномен. Агрикола је забележио да неки нису одобравали поступак, будући да се „рашље неће помицати свакоме, већ само онима који употребљавају чарање и варање“. Како се рашљарење ширило Европом, са њим су се шириле и несугласице. Мартин Лутер га је осудио и касније су друге црквене вође следиле оптужницу. Да умире те свештенике, неки рашљари крстили су своје рашље и док су рашљарили призивали су свог тринитаријанског Бога.

Многим рашљарима није било довољно тражење воде и наслага минерала. Проналазили су све више и више примена за рашље. У 17. веку Француз Жак Емар (Jacques Aymar) почео је рашљарити како би пронашао криминалце! Наводно је једном рашљарио за водом, када су се на гробу убијене жене рашље почеле жестоко трзати. Тада су се рашље изненада нагнуле према мужу убијене жене, који је брзо побегао. Емар је — као и многи опонашаоци — користио рашље да хвата криминалце по целој Европи. Католички фанатици чак су придобили Емара и његове рашље да им помогне да гоне протестанте како би их побили.

Окултна повезаност

Не изненађује да су чак и у Емаровим данима постојали „стручњаци“ који су мислили да могу научно објаснити таква дела. Теоретисали су да су Емарове рашље хватале тајанствена „зрачења“ јединствена само за убице, која су назвали „убилачка твар“. Али, јасно је да Емарова дела имају мало везе са науком. Сила иза онога што је радио Емар била је интелигентна. Могла је распознати криминалце, правити разлику између протестаната и католика, као и пронаћи воду и минерале.

Слично томе, како би било шта осим интелигентне силе могло рашљарити изнад географске карте и да рашље означе изворе воде на обичној карти удаљених подручја? Неки рашљари пронашли су изгубљене новчанике, пасоше, накит, па чак и људе тражећи их са њихалом изнад географске карте. Неки посматрају инструменте за тражење који одговарају на питања са да или не. Амерички маринци у Вијетнаму користили су 1960-их рашље како би одредили положаје тунела, нагазних мина и минираних предмета. Данас расте популарност рашљи као паранормалног оруђа. Користе се за прорицање будућности, тражење ’духова‘ и истраживање ’пређашњих живота‘.

Писац Бен Г. Хестер (Ben G. Hester) првобитно је био уверен да је рашљарење једноставно „физички феномен који се још не разуме“. Али, након осам година истраживања те теме, написао је књигу Dowsing—an Exposé of Hidden Occult Forces. У књизи је изједначио рашље са таквим справама као што су Ouija плоче. Установио је да неки рашљари присвајају моћ да лече људе — или да их учине болесним  — помоћу рашљи! Слично је написао рашљар Роберт Х. Лефтвич (Robert H. Leftwich) у својој књизи Dowsing—The Ancient Art of Rhabdomancy: „Енергија која се искоришћава вероватно припада силама које су... уско повезане с онима које изводе чаролије. Због тога неопрезно експериментисање може бити опасно.“

Правим хришћанима ово што је напред речено има непријатан призвук. Било да је стварно или превара, у оваквим случајевима који су горе соменути, рашљарење сигурно није наука; изгледа да је окултно. Као што су научници Ивон З. Вогт (Evon Z. Vogt) и Реј Химен (Ray Human) резимирали у Water Witching U.S. A.: „Због тога смо закључили да је тражење воде помоћу рашљи јасан случај магијског врачања.“

Треба ли хришћанин да се бави рашљарењем?

Наравно, ако је рашљарење поступак врачања, прави хришћанин не треба имати ништа с тим. Божјем народу заповеђено је, како читамо у Поновљеном закону 18:10: „Нека се код тебе не нађе нитко тко би... се бавио гатањем, чарањем, врачањем и чаробњаштвом“ (Ст). Пророк Осеа туговао је над пропустом Израелаца да пазе на ту заповест, пишући: „Народ мој пита дрво своје, а штап његов одговара“ (Осеа 4:12).

Ипак, неки би могли приговорити да се они упуштају само у најједноставнији облик рашљарења: проналажење воде. Али, да ли је тражење воде помоћу рашљи чисто од свих веза с окултним? Занимљиво је приметити да учитељи рашљарења поучавају ученике да директно рашљама кажу шта траже, као да су разумно биће. Један учитељ рашљарења чак је рекао својим ученицима да дају име рашљама и да им се обраћају по имену! Рашљари често питају своје рашље колико дубоко је извор воде. Рашље се почињу мицати горе-доле, а рашљар броји колико пута су се помакле. Коначан број је једнак дубини у метрима на којој се налази извор воде! Не указује ли ово на деловање скривене интелигенције?

Надаље, тражење воде помоћу рашљи повезано је с још једним поступком који Јеховини сведоци већ дуго пажљиво избегавају — ESP (натчулна перцепција). Кула стражара приметила је ту повезаност још 1962. Убрзо након тога, Америчко друштво рашљара реаговало је једним писмом: „Слажемо се с теоријом да је рашљарење облик ESP-а и да упуштање у било који облик ESP-а може довести до ’опседнутости‘ или повезивања са ’злим духовним силама‘, уколико се не предузму одговарајуће мере опреза. Међутим, морамо приговорити вашем догматичном савету о потпуном избегавању.“ b

Шта ви мислите? Ако чак најревнији поборници рашљарења признају да оно носи ризик повезивања са злим духовним силама или чак опседнутости, зар не  треба хришћанин да се уздржава од таквог поступања?

’Али, зар се рашљарењем не чини много добра?‘ могао би неко питати. ’Зар то није доказ да је сила која стоји иза рашљарења доброхотна‘? Нажалост не. Сетите се да се „сам сотона претвори у анђела светлости“ (2. Коринћанима 11:14). Чак у библијска времена демони су повремено покушавали да стекну наклоност и утицај тиме што су говорили истину (Дела апостола 16:16-18).

Признајемо, ми не можемо догматично тврдити да су сви случајеви рашљарења (такође и ESP-а) до једнога, научно необјашњиви и да их сигурно проузрокују демони. Без сумње постоји много тога у вези људског ума и сила природе што још увек измиче досегу науке. И нема сумње да постоји приличан број поступака рашљарења и ESP-а који се могу објаснити као обична, старинска превара. Али, пошто су историја и садашње извођење рашљарења тако неразмрсиво испреплетени са окултним, ESP-ом и спиритизмом, очито је да је преопасно одбацити то као безопасну лукавштину.

Не, када се ради о рашљарењу, још увек изгледа прикладним савет „не дирајте што је нечисто“ (2. Коринћанима 6:17).

[Фусноте]

[Оквир на 17. страни]

Да ли су то рашље?

ДАНАС рашље, уз рашљасте гране, попримају многе облике. Кад „откривају“ жељени материјал, неки рашљари користе пар металних палица које формирају крст. Други користе савинути штап који држе у рукама. Остали користе металне вешалице. А неки не користе никакво оруђе; они једноставно чекају осећање мучнине или осећање боцкања у рукама. Такође на тржишту постоје многе рашље високе технологије, које се не држе у рукама и имају шупљину у коју се стави узорак материјала који се тражи. Наравно, постоје и признати детектори метала. Њима је потребан извор енергије, као што су батерије, и због тога се лако разликују од рашљи.

[Извор слике на 14. страни]

Приказ рашљара у дрворезу из De Re Metallice Георгија Агриколе