Шта каже Библија

Шта треба учинити ако проповедник греши?

ЛОШЕ понашање религиозних вођа данас привлачи пажњу јавности више него икада пре. Протестанти су доведени у неугодну ситуацију скандалозним понашањем TV-проповедника̂. Након што је један телевизијски еванђелиста недавно био ухваћен са проститутком по други пут у три године, обавестио је своје следбенике да му је Бог рекао да његово понашање није ничија туђа брига, него само његова властита.

Извештавајући о 25-годишњој студији, часопис Time је рекао: „Бивши бенедиктински монах... процењује да половина од 53 000 римокатоличких свештеника у Сједињеним Америчким Државама крши свој завет целибата.“ Осим тога, новински извештај за 1990. о броју канадских свештеника који су осуђени због сексуалног злоупотребљавања деце каже: „Црквене вође су или игнорисале, одбацивале или неефикасно реаговале на притужбе у вези сексуалне злоупотребе, иако су примали такве оптужбе од жртава, жупљана, полиције, социјалних радника и других свештеника.“

„Све до недавно“, каже Time, „свештеници који су грешили једноставно су били премештени из парохије у парохију.“ Али сада кад су жртве свештеничког лошег понашања судским путем затражиле накнаду од 300 милиона америчких долара у Сједињеним Америчким Државама, свештенике често шаљу на психијатријско лечење пре него што се врате у верску службу.

Шта треба да се учини ако проповедник, свештеник или старешина греши? Које вођство пружа Библија о томе како поступати са таквим жалосним лошим понашањем? Испитајмо два кључна библијска цитата — Титу 1:7 и 1. Тимотеју 3:2.

Мора бити „без оптужбе“

Библија каже: „Надгледник [„бискуп“, The New American Bible (католички превод)] мора бити без оптужбе као Божји управитељ“ (Титу 1:7, NW). Павле је ову заповест дао Титу кад га је задужио да именује старешине у скупштинама Крита. Међутим, шта је апостол мислио?

Израз „без оптужбе“ превод је грчке речи анегклет. Коментаришући ту реч, The New International Dictionary of New Testament Theology наводи: „Аненклет припада правном оквиру оптужбе на суду, и подразумева понашање  које је без приговора, против којег се не може изнети оптужба.“ Дакле, прошлост особе мора бити чиста пре него што је именован за старешину; он не би могао бити под приговором, или подложан оптужби. А само ако је остао без оправдане оптужбе, старешина може остати у служби. (Упореди 1. Тимотеју 3:10.)

Не само да старешина треба да пружи вођство у скупштини, него он треба и да служи скупштини. Он треба да прихвати одговорност за своје управитељство. Он је Божји управитељ; он пасе Божје овчице. Дакле, он је у првом реду одговоран Власнику стада, Јехови, а затим људима над којима му је Бог дао одговорност надгледавања (1. Петрова 5:2, 3).

Мора бити „беспрекоран“

Библија каже: „Надгледник [„бискуп“, NAB] треба зато да буде беспрекоран“ (1. Тимотеју 3:2, NW). Грчка реч анепилемпт преведена је са „беспрекоран“ и дословно значи „који се не сме дирати“. Другим речима, у животу надгледника не би смело бити ништа што би оптужилац могао узети и употребити против њега. Проширујући значење те грчке речи Theological Dictionary of the New Testament каже да надгледника „не могу напасти (чак ни нехришћани) због његовог моралног владања“.

Бог поставља висока мерила за оне који надгледају његов народ и научавају његову Реч. Јаков је рекао о себи и другим старешинама: ’Бићемо строже суђени.‘ А Исус је навео ово водеће начело: „Коме је много дано, много ће се искати од њега“ (Јаков 3:1; Лука 12:48).

Зато, ако хришћански надгледник очито греши али се каје, могао би остати члан скупштине, али треба да буде разрешен своје службе надгледника. Више није беспрекоран. Може потрајати годинама док поврати добар углед тако да би поново био без оптужбе. Његов се случај може упоредити са случајем Езехијиног управитеља, Шебне. Због његовог неисправног владања Јехова га је укорио речима: „Сврћи ћу ја тебе с места твога, истераће Господ тебе с места твога.“ Али, Шебна је касније сигурно повратио свој добар углед јер читамо да је поново био у краљевој служби као секретар (Исаија 22:15-22; 36:3).

Шта ако се проповедник не каје?

Многе религије хришћанства толерисале су проповеднике који практикују грех. Године 1459. кардинал Родриго Борџија постао је папски вице-канцелар, највећа административна служба у католичкој Курији. Због његовог озлоглашеног неморала, папа Пије II га је укорио. Па ипак, иако је постао отац четверо незаконите деце, године 1492. колегијум кардинала изабрао га је на папско престоље! Наставио је са својом скандалозном каријером као папа Александар VI. Толерисање непокајничких, развратних проповедника кроз целу историју назовихришћанства несумњиво је допринело покварености коју видимо у њему данас. Шта, дакле, треба да се учини ако се проповедник не каје?

Хришћански проповедник који практикује озбиљан грех и не пружа доказ о покајању треба да се искључи из скупштине. Апостол Павле је написао: „Престаните се кретати у друштву с било ким који се назива брат који је блудник или похлепна особа или идолопоклоник или клеветник или пијаница или отимач, с таквим немојте ни јести... ’Уклоните злог човека између себе‘“ (1. Коринћанима 5:11-13, NW).

Одлучна акција штити углед скупштине и одваја је од оних који ’јавно изјављују да познају Бога али који га се одричу својим делима‘. Начин на који нека религија поступа с проблемом проповедника који греши помоћи ће вам да разазнате да ли је та религија заиста хришћанска (Титу 1:16, NW; Матеј 7:15, 16).

[Слика на 22. страни]

Папа Александар VI

[Извор]

Alinari/Art Resource, N.Y.