Истина ме је ослободила

МОЈ отац је умро кад сам имао седам година, а моја сирота мајка је остала са шесторо деце коју је требало да подиже. Одрастали смо у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици. Као дечак, нисам се радовао друштву других. Знате, устезао сам се од причања зато што сам страшно муцао.

Међутим, тај хендикеп ми је помогао да развијем друге способности. У школи сам често добијао најбоље оцене кад је наш разред писао писмене саставе. Понекад би наставници чак читали моје саставе другим разредима. Исто тако, муцање није утицало на моју способност да певам. Код куће сам већину свог слободног времена проводио у спаваћој соби свирајући гитару и певајући.

Коначно је почела да ме интересује само музика. Чезнуо сам да свирам у рок групи, што је утицало на моје школске задатке. У ствари напустио сам школу без завршеног основног образовања. Основао сам групу, те смо готово сваки викенд проводили свирајући на различитим местима око Јоханесбурга. Убрзо ми је нарасла коса и почео сам да пијем превише алкохола.

Сећам се да смо неколико седмица свирали у једном ноћном клубу у Јоханесбургу. Једна од намештеница, која је била лепа жена, заволела ме је и куповала ми је пиће. Како сам се одвратно осећао кад сам установио да је та особа била мушкарац обучен као жена! Да, тај ноћни клуб је пружао забаву нарочито хомосексуалцима. Да бисмо се држали радног времена тог ноћног клуба, од 21.00 до 5.00, шест ноћи недељно, постали смо зависни од халуциногених дрога.

Након пет година свирања у групи, догодило се нешто што ме је навело да почнем озбиљно да размишљам о религији. Један католички свештеник је позвао нашу групу да свира за организацију младих у његовој цркви. Било је присутно преко 500 тинејџера, а католички свештеник је био благајник. Свирали смо заиста дивљу музику, а многи млади су били под утицајем алкохола. Али, моју пажњу привукла је једна друга група младих. Они су седели у круговима на простору за плес и међу њима је кружила дрога. Почео сам се питати да ли Бог заиста постоји.

Постоји ли Бог?

У својој потрази, ишао сам до адвентиста седмог дана, методиста, католика и других цркава. Али, осећао сам да немају ништа да понуде, па сам ускоро престао да их посећујем. Моје осећање разочарења било је потврђено оним што се догодило једне недељне вечери у диско клубу. Светла су била пригушена и музика гласна, а моје очи су угледале бармена, који је био месни католички свештеник. Носио је фармерке, поткошуљу без кошуље и велики крст око врата. Помислили смо да није ништа бољи од нас и назвали смо га хипи свештеник.

Заинтересовао сам се за будизам и купио сам мали кип Буде, који сам ставио у своју собу до кревета. Сваки дан бих клекнуо пред њим и рекао: „Будо, молим те, помози ми.“ Такође сам веровао да људи имају астралну душу привезану с телом сребрним ужетом и да на тај начин особа може путовати кроз свемир камо год жели.

 То погрешно веровање у бесмртност душе утицало је на нашу музику. (Упореди Проповедник 9:5, 10 и Езекјел 18:4.) Почео сам да пишем песме под утицајем дроге. Група је научила да свира моју музику, па смо је професионално снимили. Снимак је трајао два сата, а песме су следиле тему живота једног астралног путника. Једна од песама била је о Сатани; промовисала је богохулну замисао да је Ђаво моћнији од Бога.

Моја опседнутост халуциногеним дрогама и окултним заиста ми је штетила. Пробудио бих се у ноћи и видео тамне прилике како се крећу по соби. Једне вечери сам се тако престрашио да су ми руке отказале и тешко сам се помицао док ми је прилазила нека ужасна ствар. У другој прилици, лежао сам на кревету кад су се у соби изненада појавиле чудне ствари. Почео сам желети да могу да се ослободим тог ропства.

Дан који је променио мој живот

У то време су мој брат Чарлс и његова жена, Лорен, постали Јеховини сведоци. Суботом ујутро често бих се пробудио с мамурлуком и пронашао малу цедуљу поред кревета. На њој је Чарлс написао неколико библијских стихова који су се односили на мој својеглави начин живота.

Тада су ме, једне недеље, Чарлс и Лорен позвали да им се придружим и погледам библијску драму коју су Јеховини сведоци изводили на свом годишњем обласном конгресу у Преторији. Знатижељан због драме, одлучио сам да пођем. Како сам био пријатно изненађен кад сам видео тако велико мноштво чистих људи! Уживао сам у том дану мада нисам разумео 90 посто онога што сам чуо. Кад ме је Чарлс упознао са својим пријатељима, свидео ми се срдачан начин на који су ме поздравили, иако сам имао дугу косу и нисам био одговарајуће одевен за ту прилику. Учињене су припреме да један Сведок са мном проучава Библију.

Следеће седмице, уместо да присуствујем увежбавању групе, ишао сам на састанке Јеховиних сведока у њихову Краљевску дворану. На крају те седмице, одлучио сам да напустим групу и продам своју музичку опрему. Након што се група распала, међу собом смо се сложили да ја задржим оригиналну траку наших снимака јер сам написао све песме и компоновао музику. Нисам могао да одолим искушењу да је сачувам. Сачувао сам и своју акустичну гитару и наставио сам свирати окултну музику коју сам компоновао под утицајем дроге.

Како сам настављао да проучавам Библију и присуствујем хришћанским састанцима, моје разумевање Божјих захтева постепено се повећавало. Да бих угодио Богу, ускоро сам увидео да би требало да учествујем на хришћанским састанцима и у ширењу добре вести од куће до куће као један од Јеховиних сведока (Дела апостола 5:42; Римљанима 10:10). Помисао да то чиним није ми се нимало свиђала. Тако сам страшно муцао да сам се повукао у себе, обично се ослањајући на друге да говоре за мене.

Муцање ме није зауставило

Кад сам присуствовао састанцима, обично сам говорио сам себи: ’Кад бих само могао дати коментар као други.‘ Коначно сам то учинио, али како сам се само борио да изговорим тих неколико речи! Кад је састанак завршио, многи су ми пришли и похвалили ме. Осећао сам се као фудбалер који је управо постигао гол. Почео сам да осећам истинску љубав која је знак правог хришћанства (Јован 13:35).

На следећу препреку наишао сам кад сам се укључио у Теократску школу проповедања и кад је требало да имам читање Библије пред малим слушатељством. Тако сам муцао да нисам успео да завршим задатак у додељеном времену. Након састанка, надгледник школе ми је љубазно пружио практичан савет. Предложио је да вежбам гласно читање. То сам чинио,  проводећи дан за даном одређено време у гласном читању из своје Библије и часописа Кула стражара. Поуздање које сам стекао у Теократској школи проповедања помогло ми је да се суочим са изазовом посећивања непознатих људи у служби од куће до куће. У октобру 1973. крстио сам се у знак свог предања Јехови Богу.

Коначни раскид

Међутим, још увек сам био нов, незрео хришћанин. На пример, након што бих неке хладне недеље учествовао у проповедању од куће до куће, ушао бих у свој аутомобил и затворио прозоре. Док сам уживао у топлини сунца, слушао бих снимак оригиналне траке своје музике. У исто време, почео сам да излазим са дивном младом женом, Деби, која је редовно учествовала у делу сведочења. Једном приликом, док сам слушао ту траку, Деби је пришла аутомобилу, а ја сам брзо зауставио траку. Дубоко у себи сам увиђао да то није музика прикладна за хришћанина.

Убрзо након што смо се Деби и ја венчали, почели смо имати проблеме. Често бих се пробудио усред ноћи знојећи се и дрхтећи. Имао сам ужасне ноћне море, како газим кроз реке крви док ме гоне демони. Моја несрећна жена је месецима проживљавала тешке тренутке због тих напада демона. Иако Деби није била у потпуности свесна садржаја моје музике, сумњала је да је то лоше утицало на мене, па је изразила то мишљење. Али, ја сам тврдоглаво инсистирао: „Заувек ћу чувати ту траку као успомену.“

Свађали смо се и око многих других ствари, па сам често завршио вичући на њу. Због наших многих свађа, Деби се мудро обратила скупштинским старешинама за помоћ. Понекад би нас посетио неки старешина и покушао да нам помогне, али након  што би старешина отишао, поново бих се разљутио на Деби. Исувише поносан да признам да нам треба помоћ, рекао бих: „С којим си правом ишла старешинама и разговарала с њима. То је моја одговорност. Ја сам глава ове куће.“ Да, имао сам неуравнотежено гледиште о поглаварству. Тада бих се озловољио и данима не бих говорио с њом. Сада увиђам да је све што је чинила био покушај да спасе свог мужа и свој брак.

Онда је једне вечери Деби говорила једном од старешина о мом свирању гитаре и врсти музике коју сам слушао. Зато ме је посетио један старешина и дуго разговарао са мном. Сећам се да ме је питао: „Имаш ли нешто у свом дому што би можда могло бити узрок твојих проблема?“ Коначно сам се отворио и рекао му о траци, признајући да је то узнемиравало моју савест (1. Тимотеју 1:5, 19).

Те исте вечери, након што је старешина отишао, одлучио сам да се ослободим траке. Деби и ја смо је однели у двориште и покушали да је запалимо, али није горела. Зато смо је закопали у рупу. Продао сам и своју гитару. Размишљао сам у себи: ’Ако се желим ослободити срамотне музике, онда то морам учинити потпуно.‘ И изненађујуће, више нисам имао ноћне море. Отада су се ствари у нашем браку постепено поправљале.

Изазов јавног говорења

Иако ми је Теократска школа проповедања пружила више поуздања, још увек сам доста муцао. Чезнуо сам да могу у скупштини одржати говор без муцања. Деби је љубазно предложила да пођем терапеуту за говор. Сложио сам се, те сам око четири месеца једном недељно примао професионалну помоћ. Примењујући терапију заједно са добрим саветима Јеховине организације, могао сам напредовати у јавном говорењу.

Године 1976. имао сам предност да будем постављен за старешину у нашој скупштини. Два месеца касније, одржао сам своје прво 45-минутно јавно предавање. Неколико година касније, имао сам предност да одржим свој први говор у програму покрајинског састанка. С временом ми је био додељен говор на готово сваком покрајинском састанку. Затим сам, у децембру 1990, достигао високу тачку у свом искуству као јавни говорник. Имао сам предност да одржим 20-минутни говор о хришћанском породичном животу слушатељству од преко четири хиљаде у програму на енглеском језику на Обласном конгресу Јеховиних сведока „Чист језик“ у Јоханесбургу.

Непрестано морам радити на свом проблему муцања. Ако то не бих чинио, он би се могао повратити, а кад једном почнем замуцкивати у говору, тога се тешко могу ослободити. Ту и тамо још увек имам проблема, али ослањање на Јехову заиста помаже. Кад год идем на подијум да одржим неки говор, молим Јехову да ми помогне да будем миран и добро изнесем информације. Ипак, могу рећи да никад након говора не заборављам да понизно захвалим Јехови што сам то могао учинити уз његову помоћ.

Деби и ја смо благословљени и са двоје дивне деце, Пендре, старом 15 година, и Кајлом, старим 11 година. Као породица, налазимо велику радост у полажењу у службу од куће до куће. Одушевљење које Пендре и Кајл показују за то дело заиста охрабрује Деби и мене.

Кад се осврнем на свој живот, осећам и срећу и жаљење. Жаљење што је моја музика лоше утицала на друге, али срећу што сам пронашао истину, престао да свирам срамотну музику и успео да савладам препреку муцања. Често размишљам о Исусовим речима упућеним својим ученицима: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:32). Кроз Јеховину незаслужену доброхотност, то је и моје срећно искуство. (Испричао Вилијам Џордан.)

[Слике на 18. страни]

Деби и Вилијам Џордан данас

Непрестано се морам трудити на свом проблему муцања