Ко жели бити милионер?

ЧИНИ се да одговор гласи: готово свако. А најлакши начин да неко то постане је — према популарном мишљењу — ако се обогати на лутрији или спортској прогнози. a

Угађајући свеопштој популарности — и желећи додатни приход од лутрија — владе од Москве до Мадрида, од Маниле до Мексико Ситија, финансирају државне лутрије које нуде награде високе и до стотину милиона америчких долара.

Мали број људи постају милионери. Један Енглез је 25 година испуњавао листиће спортске прогнозе док коначно није добио рекордни главни згодитак. За улог од 50 центи, добио је скоро 1,5 милиона долара. Још је спектакуларнија била исплата жени из Њујорка, која је постала један од највећих светских добитника, добивши на Државној лутрији Флориде 55 милиона долара.

Али, они су изузеци. Типичнији је случај шпанског службеника средњих година који већ 30 година сваке седмице купује срећке. Иако није никад ништа знатно добио, он се не да обесхрабрити. „Увек очекујем да ћу добити“, каже он. Исто тако, један човек из Монтреала, који је на канадску лутрију потрошио целу недељну плату, резимирао је гледиште многих кад је објаснио. „Овакве лутрије су једини начин за малог човека да може сањати о бољем животу.“ Ипак, он није добио.

Упркос општем позиву на лутрије, још један облик игара на срећу добија све више на популарности: играње на аутоматима за убацивање металног новца. Премда једноруки Џек не пружа богатство преко ноћи, он играчу даје тренутну прилику да добије главни згодитак — који може бити знатан. Осим тога, ти аутомати за игре више нису ограничени на казина. Привлачни слогани, титрајућа светла, и повремени звекет металног новца који падају у каскадама, рекламирају њихову продорну присутност у многим европским кафанама, клубовима, ресторанима и хотелима.

Франсис је старија удовица која живи у Њујорк Ситију. Она се сваке седмице два или три пута вози два и по сата аутобусом у Атлантик Сити, Њу Џерси. По доласку улази у један од градских казина и тамо око шест сати игра на аутоматима за убацивање металног новца пре повратка кући. „Ја не знам шта бих радила да нема  Атлантик Ситија“, напомиње. „То је наша забава, знате, тиме се бавимо.“

За друге су игре на срећу много више од разоноде, бег од свакодневне рутине, или покушај пун наде да се обогате. У њиховом случају је то важан — ако не и преко потребан — део живота.

„Ја сам коцкар јер волим ризик који је укључен“, објашњава Лусјано из Кордове, Шпанија. „Не оправдавам се“, додаје, „али је чињеница да сам се осећао депресивно, и зато сам започео да играм бинго. Након тога сам потражио друге игре на срећу. Човек се осећа великим кад има пун џеп новчаница и кад је спреман за игру.“ Други страствени коцкар, који је изгубио посао директора једне компаније, упитан је да ли је икада размишљао о томе да остави свој порок. „Да га оставим?“, одговорио је. „То не бих могао учинити. То је мој живот.“

Иако се мотиви можда разликују, коцкари сигурно не представљају мањинску групу. У већој или мањој мери, 3 од 4 одрасла Американца играју на срећу; сличан је однос и у Шпанији, још једној земљи у којој су одомаћене игре на срећу. Поред тога, игре на срећу су велики посао. Само неколико индустријских корпорација на свету има годишњу продају која надмашује укупну прођу на лутријама у 39 земаља.

Очигледно је да је чаролија коцке јака. Али, да ли је тај чар безазлен, или у себи скрива опасности? Стара пословица упозорава: „Ко за богатством јури, неће бит без казне“ (Пословице 28:20). Односи ли се то и на оне који би хтели да се обогате коцкањем?

[Фуснота]