Смеју ли хришћани да се коцкају?

СМЕ ли хришћанин да се коцка настојећи да добије нешто за ништа? Не, јер га Божја реч подстиче да ради како би збринуо себе и своју породицу: „Ако ко неће да ради, да и не једе... да мирно радећи свој хлеб једу“ (2. Солуњанима 3:10, 12).

Један социолог је лутрију назвао ’средством помоћу кога многи сиромашни обогаћују један мали број људи‘, и углавном је то случај код коцкања. Да ли би хришћанин желео да се обогати на рачун оних који једва могу себи то да дозволе? Хришћани би морали ’љубити ближњега свога као самога себе‘ (Марко 12:31). Али, коцкање подстиче на себичност уместо на љубав, на равнодушност уместо на самилост.

Чест потицај за коцкање је лакомост — похлепа — дух који је хришћанству стран. Павле је у Римљанима 7:7 рекао: „Не зажели!“ (Даничић-Караџић). Реч ’зажелети‘ значи „чезнути, жудети“. Зар то не описује неумерену жељу коцкара да добије новац од својих ближњих? Таква жеља неспојива је с хришћанским идеалом дељења и давања.

Библија каже: „Јер је корен свих зала среброљубље, коме неки, предавши се... навукоше на себе многе муке“ (1. Тимотеју 6:10). То описује стање страственог коцкара, заробљеног навиком која га увек изнова болно пробада.

Исус је рекао да ће људи моћи да се препознају по ’плодовима својим‘ (Матеј 7:20). Осим беде коју страствени коцкари и њихове породице подносе, игре на срећу се већ одавно повезују с непоштењем и злочином. The New Encyclopædia Britannica примећује: „Велики део срамотног жига који се приписује коцкању последица је непоштења оних који га унапређују.“ Организовани криминал повезује се како са законитим тако и са незаконитим активностима игара на срећу. Да ли би хришћанин желео да подупире ту индустрију, чак и индиректно?

Као што је објашњено у другом чланку ове серије, игре на срећу често укључују празноверно трагање за срећним бројевима, срећним данима, или пак срећним раздобљима. Вековима се коцкари удварају Госпођи Срећи жељни да јој се улагују. Римљани су је назвали Фортуна, а град Рим је коначно имао 26 храмова који су подигнути њој у част.

Пророк Исаија се осврнуо на слично божанство, названо гад, кога су обожавали отпаднички Израелци. Он је писао: „А ви који Господа напуштате... који гаду [богу Среће, NW; хебрејски: гад] трпезу постављате“ (Исаија 65:11). Последњег дана у години, обичај је био да се богу Среће припреми сто пун разноврсне хране. На тај начин су се древни људи надали да ће осигурати срећу за следећу годину.

Бог није одобравао онима који су се, да би решили своје проблеме, наивно уздали у гад, или Госпођу Срећу. Ослањати се на срећу било је исто као и оставити правог Бога, Јехову. Уместо да се додворавају промењивим сновима Фортуне, хришћани би морали да се уздају у правог Бога, Јехову, у Онога који нам обећава далеко вредније богатство, у Онога који нас неће никад разочарати.