Шта каже Библија

Да ли је свету потребна „нова еванђелизација“?

Од дописника Пробудите се! из Италије

ВЕТРОВИ политичке промене који су задували Источном Европом повукли су са собом религиозно буђење. Како би се искористила та духовна могућност, у Ватикану се од 28. новембра до 14. децембра 1991. одржао Специјални сабор за Европу Бискупског синода. Свих 137 „Синодских Отаца‘, који су предњи експоненти европске католичке хијерархије, састало се под заставом „нове еванђелизације“.

Откад је 22. априла 1990. синод најављен у Велераду (Чешко-Словачка) оглашен је као историјски догађај. Међутим, тешко је замислити тај синод као узбудљив успех, будући да је RAI, италијанска национална телевизијска мрежа, 14. децембра 1991. објавила: „Завршен је синод разочарења.“

Зашто је синод представљао разочарење? И треба ли Европи, или свету што се тога тиче, „нова еванђелизација“?

У ком смислу „нова“?

Католичка хијерархија сматра да је нова еванђелизација нужна јер је религиозни контекст нов. Отварајући сабор, кардинал Камило Руини (Camillo Ruini) сажео је на који начин он види европску позорницу. Рекао је да на Истоку „многи милиони нису ни крштени и занемарују најелементарније истине хришћанске вере“. Из тог разлога, „пад комунистичких режима отвара Цркви велике могућности еванђелизације“. С друге стране, сцена Западне Европе обележена је оним што он назива „практичним атеизмом“. Више се реч Католичке цркве не пригрљује као истина од Бога.

Религиозно буђење само по себи представља још један изазов за бискупе. На који начин? И европски и латиноамерички бискупи забринути су за ницање других религиозних покрета. Зашто? Очигледно зато што је црква изгубила многе привилеговане положаје које је некада имала, а сада сматра да је „угрожена од опасних ривала“. Језуитски часопис La Civiltà Cattolica истакао је Јеховине сведоке као једног од таквих ривала због „значајног броја католика и протестаната које успевају да привуку“.

Речи завршне „Декларације“ синода тврде да је „нова еванђелизација“ стимуланс за „поновно откривање властитих  хришћанских корена“. Зашто Европљани треба поново да открију своје „хришћанске корене“? Бискупи су утврдили да се хришћанске вредности више не сматрају ваљаним. „За многе крштене Европљане“, стајало је у La Civiltà Cattolica, религија је „инфантилна, лепа бајка за децу коју одрасли засигурно не могу схватити озбиљно, као нешто што би могло извршити утицај на њихов живот... Други Европљани хришћанску религију сматрају само фолклором, коме је стога предодређено да нестане како цивилизација напредује... Други пак Европљани хришћанску религију сматрају штетном.“

Из тих разлога бискупи виде потребу за „новом еванђелизацијом“.

Зашто разочарење

Да би се успело у „новој еванђелизацији“ Старог света, биле би потребне огромне радне снаге. Међутим, један од највећих проблема који погађа цркву у Европи је недостатак свештеника. Један од бискупа је изјавио да је у последњих 13 година, према недавним проценама за Европу, број свештеника опао за 9 посто.

Многи синод сматрају разочарењем, јер је било мало практичних указивања како „рехристијанизацију“ Европе спровести у дело. Француски бискуп Жозеф Дивал (Joseph Duval) побудио је синодни сабор: „Треба да избегавамо апстрактне расправе о еванђелизацији... Сви ми превише говоримо као доктори права. Нека наша порука поново открије еванђеоску једноставност и снагу.“

Само је неколицина бискупа споменула апостолске методе еванђелизације људи. На пример, бискуп Франтишек Тондра из Спиша, Чешка и Словачка Федерална Република, рекао је: „За нову еванђелизацију Европе морамо се вратити изворном облику еванђелизације... Први хришћани, чим су били крштени, сматрали су ширење Еванђеља својом дужношћу.“

Еванђелизам — библијски начин?

Јесу ли сви хришћани првог века били еванђелизатори? Да! У књизи Evangelism in the Early Church, од Мајкла Грина (Michael Green), Оксфорд (Енглеска) стоји: „Једно од најистакнутијих обележја еванђелизма у раним данима били су људи који су се у њему ангажовали... Еванђелизам је био право и дужност сваког члана Цркве... Хришћанство је у првом реду било лаички покрет, који су ширили неформални мисионари.“

Реч „еванђелизатор“ значи „проповедник добре вести“, а оно што је Исус рекао о еванђелизирању требало је да се примени на све његове следбенике: „Ова добра вест [еванђел] о краљевству објављиваће се целом свету као доказ нацијама. И тада ће доћи крај“ (Матеј 24:14, The New Jerusalem Bible). Дакле, најопсежније дело еванђелизирања које је икад предузето мора се извршити у ’време краја‘ (Данијел 12:4).

Прошле године су Јеховини сведоци, више од четири милиона њих, утрошили скоро милијарду сати у делу еванђелизирања у 211 земаља, укључујући Источну Европу. Какву они добру вест проповедају? Добру вест о Божјем Краљевству и спасењу вером у Исуса Христа (2. Тимотеју 1:9, 10). То је порука која је свету сада потребна — пре него што дође крај (Матеј 24:3, 14).

[Извор слике на 28. страни]

Исус проповеда на Галилејском мору, од Гистава Дореа