Жене — да ли су поштоване код куће?

„Једна за другом, жене су се сусретале с ужасном смрћу... И док се начин њихове смрти разликовао, основне околности нису: Полиција у Квибеку [Канада] каже да је сваку од жена убио пређашњи или садашњи муж или љубавник. Све у свему, 21 жена у Квибеку убијена је ове године [1990], као жртва таласа брачног насиља“ (Maclean’s, 22. октобар 1990).

КУЋНО насиље, које неки називају „тамном страном породичног живота“, сеје жетву разорених породица и ствара децу с искривљеним гледиштем о томе какви би у ствари требало да буду брачни односи. Деца су растргана у својој лојалности према родитељима док покушавају разумети зашто тата туче маму. (Ређе је питање: Зашто је мама тако окрутна према тати?) Плод кућног насиља често укључује синове који одрасту да би и сами постали мужеви који туку жене. Очев поступак оставио их је с озбиљним психолошким проблемима као и проблемима личности.

Публикација УН The World’s Women—1970-1990 наводи: „Напади мужева на жене у својим домовима сматрају се злочинима који се најмање пријављују — делимично зато што се на такво насиље гледа као на социјалну болест, а не као на злочин.“

Колико је озбиљно злостављање супруга у Сједињеним Америчким Државама? Извештај Сената, цитиран у претходном чланку, наводи: „Термин ’кућно насиље‘ може звучати питомо, али понашање које он описује далеко је од нежног. Статистике пружају застрашујућу слику о томе колико озбиљно — у ствари чак смртоносно — може бити злостављање супруга. Између 2 000 и 4 000 жена умире сваке године од злостављања... За разлику од других злочина, злоупотреба супруга је ’хронично‘ насиље. То је истрајно застрашивање и понављано телесно озлеђивање.“

 Часопис World Health каже: „Насиље над женама појављује се у свакој земљи и у свакој друштвеној и економској класи. У многим културама, тући жене сматра се мужевим правом. Рутинско ударање и силовање жена и девојака пречесто се сматрају ’приватним стварима‘ које се не тичу других — без обзира да ли су то легалне власти или здравствено особље.“ То насиље код куће лако се може проширити на школску средину.

То је било илустровано оним што се у јулу 1991. догодило у једном мешовитом интернату у Кенији. The New York Times је известио да су „ученици силовали 71 ученицу тинејџерског узраста, а 19 других је умрло у ноћи насиља у спаваоници за које се извештава... да се наставило без уплитања месне полиције или учитеља̂“. Како се може објаснити то дивљање сексуалног насиља? „Ова трагедија је подвукла одвратан мушки шовинизам који доминира друштвеним животом Кеније“, написао је Хилари Енвено (Hilary Ng’Weno), главни уредник The Weekly Review, најчитанијег часописа у Кенији. „Животна ситуација наших жена и девојака је жалосна... Ми одгајамо наше дечаке тако да имају мало или уопште немају поштовања према девојкама.“

Овде лежи срж проблема широм света — дечаци се често одгајају тако да девојке и жене сматрају подређеним створењима која се могу искоришћавати. На жене се гледа као на рањиве и као на оне над којима се лако доминира. Од тога је само мали корак до непоштовања према женама и отвореног мушког шовинизма и исто тако мали корак до силовања од стране познаника или партнера с којим излази. А што се тиче силовања, не треба заборавити да „напад може бити готов за неколико тренутака, али се осећа читав живот“ (Senate Report).

Многи мушкарци, иако нису безусловно физички насилни према женама, могу се описати као подсвесни мизогини, или женомрсци. Уместо физичког насиља, они користе психолошко злостављање или ударање. У својој књизи Men Who Hate Women & the Women Who Love Them, др Сузан Форворд (Susan Forward) каже: „Као што су их описали њихови родитељи, [ти мушкарци] су често били шармантни и чак пуни љубави, али су у тренутку могли прећи на окрутно, критично и увредљиво понашање. Њихово понашање покривало је широк спектар, од очигледног застрашивања и претњи до подмуклих, прикривених напада који су попримили облик константних понижавања или изједајуће критике. Без обзира на стил, резултати су били исти. Мушкарац је постигао контролу тлачећи жену. Ти су мушкарци такође одбијали да преузму било какву одговорност за то како се њихове партнерке осећају због њихових напада.“

Јасуко, a љупка Јапанка, која је већ 15 година у браку, испричала је за Пробудите се! своје породично искуство: „Мој је отац редовно тукао и малтретирао моју мајку. Ударао ју је ногом и песницом, вукао је за косу и чак бацао камење на њу. А знате ли зашто? Јер се усудила да му приговори због његове невере са другом женом. Знате, у јапанској култури неки мушкарци сматрају сасвим нормалним да имају љубавницу. Моја мајка је била испред тог времена и  одбила је да то прихвати. Након 16 година брака и четворо деце, добила је развод. Остављена је да прехрањује децу без новца од мог оца.“

Ипак, чак и тамо где се ударање жена пријави властима, то често не спречи осветничког мужа да убије своју жену. У многим приликама, у земљама као што су Сједињене Америчке Државе, закон не може заштитити супругу којој се прети и која се терорише. „Једна студија је показала да је у преко половине од свих убистава жена које су извршили њихови мужеви полиција била позвана у стан пет пута у претходној години да истражи притужбе на кућно насиље“ (Senate Report). У неким екстремним случајевима, да би се спасла од даљњег злостављања, жена је убила свог мужа.

Кућно насиље, у коме су жртве обично жене, очитује се на много различитих начина. У Индији се број такозваних миразних смрти (мужеви убијају жене због незадовољства миразом који је платила женина породица) о којима се извештава повећао са 2 209 у 1988. на 4 835 у 1990. Ипак, те бројке не могу се сматрати потпуним или тачним, будући да су се многи смртни случајеви жена изгубили као кућне несреће — обично намерним паљењем петролејем који се употребљава за кување. Томе се могу додати самоубиства жена које више не могу издржати кућно насиље.

Кад је избор синови или кћери

Жене су дискриминисане од рођења, па чак и пре рођења. Како то? Пробудите се! је замолио Маду из Бомбаја, Индија, за један одговор: „Кад се индијској породици роди син, то је радост. Мајчини проблеми су престали. Сада родитељи имају сина да се брине за њих у њиховој старости. Њихово ’социјално осигурање‘ је засигурано. Али ако роди кћер, на њу се гледа као на промашај. То је као да је једноставно донела још једно бреме на свет. Родитељи ће морати да се побрину за скуп мираз да би се удала за некога. А ако мајка и даље рађа кћери, онда је она неспособна особа.“ b

Часопис Indian Express извештава о девојкама у Индији: „Њихово преживљавање не сматра се јако важним за преживљавање породице.“ Исти извор цитира једно истраживање у Бомбају које је „открило да је од 8 000 фетуса који су абортирани након тестова за утврђивање пола, 7 999 било женских“.

Елизабет Бумилер пише: „Стање неких индијских жена тако је тужно да кад би њиховој судбини била поклоњена таква пажња каква се поклања етничким и расним мањинама у другим деловима света, њихов случај би преузеле групе за људска права“ (May You Be the Mother of a Hundred Sons).

„Женин посао никад није направљен“

„Женин посао никад није направљен“ може изгледати као отрцан израз. Али, то изражава истину коју мушкарци често превиђају. Жена с децом нема луксуз одређеног радног времена, од девет до пет, као што  имају мушкарци. Ако беба плаче ноћу, ко је тај који ће се највероватније одазвати? Ко чисти, пере и пегла? Ко припрема и послужује оброке кад се муж врати кући након посла? Ко чисти након оброка и затим спрема децу у кревет? А од кога се у многим земљама, уза све то, очекује да одлази по воду па чак и да ради на пољима са бебом на леђима? Обично од мајке. Њено радно време није само 8 или 9 сати дневно; оно је често 12 до 14 сати или више. Међутим, за њу нема плате за прековремени рад — а пречесто нема ни израза захвалности!

Према часопису World Health, у Етиопији се од многих „жена очекује да раде 16 до 18 сати дневно, [а] њихов ниво прихода тако је низак да не могу издржавати себе и своје породице... Глад је свакодневна појава; у већини случајева, оне [жене које сакупљају и носе дрва за огрев] добијају само један непотпун оброк дневно и обично одлазе од своје куће без доручка“.

Сиу, пореклом из Хонг Конга, која је већ 20 година у браку, каже: „У кинеском контексту, мушкарци су склони да омаловажавају жене, сматрајући их или кућним помоћницама и онима које само рађају децу или, у другој крајности, идолима, играчкама или сексуалним објектима. Али, у ствари, оно што ми жене желимо је да се с нама поступа као с разумним створењима. Желимо да нас мушкарци саслушају кад говоримо а не само да се понашају као да смо нико и ништа!“

Не изненађује што књига Men and Women каже: „Свугде се, чак и ако су жене високо поштоване, активности мушкараца више цене од активности жена. Уопште није важно како друштво додељује улоге и задатке између полова; они који припадају мушком роду неизбежно вреде више у очима целе заједнице.“

Чињеница те ствари је да се женина улога у кући обично узима као нешто само по себи разумљиво. Зато, предговор за The World’s Women—1970-1990 наводи: „Животне околности жена — и њихови доприноси породици, економији и домаћинству — уопште су невидљиви. Многе статистике дефинисане су у терминима који приказују околности и доприносе мушкараца, не жена, или који једноставно игноришу род... За већину посла који обављају жене још увек се уопште не сматра да је од било какве економске вредности — па се чак ни не мери.“

Године 1934, северноамерички писац Џералд В. Џонсон (Gerald W. Johnson) изразио је мишљења о женама на радном месту: „Жена често добије посао мушкарца али ретко плату мушкарца. Разлог је тај што се не може замислити облик свакодневног посла који неки мушкарац не би могао направити боље од било које жене. Највећи кројачи и модни креатори су мушкарци... Највећи кувари су без разлике мушкарци... Управо овде и сада чињеница је да је било који послодавац спреман да да̂ мушкарцу више новца него што би дао жени за исти посао јер има разлога да верује да ће мушкарац то учинити боље.“ Тај коментар, иако је можда ироничан, одражавао је пристраности тог времена, које су још увек актуелне у многим мушким умовима.

 Помањкање поштовања —светски проблем

Свака култура развила је своје ставове, пристраности и предрасуде с обзиром на улогу жена у друштву. Али, питање на које се мора одговорити гласи: Да ли ти ставови показују дужно поштовање према достојанству жена? Или, уместо тога, одражавају мушку превласт кроз векове због обично супериорније физичке снаге мушкарца? Ако се са женама поступа као са робовима или као с објектима за експлоатацију, где је онда поштовање према њиховом достојанству? У већој или мањој мери, већина култура је срушила женину улогу и поткопала њено самопоштовање.

Један пример између многих широм света долази из Африке: „Јоруба жене [Нигерија] морају се претварати да су без знања и покорне у присуству својих мужева, а кад послужују оброке, од њих се захтева да клече пред ногама својих мужева“ (Men and Women). У другим деловима света, ова послушност се може показати на различите начине — тиме да жена мора да хода на одређеној удаљености иза свог мужа, или мора ходати док он јаше на коњу или мули, или мора да носи терет док муж ништа не носи, или мора јести одвојено од мужа или породице, и тако даље.

У својој књизи The Japanese, Едвин Рајсхауер (Edwin Reischauer), који се родио и одрастао у Јапану, пише: „Ставови мушког шовинизма нападно су очити у Јапану... Двострука сексуална мерила, која остављају мушкарца слободним а жену ограниченом, још увек су честа... Осим тога, од удатих жена очекује се да буду далеко верније него мушкарци.“

Као и у многим земљама, сексуално злостављање је проблем и у Јапану, нарочито у препуним вагонима подземне железнице у време најгушћег саобраћаја. Јасуко, из Хино Ситија, предграђа Токија, рекла је за Пробудите се!: „Као млада жена, свакодневно сам путовала на посао у Токио. То је било врло неугодно јер су неки мушкарци искористили прилику да штипају и пипају где год су могли. Шта жене могу направити у вези с тим? Морале смо то да подносимо.  Али било је срамотно. За време јутарњег најгушћег саобраћаја постојао је одвојени вагон за жене, тако да су бар неке могле избећи та понижавања.“

Суе, некадашња становница Јапана, имала је свој начин да се ослободи таквих исказивања поштовања. Гласно би рекла: „Фузакенаи де кудасаи!“ што значи: „Престаните да правите глупости!“ Она каже: „То је одмах привукло пажњу и изазвало акцију. Нико није желео да изгуби образ пред свима другима. Одједном ме ниједан мушкарац није дирао!“

Помањкање поштовања према женама у породичном кругу очигледно је светски проблем. Али, шта је с улогом жене на радном месту? Да ли тамо примају више поштовања и признања?

[Фусноте]

[Оквир на 6. страни]

Како се одређује пол детета?

„Пол нерођеног детета одлучен је у тренутку оплодње, а одлучна је ћелија очеве сперме. Сваки овум, или јаје, који жена створи, женски је у смислу да садржи X, или женски, полни хромозом. Код мушкарца, само половина ћелија сперме носи X хромозом, док друга половина носи Y, што је мушки полни хромозом.“ Дакле, ако се споје два X хромозома, резултат ће бити девојчица; ако се мушки Y споји са женским X, беба ће бити дечак. Зато то да ли жена има дечаке или девојчице одлучује хромозомски фактор у мушкој сперми“ (ABC’s of the Human Body, публикација Reader’s Digesta). Неразборито је да мушкарац криви своју жену зато што рађа само девојчице. Никога не треба кривити. То је једноставно лутрија рађања.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

Трагедија огромних размера

У својој књизи Feminism Without Illusions, Елизабет Фокс-Џеновезе (Elizabeth Fox-Genovese) је написала: „С добрим се разлогом може веровати да су многи мушкарци... све више на искушењу да употребе [своју] снагу у једној ситуацији у којој им она још увек јасно даје предност — у својим личним односима са женама. Ако сам у праву у овој сумњи, онда гледамо у трагедију огромних размера.“ А та трагедија огромних размера обухвата милионе жена које свакодневно страдају од насилног мужа, оца или било ког другог мушкарца — мушкарца који пропушта да „удовољи испитима једнакости и правде.

У тридесет држава [Сједињених Америчких Држава], још увек је уопште законом допуштено да мужеви силују своје жене; а само десет држава има законе који овлашћују хапшење због кућног насиља... Жене које немају други избор него да побегну, налазе да ни то није некаква алтернатива... Трећина од једног милиона претучених жена које траже хитно склониште не могу га наћи.“ (Увод у Backlash—The Undeclared War Against American Women, од Susan Faludi.)

[Слика]

Кућно насиље је за милионе тамна страна породичног живота

[Слика на 7. страни]

Стотине милиона живе без текуће воде, канализације или струје у својим домовима — ако имају дом