Они преживљавају у пустињи Намиб

Од дописника Пробудите се! из Јужноафричке Републике

КАОКОЛАНД и Дамараланд су огромне регије које се преклапају у северном делу афричке пустиње Намиб. „Изгубљени светови у које је све до недавно мало њих имало предност да се усуди да дође“, тако их описује Клајв Волкер (Clive Walker) у својој књизи Twilight of the Giants. То је дом јединих правих пустињских слонова на свету.

Вероватно је у тим регијама остало мање од стотину тих горостаса. Годишње падне мање од 15 центиметара кише, а каткад годинама не падне ништа. Како слонови утољују жеђ и свој огроман апетит?

Адаптирање на пустињу

Први пут се о слоновима у западном Намибу известило 1895, а постоје докази да су генерацијама живели у тој пустињи. Током недавног сушног раздобља, кад киша није пала пет година, слонови су остали у пустињи и, колико се може утврдити, ниједан одрасли слон није угинуо директно од суше, иако је нестало прилично много кудуа, гемсбока (орикса) и планинских зебри, као и неколико младунаца слонова. „Слонови су“, закључује Мич Рирдон (Mitch Reardon) у својој књизи The Besieged Desert, „међу најприлагодљивијим створењима на Земљи.“

Иако су речна корита у Каоколанду обично сува, вода са источних падина продире под песак, па може послужити слоновима. Они у песку речног корита прокопају и оставе рупе за појење. Вода се нацеди у те рупе, и кад слонови утоле жеђ, дословно миријаде других животиња,  птица и инсеката користе те исте бунаре и тако преживљавају.

Будући да су слонови огромни потрошачи вегетације, којима је потребно више од 100 килограма хране на дан, неки можда помишљају да они кваре екологију те регије. Али, запазимо следећу примедбу добро познатог ауторитета, др Антонија Хол-Мартина (Anthony Hall-Martin), у књизи Elephants of Africa: „Слонови у бујним тропима уништиће цела стабла без бољег разлога осим да поједу неколико листова, али њихови пустињски истоврсници ретко крше или чупају дрвеће. Кад би то чинили, убрзо им ништа не би преостало за јело. Уместо тога, поједе се сваки комадић зеленила који се откине и једва да можемо пронаћи неколико изгажених и пропалих листова.“

Пустињски слон у ствари поспешује раст дрвећа. Омиљена храна им је, између осталог, стабло акације, и у сезони поједу велику количину махуна са семењем. Кад то семење прође кроз систем за варење, тврде махуне се смекшају, а затим излучују и остављају као хрпа топле, храњиве балеге, спремне да проклијају кад коначно падне киша. Тако акације, захваљујући слоновима, бивају ефикасно замењене у еколошком циклусу који никад не престаје.

Сетити се значи преживети

Вероватно сте чули изреку: „Слон никад не заборавља.“ Погледајмо како се то односи на начин живота пустињских слонова. Они поседују високо развијено осећање за породични живот, заједништво, тако да ће младунац остати уз своју мајку и до десет година, што је прилично дуго детињство у поређењу с другим сисарима и друго одмах иза људског.

Током те адолесценције младунац се дружи са слоновима различитог узраста, учећи од њих тајне преживљавања у неумољивој околини. Показују му где ће и како пронаћи воду, које ће биље јести и кад оно расте. И уче га како да избегне човека. Ову залиху поуке и сазнања млади слон не сме кад одрасте никад да заборави. „У време суше“, објашњава Рирдон, „памћење и искуство слона може бити кључ за преживљавање.“

Начин живота слонова базира се на матријархалном друштву, и кључна фигура за преживљавање крда несумњиво је стара слоница. Она предводи своју породицу, и крдо, у сталној потрази за водом и храном. За можда 50 година живота, у њој се нагомилава знање потребно за преживљавање. Својим вођством и примером, она то преноси на млађе у крду. Зато, кад ловокрадице убију једну такву старију слоницу, то значи уништење једне приручне библиотеке пуне података о томе како пронаћи храну.

 Гарт Овен-Смит (Garth Owen-Smith), из Намибијског повереништва за животињски свет, каже о тим пустињским слоновима Намиба следеће: „Не заборавимо... ми не говоримо о било којој дивљој животињи. То су пустињски слонови... Та се комбинација... не може наћи нигде другде на свету... Каква штета, какав губитак за науку и свет ако се допусти да они нестану са сцене.“ Међутим, ти горостаси неће лако нестати са сцене свог дома који су сами изабрали. Не само да су изванредно прилагодљиви него су и дивно опремљени да преживе.

Друге тајне преживљавања

Да сте близу крда — низ ветар, наравно — могли бисте из прве руке посматрати неке од њихових тајни преживљавања. Запазили бисте да се окупљају око плитке депресије у ситном песку, копкају предњим ногама по тлу, подижу меку прашину својим сурлама и одувавају је преко себе, све док не постану налик сивим сабластима. Мислите ли да је то зато што воле прљавштину? Далеко од тога. Покривач од прашине, као фини пудер, хлади кожу и штити је од жарког сунца.

Ако останете врло тихи, видећете крдо како се одмара након посипања. Да, одмара се, осим великих ушију. Погледајте како се оне непрестано помичу у лаганим покретима хлађења. Поред тога што стварају лагани поветарац, што је увек добродошло, крв која кружи кроз мрежу избочених вена на ушима хлади се до 6 степена Целзијуса. Та охлађена крв затим циркулише по огромном телу и затим натраг до ушију. Пожелите ли каткад да и ви имате уграђени расхладни уређај?

Можда су вам се досад ноге већ замориле од чучања? Погледајте како она велика слоница тамо опушта своје ноге. Погледајте како елегантно савија своје предње колено, уравнотежујући стопало на ноктима ножних прстију. Одмара јастучић на стопалу. Понекад слонови на смешан начин прекрсте своје задње ноге, као неко ко се наслонио на штап за ходање.

Још једна необична навика приказана је на супротној страни. Погледајте како слоница под својим стопалом котрља округли камен. Сматра се да тиме опушта јастучиће на уморним стопалима, на исти начин као што би педикер можда масирао табан на пацијентовом уморном стопалу. Сигурно се сећате да је крдо можда ходало много километара, а ово је чини се један од начина на који ублажавају притисак на својим јастучићима.

Колико ће дуго преживљавати?

Иако су у стању да преживе природне опасности своје околине, могу ли ти пустињски горостаси преживети и насртаје свог јединог грабежљивца, човека? Чини се да могу. Припадници месних племена сада се укључују у сачување природних ресурса.

Према часопису African Wildlife, образовна кампања за сачување коју је започело Намибијско повереништво за животињски свет „довела је до тога да су племенске власти и Дамара и Хереро племена потпуно забраниле лов у тој регији“. Повереништво за животињски свет такође је добило подршку поглавара̂ племена Химба у Каоколанду, који су именовали припаднике свог племена као ловочуваре.

Ова позитивна подршка традиционалних вођа довела је до племенских осећања поноса у вези са својим природним животињским светом. „По први пут у петнаест година“, извештава African Wildlife, „број слонова и црних носорога у тој нарочитој и задивљујућој регији [се] повећао.“ Треба се само надати да ће занимање за њихово краљевство дивљих животиња трајати и даље.

Тако ће заиста те луталице по безводној пустоши још дуго тумарати стеновитим пространствима дома који су изабрали. Они, са својим природним инстинктом и уграђеном опремом за преживљавање, заиста преживљавају у пустињи Намиб.

[Слика на 25. страни]

Слонови праве рупе за воду тако што копају у песку речног корита

[Слика на 26. страни]

Слонови котрљају округли камен под својим ногама, очито да би опустили јастучиће на стопалима

[Извор]

Љубазношћу Clivea Kihna