Истраживање свемира — шта носи будућност?

СЛОМОМ совјетског комунистичког царства, из свемирске трке испала је већина конкуренције. Неки научници сада су без своје првобитне мотивације — да победе некога. Уместо такмичења, руски и амерички свемирски научници говоре о сарадњи, о удруживању свог спознања и вештине. Али, још увек постоје циљеви које треба постићи и питања на која треба одговорити. Једно питање које многи постављају гласи: Какве су користи за човечанство од свих тих огромних напора и трошкова да се истражи свемир?

Публикација коју је издала НАСА каже да је током раздобља од последње три деценије „обављено више од 300 лансирања [летелица без људске посаде] за програме од истраживања Сунчевог система преко побољшаног прогнозирања времена и глобалних комуникација до студија Земљиних богатстава“. Да ли су резултати оправдали огромне своте новца који је преточен у те програме? НАСА изјављује да су они „више него надокнадили национално улагање у времену, новцу и техничком развоју“. НАСА даље оправдава трошак говорећи: „Око 130 000 Американаца запослено је због свемирског програма који врши истраживање како би се побољшали материјали и боје отпорни на ватру, мањи и трајнији радио-апарати и телевизори, тврђе пластичне масе, јачи лепкови, системи електронског посматрања за болничке пацијенте, побољшана компјутерска технологија, као и друга подручја истраживања.“

Једна друга периферна корист од свемирског програма јесте детаљније картографисање Земљине површине, чак и испод Земљине површине. Други лет шатла укључивао је експеримент који је „користио релативно примитиван оптички рекордер“. „Претпостављало се да ће то бити једноставно геолошко мерење уз употребу радара за имагинирање тла“ (Prescription for Disaster, од J. J. Trentoa). Али то се неочекивано исплатило. „Кад се брод вратио и слике... обрађене, откривени су путеви и улице древног града закопаног у песку Сахаре. Откривена је изгубљена цивилизација.“ Осим тога, постоји још једна корист која утиче на све нас.

Какво ће бити време?

Свакодневна временска прогноза, с картама и визуелним помоћним средствима, нешто је што већина људи која има телевизор узима као само по себи разумљиво. Ипак, како то мења нашу способност да правимо планове за сваки дан! Хоће ли бити невреме или ће падати киша или снег, обично ћете знати сатима унапред — захваљујући временским сателитима тамо горе у орбити Земље.

У последњих 30 година, метеоролошки сателити преносе информације о Земљином времену. Публикација коју је издала НАСА наводи: „Ти сателити не само да омогућавају боље разумевање наше околине, него помажу и да нас заштите од њених опасности.“ Надаље примећује да је 1969. ураган погодио обалу залива реке Мисисипи, проузрокујући штету у вредности од 1,4 милијарде америчких долара. „Ипак, захваљујући прогнози временског сателита, само је 256 људи изгубило живот, а већина њих могла се спасти да су послушали рана упозорења да се евакуише подручје.“ Сигурно је да би се те користи могле применити на друге делове Земље који редовно трпе од смртоносних последица монсуна и олуја.

 Свемирски научници нису само заинтересовани за пропратне користи за становнике Земље. Њихови циљеви иду много даље. Дакле, шта у истраживању свемира носи будућност?

Изазов свемирских станица

Оно што многи свемирски научници виде као неопходну потребу јесте права, функционална свемирска станица. НАСА је прорачунала да ће до године 2000. бити потребно 30 милијарди америчких долара за свемирску станицу Freedom која се гради. Пошто се станица планира већ неколико година, већ је, према НАСА извору, потрошено 9 милијарди америчких долара. Али, како стручњаци могу поставити своју свемирску станицу у орбиту? Израчунало се да ће амерички шатл морати да изведе најмање 17 летова са људском посадом да би однео станицу Freedom комад по комад тамо горе. То значи врло скупу операцију за коју је потребно много времена. Шта би могло бити решење?

Неки су предложили да Руси и Американци удруже снаге и употребе снажне руске ракете Енергија како би однели станицу Freedom. Енергија, коју је Серж Шмеман (Serge Schmemann), писац у New York Timesu, описао као „летећи небодер од 20 спратова“, могла би да убрза амерички пројекат свемирске станице. Русима су потребни амерички долари, а ово би им била прилика за мало капиталистичке пословности. U.S.News & World Report наводи: „Шест Енергија без људске посаде могло би поставити целу свемирску станицу, јефтино и без рискирања људског живота.“

Наравно, Сједињене Америчке Државе и Руска Федерација нису једине нације укључене у истраживање свемира. Између осталих иницијатива, Европска свемирска агенција, преко француског друштва Arianespace, ствара скупе ракете за лансирање комерцијалних сателита. И Јапан посеже за звездама, и „до краја овог века, Јапан планира да постане прва азијска нација која ће успоставити трајну људску присутност у свемиру“, према недавној информацији објављеној у Asiaweeku. Први службени јапански астронаут, Мамору Мори, на распореду је за седмодневну мисију из Кејп Канаверала на Флориди 1992. Исти извештај каже да је „мисија важан прелудијум за планове Јапана да допринесе [америчкој] свемирској станици Freedom“. Овај пројекат имаће и сарадњу европских и канадских свемирских научника.

Насељавање планета̂

Још једна амбиција распламсава машту многих — жеља да се населе и експлоатишу друге планете. Џорџ Хенри Елијас (George Henry Elias), у својој књизи Breakout Into Space—Mission for a Generation, пише: „Изградња интерпланетарне цивилизације неопходна је за преживљавање наше врсте... Ми људи сада заузимамо целу планету, и време је да кренемо у потрагу за већим животним простором. Празан Сунчев систем нас чека.“ Његови су непосредни уздаси усмерени на планету Марс.

Особа која одлучно сматра да човек треба да иде на Марс јест Мајкл Колинс (Michael Collins), бивши астронаут који је 1966. године пилотирао Geminijem 10 и командним модулом Апола 11, који је одвео човека на Месец. У својој књизи Mission to Mars, он каже: „Марс изгледа пријатељски, приступачно, чак и настањиво.“

Брус Мари (Bruce Murray), дугогодишњи менаџер Лабораторије за млазни погон у Пасадени, снажно заступа удружену америчко-руску пустоловину на Марс. Као суоснивач Планетарног друштва, недавно је покренуо иницијативу „На Марс... заједно“. Он каже: „Марс је планета будућности. Он ће бити подручје активности за пустоловне припаднике будућих генерација.“

Маршал Бремент (Marshall Brement), бивши амбасадор Сједињених Америчких Држава на Исланду, пише: „Две земље могу много научити једна другу на том подручју [свемира]. Совјетски свемирски  програм са људском посадом најбољи је; совјетски космонаути држе све временске рекорде у орбити... Обавезивања обеју нација да заједнички успоставе станицу на Месецу, да оплове Венеру и да се спусте на Марс могла би имати велику научну вредност.“

Планетарно друштво, које као оснивача укључује астронома са Универзитета Карла Сагана, објавило је „Декларацију о Марсу“, у којој стоји: „Марс је свет одмах до нас, најближа планета на коју се људски истраживачи могу сигурно спустити... Марс је ризница научних информација — важних за проучавање самог Марса али и за могуће бацање светла на порекло живота и на очување Земљине околине.“ Научници су радознали у погледу мистерија порекла живота. Једноставан одговор Библије њих не задовољава: „Достојан си, Јехова, ти Боже наш, да примиш славу и част и силу, јер си ти све створио, и услед твоје воље све постоји и створено је“ (Откривење 4:11, New World Translation; Римљанима 3:3, 4).

Проблеми с којима се треба суочити

Међутим, Мари, заједно с другим научницима, схвата неке од проблема таквих интерпланетарних летова на велике удаљености. На пример, астро/космонаутима би требало око годину дана интерпланетарног лета да дођу на Марс. Дакле, за кружно путовање биле би потребне најмање две године, не рачунајући време проведено на Марсу. Ефекти бестежинског стања још се не разумеју у потпуности. НАСА публикација наводи: „Међу њима [ефектима бестежинског стања] су губитак неких минерала из костију; атрофија мишића кад се не употребљавају; синдром свемирске адаптације, облик болести кретања карактеристичан само за свемирске летове.“

За сада ниједан човек није тако дуго раздобље провео у бестежинском стању. Међутим, руски космонаути крећу се према томе. Дана 25. марта 1992, након десет месеци у свемиру на руској свемирској станици МИР, 33-годишњи Сергеј Крикалев вратио се на Земљу. Био је мало ошамућен кад је подигнут из капсуле за повратак, али показао је да човек може преживети дуга раздобља у бестежинском стању. А бестежинско стање није једини проблем с којим се астро/космонаути морају суочити, као што су открили Руси.

Кад ставите групу људи у затворени простор на било које време, на крају ћете имати психолошке проблеме и проблеме с личностима. Књига Time-Lifea Outbound, у серији Voyage Through the Universe, наводи: „Нивои раздражљивости склоне су порасту сваке недеље мисије. За време [совјетских] мисија Саљут, контролори на Земљи приметили су да су космонаути постајали врло раздражљиви оним што су сматрали глупим питањима... Током продужене мисије Гречка и Ромањенка из 1977, контролори на Земљи успоставили су и ’групе за психолошку подршку‘ како би посматрале ментално здравље космонаута.“ Гречко је рекао: „Такмичење унутар посаде једна је од најштетнијих ствари, нарочито ако свако почне доказивати да је он најбољи.“ Додао је да у свемиру „немате психолошке вентиле. Тамо је то много опасније“.

Дакле, било какво дуготрајно интерпланетарно путовање биће ситуација која захтева вештину и тактичност, с обзиром на све научне, механичке и психолошке факторе који су укључени. Подношење један другога није лако људима овде на Земљи; колико ли је теже у границама свемирске летелице. (Упореди Колошанима 3:12-14.)

Хоће ли човек икада достићи планете?

Славни амерички филмови Звездане стазе милионима су отворили апетит за свемирска путовања. Какви су будући изгледи за истраживања других планета помоћу бродова с људском посадом? Постоје две перспективе које се морају узети у обзир — људска и божанска. Коначно, Библија каже да је Јехова ’Творац неба и земље. С обзиром на небеса, Јехови небеса припадају, али земљу је дао синовима човечјим‘ (Псалам 115:15, 16; 1. Мојсијева 1:1, NW).

 Већ смо видели да су многи научници оптимисти у погледу способности људи да допру до Марса и населе се на њему. Људска радозналост и жудња за спознањем несумњиво ће наставити да подстичу мушкарце и жене да проширују границе открића. Једна од сврха Свемирског телескопа Хабл је, према билтену НАСА, „да тражи друге светове, друге галаксије и прве почетке самог свемира“. НАСА такође наводи: „Изглед за свемирске активности у 21. веку узбудљив је и изазован. Можемо унапред видети таква важна достигнућа као што су индустрије које делују у орбити, Месечеве базе и експедиције с људима на Марс. Сада кад је свемирска граница пређена, нема враћања.“

Шта се може рећи с библијске тачке гледишта? Истина, Бог је рекао човеку да се ’намножи и напуни земљу‘ (1. Мојсијева 1:28). У исто време дата му је интелигенција и незаситна жеља да зна више о ономе што га окружује, укључујући биосферу, стратосферу и даље. У те ствари које га окружују укључен је наш сићушан Сунчев систем и звезде изван њега. Тако је краљ Давид био надахнут да напише пре око три хиљаде година: „Кад небеса твоја гледам, дело прста твојих, и месец и звезде што си поставио, шта је човек да га се опоменеш, син човечји да се о њему бринеш?“ (Псалам 8:4, 5).

Телескоп Хабл недавно је пренео слику дивовске галаксије М87. Описана је као куглица светлости која се састоји од два билиона звезда! Можете ли замислити ту бројку? Колико је удаљена М87? Педесет и два милиона светлосних година од Земље — „релативно близу у односу на обиме интергалактичких удаљености!“ Будимо искрени, човек и Земља тако су бесконачно малени у поређењу са незамисливом огромношћу универзалног свемира! Оно што Јехова ради и што ће урадити у целом том бескрајном свемиру ван је нашег садашњег схватања. Без обзира на човекове амбиције према свемиру, на нашој је планети постављено спорно питање које најпре мора бити решено Божјом интервенцијом (Откривење 16:14-16).

Спорно питање које треба да се реши

Спорно питање је избор између владавине Бога и владавине Сатане. То је разлог због кога Јеховини сведоци широм света објављују да Бог убрзо мора предузети акцију да очисти Земљу од зла, покварености, убиства, насиља и рата (Марко 13:10; 2. Коринћанима 4:4).

Астронаути који су погледали доле према нашој Земљи с удаљености од стотина километара изван у свемиру дивили су се лепоти овог планетарног драгуља. Гледана с висине, Земља не показује политичке границе које деле и раздвајају. То је само један диван, глобалан дом за људску породицу. Ипак, овде имамо свет пун похлепе, зависти, лажи, искоришћавања, неправде, терора, страха, злочина и насиља. Шта је човечанству потребно да би се уразумило?

Библија показује да ће Јехова Бог, Творац и Власник Земље, убрзо предузети акцију против необузданих и непокорних становника ове планете. Само ће стварно кротки бити остављени да наследе Земљу. Тек тада ћемо моћи да видимо које даљње намере Бог има на уму за послушну људску породицу (Псалам 37:11, 29; Откривење 11:18; 16:14-16).

[Оквир на 14. страни]

Спасавање сателита

НАСА је у мају ове године повукла успешан потез кад су три астронаута са спејс шатла Endeavor током свемирске шетње људском снагом покренули својеглав комуникацијски сателит тежак 4 080 килограма. Довели су га у простор за терет где му је стављена нова стартна ракета. Сателит је затим испаљен у високу орбиту пре него што буде спуштен на своју радну позицију 35 900 километара изнад Земље.

 [Слике на 15. страни]

1. Уметников цртеж пројектоване свемирске станице „Freedom“;

2. Бестежинско стање је проблем с којим се суочавају

интерпланетарни путници;

3. Земља виђена с Месеца;

4. Венера;

5. Марс

[Извор]

Фотографије 1-4, NASA photo; 5 Фотографија NASA/JPL