Моје трагање за бољим светом

Испричала бивша католичка опатица

БОЉИ свет — да ли је могућ? Сигурно је да свет пун мржње, насиља, себичности, искварености, неправди и патњи није био свет какав је Бог имао на уму кад га је стварао. Мора постојати бољи свет. Ако је то могуће, била сам одлучна припомоћи да се и оствари.

Рођена сам и одрасла у провинцији Кориентес, у Аргентини, у месту познатом по свом обожавању Девице од Итатија. Мештани су католици, крајње религиозни, и сваке године врше многа ходочашћа како би обожавали ту девицу. Била сам међу њима. Од детињства сам имала жељу да упознам тог Бога о ком се тако много говорило, али ми је отац забранио да похађам часове катекизма. Касније је, у време мог одрастања, отац, услед лошег друштва, постао пијанац. Сви смо патили, а нарочито моја мајка, која је извукла најдебљи крај што се тиче његовог вербалног и физичког злостављања. Последица тога била је да сам замрзела супротни пол, сматрајући да су сви мушкарци зли и изопачени.

Мој циљ — пиштољ да убијем

Школа је, међутим, у мени развила најбоље особине. Учила сам ревно и упорно, и примила сам диплому из шивења и трговинског пословања, те сам касније дипломирала с највишим оценама и постала учитељица. Сада су се почели испуњавати моји најзаноснији снови: примање титула и диплома које ће ме ослободити очевог јарма. У исто време направила сам планове како ћу напорно радити да бих побољшала ситуацију своје мајке, а затим — купићу пиштољ и убити оца!

То ми, наравно, није донело радост, а још мање мира и среће. Осећала сам се пре као животиња у кавезу. Имала сам 20 година и нашла сам се у лавиринту без излаза.

Религиозни живот — очекивања насупрот реалности

Некако у то време почела сам да се дружим с опатицама али и с комунистима. Обе стране покушале су да на мене изврше притисак својим идејама. Међутим, помисао да помажем сиромашнима у далеким земљама као што су афричке и азијске навела ме да се одлучим за самостан.

У самостану сам живела 14 година. Мој живот у самостану био је удобан, тих и миран. Све док нисам почела радити са свештеницима који су имали филозофију усредсређену на свет земаља у развоју нисам била свесна разлике између света у коме смо живеле ми опатице и света у коме живи преостали део човечанства — тог света боли и неправди, где људи пате под тлачитељским јармом високих и моћних.

У мом верском реду терезијанских кармелићанских мисионарки много се говорило о правди, али моје надстојнице чини се потпуно су је занемаривале у свом  опхођењу с другима. Припаднице учитељског особља примале су плату која је била далеко испод утврђене владине платне лествице, и биле су без других бенефиција за себе и своје породице, и могле су да буду отпуштене без претходног обавештења и без отпремнине. Ситуација у вези с кућним припомагањем била је још гора; након што су 10 до 12 сати радиле у школи, морале су пронаћи додатно запослење како би могле да се издржавају и прехрањују своје породице. Хтела сам исправити ту неправедну ситуацију.

Кад сам то споменула мајци надстојници, рекла ми је да ми само недостаје митраљез преко рамена па да будем екстремиста. У том тренутку помислила сам да бих радије била екстремиста него тако нехумана као оне. Тако сам одлучила да тражим ослобођење од трајних завета чистоће, сиромаштва и послушности које сам дала. Хтела сам помоћи цркви на ширем подручју. Ослобођење ми је спремно дато.

Моја политичка активност

Тада сам у правом смислу почела испуњавати завет сиромаштва. Много пута не бих имала ни залогај хлеба да око мене није било људи добра срца. По први пут сам увидела како живе обични људи. Напорно сам радила заједно с локалном црквом на свим подручјима — религиозном, социјалном и политичком. Као учитељица за одрасле, имала сам многе прилике за разговор с њима о заосталости на коју их присиљава друштво, о узроцима те заосталости и о могућим решењима. Каква су то била решења? Као прво, деловати мирољубивим средствима и протестима; а затим, ако је потребно, користити насиље како би се достигао тај жељени циљ, правда.

Религиозно-политички покрет с којим сам била повезана, који су организовали католички свештеници и подупирали лаици, управља своје активности на неразвијена подручја Африке, Азије и Латинске Америке. Заступа непосредну, радикалну промену социо економских структура путем револуционарног процеса, уз потпуно одбацивање свих врста економског, политичког и културног империјализма. Његов циљ је да успостави латиноамерички социјализам који унапређује стварање омбре нуево (новог човека), ослобођеног окова које су наметнули страни политички системи.

Посветили смо се томе да што више улазимо у редове сиромашних, поистовећујући се с њиховом ситуацијом у животу. С тим идеалима у мислима, трсила сам се да помогнем свакоме — младима и старима, онима који одрастају и онима који су већ одрасли.

Мој приватни живот — највеће разочарање

У својој борби за бољим условима сиромашних, заборавила сам да срце може бити преварно. Заљубила сам се у свог претпостављеног, свештеника, с којим сам живела две године. С временом сам затруднела. Кад је то свештеник сазнао, хтео је да извршим побачај, што сам одбила, јер би то било убиство. Да бих могла родити дете, морала сам да напустим свој посао са свештеником и да напустим град, како се не би открило да сам му била љубавница.

Напустила сам град у великој боли и помишљала сам да извршим самоубиство тако да се бацим под воз, али ме нешто задржавало. Истрајала сам. Пријатељи, чланови породице и љубазне особе у мом родном граду пружиле су ми своју љубав, саосећање и разумевање — што ми једини човек кога сам икада волела никад није пружио. Кад ми се родио син, они су се бринули за нас. Хтела сам да мој син одрасте у снажног, динамичног човека, доследног својим уверењима и спремног да умре за своје идеале. Као симбол те жеље, дала сам му средње име Ернесто у сећање на Ернеста Че Гевару (добро познатог аргентинског герилца), кога сам веома ценила.

Кад је војска извршила преврат у аргентинској влади, почели су да прогоне  левичарске групе. Многи моји другови били су ухапшени. Неколико пута моју су кућу претресли енкапучадоси (капуљачари), који су све преврнули и готово ми све покрали. Много пута била сам позвана пред власти да бих открила где су ми другови, али сам остала лојална својим друговима, радије пристајући на смрт него да постанем издајник.

Прекретница

Пошто сам живела под таквим притиском, био ми је потребан неко с ким бих поразговарала, у кога бих могла имати поверења и на кога бих се могла ослонити. Тада је на моја врата дошло двоје Јеховиних сведока. Радо сам их примила, запазивши на њима извесну мирноћу и пријатељски став који ме је привукао. Желела сам да поново дођу и проучавају са мном Библију. Кад су дошли, објаснила сам им у каквој сам се тешкој ситуацији нашла и рекла им искрено да не желим да буду уплетени као сукривци. Уверавали су ме да се не бојим, јер власти знају ко су они.

Наше проучавање Библије било је од почетка стаза пуна препрека. Будући да сам изгубила веру и поуздање у Бога, било ми је врло тешко да прихватим учења изложена у помоћном средству за проучавање Библије Истина која води до вечног живота. Готово сам одустала од студија, сматрајући да је Библија мит и да је Маркс био у праву кад је рекао да је религија „опијум за народ“. Кад сам Сведоцима изразила своја осећања и рекла им да више не губе време са мном, одговорили су да то не сматрају губљењем времена кад помажу људима којима је помоћ потребна.

Другачији сам утисак добила кад сам позвана у Краљевску дворану. Било ми је доста састанака на којима је тако очигледно недостајало дијалога, узајамног поштовања и пријатељства. Међутим, састанци Јеховиних сведока били су другачији. Темеље се на Библији и јачају веру, те нас подстичу да волимо један другога и чак да волимо своје непријатеље.

Нова хришћанска личност замењује насиље

Коначно сам пронашла начин да се свет учини бољим. Своје предање Јехови Богу симболизовала сам крштењем у води 8. јуна 1982. и тада ми је као никада пре постала жеља да свучем стару личност насилног политичког омбре нуева, и да обучем нову личност, с њемим врсним плодовима описаним у Галатима 5:22, 23. Сада учествујем у другој врсти ратовања, хришћанском ратовању, проповедању добре вести о Краљевству и давању себе како бих друге поучила истини о Краљевству и бољем свету који ће доћи.

Какав благослов што могу свог синчића поучавати да уместо да расте опонашајући Ернеста Че Гевару, може ићи стопама Христа Исуса, нашег Вође и Узора! Молим се да мој син и ја, заједно са свима који воле праведност, укључујући моје бивше другове и моје рођаке, уђемо у тај вечни бољи свет, рајску Земљу испуњену радошћу, миром, срећом и правдом. Насиље никоме не користи; оно само потхрањује мржњу, раздоре, фрустрације и невоље које никад не престају. Говорим из искуства, јер сам таквим животом живела. (Од Еугеније Марије Монсон.)

[Слика на 22. страни]

Проповедање од куће до куће у Аргентини