Ново доба открића

Написао члан нашег уредништва

ДА ЛИ сте икада гледали на телевизији лансирање спејс шатла? Да ли сте се питали колико су у ствари велике те ракете? И колико простора имају астронаути у самом спејс шатлу? Имао сам прилику то лично да видим кад сам посетио Spaceport USA на Кејп Канавералу, који је познат и као Kennedy Space Center, на Флориди у САД.

Пошто сам на телевизији гледао све врсте свемирских узлетања и био усхићен првим летом Апола на Месец 1969, за мене је било велико искуство наћи се у самом срцу те активности, на удаљености од само једног сата вожње источно од Орланда. Док смо улазили на паркиралиште, у даљини сам угледао изложене ракете које су се у прошлости користиле за слање људи и инструмената у свемир. И тамо, паркирана на асфалтној површини одмах уз Рокит Гарден, налазила се верна репродукција шатл орбитера̂ у природној величини, који су били коришћени у операцијама у Земљиној орбити. Назван је Амбасадор, и иако је само модел, било је импресивно видети га, разгледати и фотографисати. Висок је 17 метара код репа и дуг 37 метара, уз распон крила од 24 метра.

Био је петак, 22. новембар 1991, и био сам нестрпљив да се приближим лансирној рампи, посебно оној где је шатл Атлантик чекао на лансирање у недељу, 24. новембра. Постоји више таквих рампи, али оне су неколико километара удаљене од изложбеног простора. Зато сам аутобусом кренуо на службени обилазак главне ракетне зграде и инсталација за лансирање.

Наше прво стајалиште било је Flight Crew Training Building (Зграда за тренинг посаде лета), где смо видели идентичне копије сервисног и лунарног модула који су били употребљени приликом тог историјског путовања на Месец 1969. Лунарни модул био је чудна направа заиста ружног изгледа — није имала ништа од глатких контура и облика типичног за свемирска возила. На први поглед изгледао је више као гомиле коцки и пирамида на коју су причвршћене паукове ноге. Да, његов близанац послужио је за спуштање двојице људи на Месец.

У јулу 1971, Аполо 15 спустио се на Месец и астронаути Скот и Ирвин истоварили су лунарни ровер, или месечево пустињско возило. Уз цену од 15 милиона америчких долара, то је вероватно био најскупљи џип који је икада направљен. Ако желите да га возите, треба само да одете на Месец — остављен је тамо заједно са слетним степеном лунарног модула! Али, немојте заборавити да понесете са собом нове батерије. Оне у џипу већ су се одавно истрошиле.

Моја следећа станица на обиласку била је VAB (Vehicle Assembly Building/Зграда за монтажу возила). У свемирском центру морате се навикнути на скраћенице — употребљавају се за све. Крис, бивши инжењер на пројекту Аполо кога сам касније срео, рекао ми је: „Био сам пребачен у једно друго одељење и месецима нисам могао разумети многе ствари које су се говориле пошто су њихове скраћенице биле другачије од мојих!“ Шта је тако посебно код VAB-а? Уз висину од преко 160 метара (еквивалент облакодеру од 52 спрата), ширину од 158 метара и дужину од 218 метара,  то је можда највећа зграда на свету што се тиче обима, или кубног садржаја. Покрива подручје од 3 хектара. Мора бити тако велика, будући да се овде монтирају ракете за лансирање пре него што се на точковима изведу на своје споро, напорно путовање према лансирној рампи. Али, више о томе касније.

Речено нам је да је VAB тако велики да се овде могу истовремено монтирати четири ракете Сатурн V. А оне су високе 111 метара и намењене су да носе свемирску летелицу Аполо. Књига The Illustrated History of NASA објашњава: „Свеукупна узлетна тежина била је фантастичних 3 200 тона (2 900 метричких тона). А ипак мотори Сатурна V, који развијају скоро 3 800 тона (3 500 метричких тона) потиска, могу подигнути тај енорман терет с лакоћом.“

Кад сам погледао на врх ове огромне зграде, запазио сам како над њом круже бразилски кондори, користећи струјања ваздуха увис изнад крова. Подсетило ме и на то да је свемирски центар смештен усред пространог националног парка за дивље животиње који пружа заштиту десетинама врста птица, животиња и гмизаваца. На свом путовању аутобусом, прошли смо покрај гнезда белоглавог орла, дубоког два метра и смештеног високо на дрвету. На неки начин изгледа одговарајуће да орлови лете тамо где је човек направио једно од својих највећих достигнућа у свемирским летовима.

Наше следеће стајалиште биће посматрачко подручје одакле ћемо из даљине моћи да видимо две лансирне рампе. Међутим, још увек остаје једно велико питање. Како транспортују те огромне ракете до лансирних рампи удаљених 5,5 километара? Употребљавају највеће тракторе које сам икада видео! Називају се транспортери и гусеничари и могу носити 6,6 милиона килограма. Сваки од тих транспортера величине је половине фудбалског игралишта и тежак 2,7 милиона килограма. Али, немојте од ових чудовишта очекивати неки брзински рекорд. Кад су натоварени, максимална брзина им је 1,6 километара на сат; без терета, 3,2 километра на сат! Платформу носе четири огромна трактора са две гусенице, по један на сваком углу. Свака гусеница има 57 металних плоча; свака плоча тежи једну тону.

Замислите сада посебни аутопут који се мора изградити до сваке лансирне рампе, а који је у стању да поднесе енормну тежину покретне платформе и ракете и свемирске летелице.

Шта је са шатловим повратком на Земљу? Орбитер се треба негде спустити — а овде на Кејп Канавералу то „негде“ није обична аеродромска слетна стаза, будући да је два пута дужа и шира од просечне аеродромске писте. Она је дуга 4 600 метара, уз 300 метара додатне писте на сваком крају. Ако услови за слетање нису повољни, шатл се усмерава према Ваздушној бази Edwards у калифорнијској пустињи, више од 3 200 километара према западу.

Огромност целог пројекта била је запањујућа. И повукла је за собом питања. Шта је човек постигао у истраживању свемира? Које су користи? И који су изгледи за интерпланетарне летове? Хоће ли се човек икада спустити на Марс?