Капибара — грешка или чудо стварања?

КАКО бисте се осећали кад би вас неко назвао чудним или глупим? Можда увређено? Па, тако су мене назвали еволуциониста Чарлс Дарвин и други. Замислите, један је чак рекао да сам „грешка стварања“! Иако сам по природи мирољубив, то ме стварно узрујава. Зато желим да очистим своје име. Рећи ћу вам о свом изгледу, о ономе што волим и о својим страховима — о својим добрим странама и о својим лошим странама. Тада ћете моћи да одлучите да ли сам грешка или чудо стварања.

Највећи на свету

Опростите ми. Тако сам узрујан да сам заборавио да се представим. Име ми је г. Капибара, из тропске Јужне Америке. a Људи који говоре шпански називају ме карпинчо или чигвиро. То су само 2 од 190 имена која су ми дата. Ипак, боље сам познат као „највећи глодар на свету“.

То звучи као хвалисање, али у ствари није. Знате, ја сам приближно величине овце. Ставите ме на вагу и казаљка ће се зањихати до 45 килограма. Моја сестра близнакиња тешка је 60 килограма или више. Ипак, она је витка у поређењу са женком капибаре у Бразилу која држи рекорд — снажних 90 килограма.

„Господари пашњака̂“

Сва та тежина није последица преждеравања безвредном храном, пошто смо у потпуности вегетаријанци и једемо углавном траву. Понекад чак пасемо заједно с домаћом стоком. У прошлости су нас Индијанци из поштовања називали ’господарима пашњака̂‘. То је сигурно много разумнији опис од онога ’чудан‘.

Такође једемо водене биљке, и док ви спавате, не можемо одолети а да не заријемо своје секутиће у облику длета у сочну лубеницу, слатку стабљику шећерне трске или младу биљку пиринча.

 У ствари, кад год нас видите ми нешто грицкамо — не зато што смо изелице него зато што смо глодари. Наши кутњаци никада не престају да расту, тако да је једини начин да их истрошимо да жваћемо и глођемо док не умремо.

Упркос томе, као што су забележили биолози, ми знамо шта да жваћемо. Бирамо само „биљке с највишим садржајем протеина“ и, кажу они, ’у претварању траве у протеине ефикаснији смо од оваца или зечева‘. Ко је рекао да смо глупи?

Свиња с перајима за пливање

Признајем да је мој изглед, рецимо, карактеристичан. Испупчене очи; мале, округле уши; ноздрве које се могу стезати — и смештене високо на мојој великој глави, што мом лицу даје израз сталног чуђења. Неки кажу да изгледам као „огромно заморче са само мало наговештаја воденог коња у себи“. С тиме могу живети. Међутим, не слажем се са писцем који је рекао да моја четвртаста њушка изгледа као да ју је „почетник изрезбарио из накривљеног стабла“. Лично више волим ово: „Комично лице [са] продорним свињским очима.“

Наравно, ја нисам рођак младе утовљене свињчади, али са својим кратким ногама и масивним, бачвастим телом личим на свињу. Осим тога, пре 200 година, шведски ботаничар Каролус Линеус (Carolus Linnaeus) забуном ме класификовао као свињу. Па, да ли сте икада видели свињу с перајима за пливање? Тешко! Ипак, то је управо оно што ми је дао Створитељ и, верујте ми, те ноге с пловном кожицом одговарајуће су, јер волим воду. У ствари, моје тело прасећег облика и љубав према води донели су ми надимак водено прасе.

Масна тајна

Подручја близу рибњака, језера, река и мочвара — по могућности окружена шумама с густим грмљем — одговарају ми за дом. Воду не само да волим него ми је и потребна за преживљавање.

Међутим, пре неких триста година у Венецуели наша нам је љубав према води донела потешкоће. Тамошњим римокатолицима било је забрањено да једу месо за време великог поста. Риба је, међутим, била дозвољена храна. Зато је Католичка црква згодно прогласила да су моји преци рибе! Верници у Венецуели једу нас до данашњег дана без грижње савести за време великог поста.

На срећу, неки од мојих предака успели су да умакну. Како? Тиме што нису правили јазбине да се сакрију као други глодари. Уместо тога, кад смо се нашли у опасности пожурили смо према води, скочили у њу и с лакоћом отпливали. Иако мом телу недостају аеродинамични облици других водених створења, одличан сам пливач. Разлог? У томе је моја тајна.

Због мојих наслага масти, волумен за волумен, тек сам нешто тежи од воде. Замислите само, један истраживач је написао да док сам у води имам љупкост балерине, а моји покрети, рекао је, подсећају га на поезију! То је врло различито од „грешке стварања“.

Кад сам суочен с потешкоћама, моје ме ноге с пловном кожицом попут пропелера брзо терају напред — далеко од непријатеља̂. Могу пливати под водом доста далеко и остати зароњен неколико минута. Затим се, уз опрез, подижем, остајући у плиткој води, излажући само своје ноздрве, очи и уши — као што ради и водени коњ. Непријатељи, као што су дивљи пси, јагуари, кајмани, анаконде и људи, тешко запажају моје ноздрве међу воденим биљкама. Али, уз добро развијени осећај њуха, мој нос лако открије грабежљивце.

Пошто стално излагање врућем сунцу брзо доводи до пуцања и гнојења моје коже, боравак у води спречава и опекотине од сунца. Како је моја црвенкастосмеђа или сивкаста длака ретка, кроз њу ми се види кожа. Да бих зато контролисао своју телесну температуру, једноставно останем под водом или се уваљам у блато, покривши се слојем иловаче.

 „Дојилачка коалиција“

Да ли смо ми икада на сувом тлу? Барем мајка треба да буде тамо кад рађа. Након трудноће од око четири месеца, рађа се од двоје до осморо младунчади, а свако је тешко преко једног килограма. Њихово „светлије смеђе, сјајније крзно“, примећује један посматрач, проузрокује да изгледају „укусније одевени“ од родитеља. Женка капибаре почиње да се размножава са 15 месеци. Може живети десет година и може за време свог живота излећи најмање 36 младунчади.

У року од неколико сати младунчад хода одмах иза мајке. Пливање је, међутим, теже јер се младунче у почетку устеже да уђе у воду. Након што је гурнуто у воду, оно ће, махнито ламатајући по води, покушати да дохвати мајку, или другу женку, и да јој се попне на леђа. Мајка тада спремно служи као појас за спасавање. Ипак, како младунче постаје веће, све му је теже да одржава равнотежу. Ускоро ће се откотрљати с мајчиних леђа, пливајући властитим снагама.

Одрасле женке такође учествују у дојењу. Мајка храни не само своје младе него и жедно потомство других женки. Зашто? „Дојилачка коалиција“, објашњава продуцент филмова о дивљини, Адријан Ворен (Adrian Warren), „може повећати шансе [младунчади] за преживљавање.“

Последња реч

Пошто смо по природи кротки, ми смо кућни љубимци које је лако припитомити. Један слепи фармер у Суринаму чак је користио капибару као пса за вођење слепих. Али, углавном нас држе због нашег меса, за које неки кажу да је укусно. Венецуела, на пример, има ранчеве где нас на хиљаде узгајају због исхране — сумњива част. У сваком случају, надам се да вам се свиђам не само зато што сам доброг укуса него и због онога што јесам.

Дакле, шта мислите? Да ли сам грешка или чудо стварања? Да ли се слажете с Дарвином или са мном? Наравно, не желим вам стављати речи у уста, али сетите се: Дарвин је једном већ погрешио!

[Фуснота]

[Слика на 24. страни]

На хиљаде нас узгајају због исхране — сумњива част