Моја горућа жеља да служим Богу

Имала сам пет година и била сам позната као страх и трепет игралишта. Школа у коју сам ишла била је Перкинс школа за слепе.

У тој школи у Вотертауну у Масачусетсу (САД) провешћу следећих 13 година свог живота. Знала сам да су сва друга деца у школи слепа, али сам мислила да ја могу видети. Моји родитељи никада нису поступали са мном другачије него са мојих пет сестара. Што год су оне радиле, и ја сам радила — послови око куће, вожња на ролшуама, пливање, пењање на дрвеће, свеједно. Никад се са мном није поступало као да сам слепа, тако да никада о себи нисам размишљала као о слепцу.

Уживала сам у животу, волела сам авантуре и била сам жељна забаве. Позивала сам другу децу на тобогане, љуљашке и брод за љуљање. Љуљала сам га тако снажно да су деца вриштала, али ја сам певала колико сам гласније могла и викала сам им да се забављају. Претпостављам да сам претерала, јер би звоно зазвонило и управница дечјег дома би ме позвала унутра, па сам добила са стражњом страном четке за косу, а морала сам и седети у ’магарећој клупи‘. Налазила се покрај степеништа које су употребљавали сви учитељи. Видели би ме тамо и уз тихи смех питали: „Опет си ту?“

Допустите ми да се мало вратим уназад и објасним како сам доспела у ту школу за слепе. Рођена сам 1941, и кад сам имала две године, мојим родитељима речено је да имам тумор на видном живцу једног ока. Око се морало уклонити. За време операције, открили су да се тумор проширио на видни живац другог ока и да ми расте према мозгу. То је значило уклонити оба ока или ме пустити да умрем. У то време, 1943, слепило се сматрало горим од смрти. Један очни специјалиста је рекао: „Кад би то било моје дете, ја бих је пустио да умре.“ Други специјалиста се није сложио. „Не, нека живи.“ На моју радост, родитељи су ме пустили да живим. Три године касније била сам страх и трепет игралишта.

Свако дете примало је религиозну поуку из религије по свом избору. Пошто је моја мајка била католик,  поучавале су ме опатице које су сваке седмице долазиле из оближњег манастира. Причале би приче о „свецима“ који су дали свој живот за Бога, и у раном узрасту запалила сам се горућом жељом да будем баш као они. Желела сам да дам цели свој живот Богу, али су ми опатице рекле да за мене нема наде. „Ти си једноставно превише лоша“, рекле су. „Бог те не би хтео!“ То су рекле зато што сам се играла са протестантском и јеврејском децом, док су нам оне говориле да се играмо само са католицима.

Иритирала сам опатице и тиме што сам их испитивала о Јеховином имену. У то време моја мајка је ту и тамо проучавала с Јеховиним сведоцима, и кад сам једном месечно преко викенда дошла кући, чула бих да је Божје име Јехова. Кад сам питала опатице зашто нас не уче о Јехови, оне би се разбеснеле и морала сам за казну стајати напољу у ходнику. Мислим да сам пола својих раних година морала провести или стојећи у ходнику или седећи у ’магарећој клупи‘.

Пошто је моја мајка била добар католик, како се десило да проучава с Јеховиним сведоцима? Након што сам оперисана посетио ју је свештеник и рекао јој је да је сигурно направила нешто страшно зло кад је толико разљутила Бога да је проузроковао моје слепило. Уместо да је утеши у том тешком времену жалости које је проживљавала, он је учинио да се осећа кривом. А осим тога, за моје слепило окривио је Бога. Тај свештеник је оставио широм отворена врата за Јеховине сведоке кад су дошли и покуцали на њена врата — што су убрзо и учинили.

Рекли су јој дивну добру вест о Краљевству и да Бог није Бог који наноси штету него је Бог љубави. Тако је моја мајка почела да проучава са Сведоцима. Међутим, требало јој је дуго времена да би се предала да служи Јехови. Погрешне науке католицизма биле су дубоко усађене у њој. Али, библијске истине које је упознала биле су ’силне од Бога за раскопавање градова‘, и 1954. моја мајка се крстила као један од Јеховиних сведока (2. Коринћанима 10:4).

Кад сам једанпут месечно за викенд ишла кући, отац је желео да идемо у Баптистичку цркву, неке од мојих сестара ишле су у Методистичку цркву, мајка ме водила у Краљевску дворану, а у школи се моја поука о католицизму појачавала. Четири различите религије истовремено  у једној породици! Зато сам сада већ била потпуно збуњена с обзиром на то који је исправан начин за обожавање Бога.

Кад сам имала 16 година, та изедајућа, нагризајућа, горућа жеља да служим Богу на исправан начин почела је извирати из мене јаче него икада. Молила сам се Јехови да кад се удам то буде човек који ће имати праву религију, без обзира која то била. И дошао је дан кад је наишао тај наизглед диван човек и желео ме узети за жену. И пошто је био католик а Бог ми је очигледно послао њега као одговор на моје молитве, закључила сам да католицизам мора бити права религија. Одлучила сам да од тада надаље будем заиста добар католик и супруга и мајка.

Нажалост, мој се брак показао као катастрофа. За 10 месеци били смо благословљени кћерком, а 22 месеца касније сином, али читаво то време брак се погоршавао. Била сам сигурна да ствари не могу бити горе.

Варала сам се; погоршале су се. Имали смо обичај да сваке суботе увече идемо на плес, а након тога група би се вратила у нашу кућу на кафу и освежење. Али те суботе, отишли смо у кућу једног другог пријатеља. Док смо били тамо, случајно сам чула како мој муж планира измену партнера. Ту је био неки странац и питао је кога ће он добити, а ја сам чула како мој муж каже: „Узми моју жену.“ Запрепашћена и успаничена, побегла сам из те куће. У раним јутарњим сатима платила сам рачун за свој одлазак. Кад је мој муж дошао кући, јако ме тукао. Разлог је, рекао је, то што сам га ’направила будалом‘.

Читаву недељу жарко сам се молила Јехови да ми, ако постоји права религија, прави начин да му служим, покаже која је то. У противном, желим умрети. Једино што ме спречавало да не извршим самоубиство било је моје двоје мале деце. Ко би се бринуо за њих ако ја умрем?

Следећег јутра била сам ван куће и босонога косила травњак — то ми је помагало да знам где је трава дужа и где јој је потребно шишање. Наишло је двоје Јеховиних сведока, човек и жена. Никада нећу заборавити како је човек био уљудан и љубазан, и имао је посебан чланак на Брајовом писму који је издало Друштво Кула стражара. Дао ми га је и питао може ли поново навратити следеће седмице. У ствари нисам баш била спремна за то, али обоје су били тако срдачни и пријатељски расположени, и нисам могла одбити. Сећам се да сам се враћала у кућу и размишљала: „О, не, Боже, не они, не Јеховини сведоци! Зар не може бити нека друга религија?“

Али, они су поново дошли; те смо недељно одржавали студиј Библије. Коначно су почеле долазити две жене, Џуди и Пени. Биле су пуновремени проповедници (звани специјални пионири) и биле су велики благослов од Јехове. Џуди је била живахна, отворена, али и промишљена и врло вешта у проналажењу цитата у Библији. Пени је била тиша, али поборница чврсте дисциплине што ми је било потребно. Оне су посветиле свој цели живот да служе Јехови, и с временом сам желела да будем баш као оне, уместо као они „свеци“ о којима су ми причале опатице.

Кад су касније начеле тему мог одласка у службу проповедања од врата до врата као што су оне радиле, помислила сам: ’О, не, од мене не могу очекивати да то радим! Ја сам слепа!‘ Никада пре нисам  користила своје слепило да било шта избегнем, али овај пут сам мислила: ’Не ја. Нећу ићи у службу од врата до врата.‘ Зато сам рекла: „Како ћу читати библијске цитате на вратима?“ Пени је мирно рекла: „Можеш запамтити цитате, зар не?“ Знала је да то могу, јер су ме подстицале да сваке седмице запамтим два нова цитата. Ни са чиме нисам могла умакнути од њих две!

Након што сам проучавала две године, одлучила сам да одем на Спомен на Христову смрт 1968. Молила сам се пре него што сам рекла мужу. Знала сам да ће бесно реаговати, а тако је и било. Викао је да би ме радије видео мртву него да будем један од Јеховиних сведока. Зграбио је нож и ставио ми га је под грло. „Реци ми да не идеш, и нећу те убити!“ Тихо сам се молила Јехови: ’Помози ми да останем верна чак и ако морам умрети.‘ Била сам запањена кад сам осетила унутрашњи мир који ме обузео и почела сам размишљати: ’Какав би уопште то био живот без служења Јехови?‘ Изгледало је као вечност, али је коначно бацио нож на под. „Не могу те убити“, кукао је. „Желим, али једноставно не могу. Не знам зашто.“

Током Спомен-свечаности, осећања мира и блискости Јехови поново су почела извирати из мене. Кад сам дошла кући, врата су ми била закључана, а ствари су ми биле на степеницама. Ноћ сам провела код својих родитеља. Након тога су се претње ножем под мојим грлом наставиле, једнако као и ударање. Често сам нашла закључана врата куће кад сам се вратила са састанака. Муж ми је рекао: „Ако ћеш служити Јехови, нека се он брине за тебе.“ Престао је да плаћа рачуне. Понестало нам је хране, плин и струја били су нам искључени, морали смо напустити кућу. Али, Јехова је увек био ту за мене и децу.

У јулу 1969. требало је да се одржи велики конгрес Јеховиних сведока у Њујорк Ситију. Један сат пре него што је требало да одем на воз, муж ме одвукао у угао, изрекао своје уобичајене претње и опет ми притиснуо нож на грло. Али до сада сам се научила на то и никада се нисам колебала. На том конгресу, 11. јула 1969, симболизовала сам своје предање Јехови. Заједно са 3 000 других делегата крштена сам у океану.

Барем два пута годишње, радила сам 75 сати месечно, иако ми је муж бранио да идем у службу. Знала сам да је то заповест Исуса Христа да проповедамо, и морала сам га послушати (Матеј 24:14; 28:19, 20). Међутим, код куће сам увек напорно радила. Одржавала сам чистоћу у кући. На време сам му припремала оброке. Кад сам ишла на састанке припремала сам му његова омиљена јела. Кад сам се вратила кући, припремала сам му посебне десерте. Чак и тада био је прилично мрзовољан. Али, тешко ће неко стално викати на тебе ако га храниш његовим омиљеним десертом!

Године 1975. мој муж је преселио породицу у Калифорнију. У новембру 1976. наш брак је завршио, након 17 година. Моја жеља никада није била да се разведемо. Никада нисам веровала у развод. У Малахији 2:16, Јехова је рекао да ’мрзи на отпуштање‘. Било је ужасно то проживети. Да би моја бол била већа, моја су деца остала с оцем у Калифорнији. Ја сам се вратила на исток, тамо где сам раније живела.

 Тамо су живели моји родитељи, који су ми пружили тако срдачно детињство пуно љубави. (Мој отац је у међувремену умро, али мајка је још увек жива, има преко 80 година и верни је Сведок већ скоро 40 година.) Ја сам, међутим, живела властитим животом, а Јехова се бринуо за све моје потребе: станове, одећу, новац, запослења кад су ми требала, и многе љубазне пријатеље који су и онда и сада пружали велико охрабрење и подршку. Једна дугогодишња пријатељица, Џуди Кол, иако сада живи далеко од мене, често телефонира, чита ми чланке из Куле стражаре, храбри ме. Она ми је најбољи пријатељ — иза Јехове, наравно, чије пријатељство ценим више од било ког другог односа који бих икада могла имати!

Првог октобра 1986, у 11 сати ноћу, моја кћер Линда назвала ме из Сан Дијега у Калифорнији. Рекла ми је да је мој син, Стефан, у то време стар 23 године, у болници на интензивној нези и да се не очекује да ће преживети. Док се на свом мотоциклу возио вијугавим планинским путем, ударио је у дрво, одлетео преко стене високе преко 45 метара, и зауставио се у кањону испод ње. У близини је била само једна кућа. Била су два сата ујутро, али је човек који тамо живи случајно до касно остао будан учећи. Чуо је буку, изашао је, видео шта се догодило и одмах је позвао хитну помоћ.

Стефан је био без свести, сломио је обе ноге, смрскао чашицу у колену и добио озбиљан потрес мозга. Кад сам дошла тамо, лекари су ми рекли да не мисле да ће преживети. Недељу дана је био у коми. Била сам присутна кад се пробудио. Рекао је: „Здраво, мама.“ Најсрећније речи које сам икада чула! Преживеће! Доприносећи мојој радости, Стефан се крстио као један од Јеховиних сведока годину дана касније, у јулу 1988.

Још ми једна радост сада обасјава живот: Друштво Кула стражара сада је издало толико литературе на Брајовом писму! То ми је тако диван, диван дар! Кад сам дошла у истину на Брајовом писму није постојало практично ништа. Али сада постоји књига Велики Учитељ, књига Библијске приче, књига Питања младих и сада најновија књига Највећи човек који је икада живео.

На крају бих желела рећи да су ме све моје кушње само приближиле Јехови. Све то врло је ојачало веру. У ствари ми вид никада није недостајао, пошто никада нисам знала како то изгледа кад се види. Наравно, могла сам видети све до друге године, али се уопште тога не сећам. Ипак, један од мојих најдражих цитата је Псалам 145:16, који каже: ’Јехова отвара руку своју и обилно сити све што живот има‘. Свака жеља која није сада задовољена биће задовољена на његовој обећаној рајској Земљи, где ће све ствари учинити новим (Откривење 21:3-5). Имаћу и вид, на шта ме подсетила једна Сведокиња.

Радост која сада испуњава моје срце јесте изглед вечног испуњења моје горуће жеље да служим Јехови! (Испричала Колет Нуниш).

[Истакнути текст на 27. страни]

„Кад би то било моје дете, ја бих је пустио да умре“

[Истакнути текст на 27. страни]

„Ти си једноставно превише лоша“, рекле су. „Бог те не би хтео!“

[Истакнути текст на 28. страни]

Свештеник је за моје слепило окривио Бога

[Истакнути текст на 28. страни]

Случајно сам чула како мој муж планира измену партнера

[Истакнути текст на 29. страни]

Зграбио је нож и ставио ми га под грло. „Реци ми да не идеш, и нећу те убити!“

[Слика на 25. страни]

Колет са својим псом водичем

[Слике на 26. страни]

Колет са 17 и 2 године (кад је још увек видела)