Језуити — „свима све“?

Од дописника Пробудите се! из Шпаније

ЈЕЗУИТСКИ ред никада није тражио репутацију попустљивости. Папска була која је основала Дружбу Исусову године 1540. имала је назив „За управљање борбене Цркве“. a У то време, тај нови борбени ред изгледао је као створен да брани католицизам у религиозним биткама које су се водиле.

Иако је Ињасио Лојола подстицао своје следбенике да „воде бој... под барјаком Крста“, такође их је поучио да буду „свима све“. Језуити су веровали да ће, ако се придржавају овог другог, лакше постићи прво; флексибилност би била кључ за отварање многих врата.

Није прошло много времена, а прилагодљиви и учени језуити били су тражени као учитељи и државници, дворани и исповедници. Можда су отишли даље него што је Лојола намеравао. Успех на многим подручјима — нарочито у политици — донео им је новац и моћ, али је и посејао семена катастрофе.

Године 1773, папа Клемент XIV, попустивши притиску из Француске, Португалије и Шпаније, распустио је језуитски ред „за сву вечност“. Мотив? Да „успостави прави и трајни мир унутар Цркве“. Због свог политичког утицаја, језуити су постали непријатна одговорност. Иако је та папска одлука опозвана 41 годину касније, језуити никада више нису постигли своју ранију истакнутост.

Језуити, којих данас има око 23 000 широм света, још увек су у средишту католичке полемике, без обзира да ли се ради о теологији ослобођења, свештеницима у политици или контроли рађања. Њихов нонконформизам довео је до папског неодобравања. Године 1981, папа Јован Павле II  заобишао је језуитску изборну процедуру како би поставио свог човека као њиховог генерала.

У последњих неколико година папа се све више окреће присталицама Opusa Dei b као конзервативној подршци за своју цркву. Међутим, језуити нису обичан католички ред. Зашто су увек изазивали тако много полемике, чак и међу католицима? Да ли су живели у складу са својим именом — Дружба Исусова? Каква је у ствари њихова мисија?

Људи с мисијом

Лојола је у почетку намеравао да његова мала група обрати људе Свете земље. Али, догађаји 16. века усмерили су га у другом правцу. Протестантски раскол поткопавао је Римску цркву, а према Оријенту и Америкама отварали су се нови морски путеви. Зато су језуити изабрали двоструку мисију — борити се с „јереси“ унутар хришћанства и покренути обраћење међу некатоличким светом. Задатак који су поставили пред себе био је неизмерно велики, а они су били малобројни, па је зато Лојола одлучио да сваки језуит буде добро оспособљен.

Одредио је четири језуитска завета, израдио низ духовних вежби за почетнике и припремио конституције, или језуитски кодекс понашања. (Види оквир.) Апсолутна послушност цркви била им је гесло. Фрањо Ксаверски, један од Лојолиних првих следбеника, рекао је: „Не бих веровао чак ни у Еванђеља кад би их Света Црква забранила.“ Ништа их није смело спречити да испуне своју мисију. „Борите се за душе где год их нађете и свим средствима која су вам на располагању“, рекао је Лојола својим људима. Која су им то средства била на располагању?

Одвраћање протестантске плиме

Образовање и исповедаоница били су главна оружја језуита у сузбијању растуће снаге протестантизма.  Готово случајно су открили да њихове новостворене квалитетне школе могу утиснути католицизам у краљеве и племиће далеко ефикасније од било које проповедничке кампање. А у 16. веку племство је имало власт да одређује религију свог домена. c

Сам Лојола запазио је да „добро које Ред може учинити у унапређивању римске ствари зависи мање од проповедања него од поучавања на нашим колегијумима“. Елитистичке језуитске школе образовале су и индоктринирале многе од будућих европских владара који су, кад су једном дошли на власт, били склони потискивању протестаната. Тај почетни успех био је оснажен неуобичајеним приступом исповедању. Историчар Пол Џонсон (Paul Johnson) објашњава: „У исповедаоници су језуити и њихови моћни покајници имали однос адвоката и клијента.“ Не изненађује што је тај нови приступ био популарнији. Убрзо након тога, многи европски монарси имали су своје приватне језуитске исповеднике, који су се истицали у томе да буду све свим утицајним људима које су саветовали.

Језуитски исповедници били су попустљиви у стварима морала али неумољиви кад су имали посла с „јеретицима“. Језуитски исповедник француског краља Луја XV препоручио је да краљ, „у интересу пристојности“, инсталира тајно степениште између своје спаваће собе и спаваће собе своје љубавнице. С друге стране, његовог прадеду, Луја XIV, уверио је његов језуитски исповедник да укине Нантски едикт (закон који је дозвољавао француским протестантима, или хугенотима, ограничену слободу обожавања). Тај корак покренуо је талас терора против хугенота, од којих су многи били масакрирани.

Пол Џонсон, у својој књизи A History of Christianity примећује: „Изнад свега, сви језуити навелико су се идентификовали као они чије је гледиште да се морални кодекс може на неки начин искључити кад су католички интереси у опасности... Језуити су били изразит случај високообразоване и снажно мотивисане елите која је дозволила да притисци религиозног конфликта поремете њихове моралне вредности.“

Упркос — или можда због — својих подвојених моралних недоумица, језуити су одиграли кључну улогу у контрареформацији. Само 41 годину након њиховог оснивања, папа Гргур XIII је написао: „Тренутно нема ни једног јединог од Бога обликованог средства за искорењивање јеретика које би било моћније од вашега светога Реда.“ Флексибилност се, заједно с утицајем на високим местима, показала успешном у борби против „јереси“. Да ли ће придобити и обраћенике?

Језуитска прилагодљивост

Језуити су на Оријенту, следећи свој обичај из Европе, имали циљ да обрате владаре а тиме и њихове поданике. У спровођењу тог циља, до крајности су следили Лојолину заповест да буду свима све. Роберто де Нобили (Roberto de Nobili), језуитски мисионар у Индији у 17. веку, живео је као брахман високе касте како би проповедао владајућој класи. Да би избегао да увреди друге брахмане, недодирљивима из ниске касте давао је еухаристију, благословљену мисну хостију, помоћу штапа.

 Матео Ричи (Matteo Ricci) постао је утицајан члан кинеског двора, углавном због свог талента као математичара и астронома. Своја религиозна веровања задржао је за себе. Његов језуитски наследник на двору Минг, Јохан Адам Шал фон Бел (Johann Adam Schall von Bell), чак је отворио ливаоницу топова и оспособљавао је кинеске трупе да рукују тим топовима (који су названи по католичким „свецима“). Да би добили обраћенике, језуити су дозволили кинеским католицима да наставе да практикују обожавање предака, што је била контроверзна одлука која је коначно дошла до папе. Упркос таквим компромисима, и у Индији и у Кини, владари нису променили уверење.

У Јужној Америци покушало се с колонијалистичким приступом. У неколонизованим подручјима унутрашњости, језуити су основали аутономне насеобине у којима су језуитски мисионари готово потпуно владали над Гуарани Индијанцима. За узврат били су поучени пољопривреди, музици и религији. Те насеобине у којима је, кад су биле на свом врхунцу, живело 100 000 домородаца, коначно су се распале кад су дошле у сукоб с португалским и шпанским комерцијалним интересима. Иако су језуити оспособили војску од 30 000 Индијанаца која се борила бар у једној правој бици против Португалаца, године 1766. насеобине су разорене, а језуити су депортовани.

Током векова многи су се језуити појединачно херојски жртвовали како би католичку поруку проширили нашироко и надалеко. Неки су за своје напоре били на грозан начин мученички убијени, нарочито у Јапану, где су имали одређеног успеха пре него што је шогун забранио њихову активност. d

Иако су имали ревност и пожртвован дух, језуитски напори да обрате свет осујећени су углавном због њихових властитих сплеткарских метода.

Политичко еванђеље

Упркос проблемима у прошлости, језуити 20. века не изгледају спремни да оставе политику политичарима. Ипак, може се приметити једна нагла промена става. Након векова подупирања конзервативних, десничарских влада, данашњи језуит ће вероватније подржавати револуционарну ствар, нарочито ако живи у земљи у развоју. Никарагва је типичан случај.

Кад су у Никарагви на власт дошли сандинисти, рачунали су на подршку Фернанда Карденала (Fernando Cardenal) и Алвара Аргуеја (Alvaro Argüello), двојице истакнутих језуитских свештеника који су прихватили места у влади. Аргуејо је бранио своје политичко место, тврдећи да, „ако постоји ико у Никарагви ко не жели учествовати у револуцији, тај сигурно није хришћанин. Да би неко данас био хришћанин, неопходно је да буде и револуционар“. Разумљиво је да такво политичко еванђеље вређа многе искрене људе.

Још 1930-их година, Мигел де Унамуно (Miguel de Unamuno y Jugo), славни шпански филозоф, критиковао је мешање језуита у политику као нешто страно Исусовим наукама. Написао је: „Језуити... долазе с оном старом причом о социјалном краљевству Исуса Христа, и с том политичком идеологијом желе се позабавити политичким, економским и социјалним проблемима... Христ није имао ништа са социјализмом нити с приватним власништвом... Он је рекао да његово краљевство није од овога света.“

 Савремени језуити склони су да буду револуционарни и на доктринарном фронту. Мајкл Бакли (Michael Buckley), истакнути амерички језуит, јавно је критиковао ватиканске одлуке о женама свештеницима. У Ел Салвадору, Јон Собрино (Jon Sobrino) брани теологију ослобођења и „утицај Маркса на концепцију теолошког разумевања“. Године 1989. језуитски генерал осећао се дужним да пошаље писмо свим језуитима наређујући им да се уздрже од критиковања ватиканских одлука о контрацепцији.

Може ли се, с обзиром на језуитску репутацију, и у прошлости и данас, с правом рећи да су дружба Исусова?

Права дружба Исусова?

Исус је рекао: „Ви сте пријатељи моји, ако чините што вам ја заповедам“ (Јован 15:14). Прави Исусов пријатељ и ученик дугује апсолутну послушност Богу и Христу, и никоме другоме (Дела апостола 5:29). Слушање људи пре него Бога неминовно води до злоупотребе и политизације Христове поруке.

Несумњиво је да су језуити добили неке битке у својој борби против протестантизма. Али по коју цену? Успех је зависио више од политичке интриге него од љубави према ближњем. Њихово еванђелизирање служило је да прошири поруку еванђеља која је била упрљана политичким идејама и амбицијама. Кренувши да обрате свет, језуити су постали део њега. Да ли је то оно што је Исус желео?

Исус је о својим правим ученицима рекао: „Нису они од света, као ни ја што нисам од света“ (Јован 17:16). Истина, апостол Павле је постао „свима... све“ (1. Коринћанима 9:22). Али, то је значило прилагођавање своје поруке онима који су га слушали, а не компромитовање хришћанских начела да би се начинили обраћеници или постигао политички утицај.

Лојола је намеравао да се језуити представе свету као опонашаоци Исуса Христа, али је та слика упрљана политиком и изврдавањима. Они су постали „свима све“, али нису радили „све на славу Божју“ (1. Коринћанима 10:31).

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 12. страни]

Како се постаје језуит

Четири завета. Постоје три почетна завета: сиромаштво, чистоћа и послушност. Након 12 година језуит полаже свој четврти завет, обавезујући се на „послушност сваком налогу римског Папе“.

Духовне вежбе је приручник који излаже четворонедељни програм медитације обликован тако да у почетника усади доживотну преданост језуитској ствари.

У току прве седмице, учесник замишља — свим својим чулима — паклене муке. Друге седмице мора одлучити да ли ће ступити у језуите. Трећа седмица посвећена је изразитој медитацији о Исусовој муци и смрти, а последња седмица резервисана је за „проживљавање“ Христовог ускрсења.

Упутства се дају корак по корак. У првој седмици, на пример, почетнику се каже да „мирише дим, сумпор, одвратан смрад и трулеж Пакла“ и да „осети како ти пламенови грабе душу и прождиру је“.

Конституције је књига правила и прописа слична Талмуду коју је саставио Ињасио Лојола. Између осталог, језуиту се каже како да држи руке, како да гледа у некога ко има власт и зашто мора да избегава намргођеност.

Изнад свега, Конституције су нагласиле језуитову апсолутну послушност његовим претпостављенима: „Потчињени је попут леша у рукама свог претпостављеног.“

[Оквир⁄Слика на 15. страни]

Зашто је језуит постао један од Јеховиних сведока

Сумње су ми се почеле појављивати док сам радио у сиромашнијим жупама Боливије. У почетку оне нису биле повезане с црквом него с њеним представницима. На пример, сваки месец је требало да месном бискупу предам одређени проценат од сабирања прилога и уплата примљених за посебне мисе, венчања, спроводе и тако даље. Будући да је моја жупа била сиромашна, бискупов део никада није био врло импресиван. Дубоко ме погађало кад је знао да отвори омотницу и да каже с презиром: „Тај јадан прилог ми доносиш?“ ’Удовичине две лепте‘ за њега очигледно нису имале вредност (Лука 21:1-4).

Али, још један фактор који ме узнемиравао била је спремност католичке хијерархије да прихвати и допусти локалне паганске идеје и поступке у вези с обожавањем Cristo de la Vera-Cruz (Христа Правога Крста), који је био лик у мојој жупној цркви. У многим случајевима поступци су били отворена манифестација демонског фанатизма. Осим тога, с тим религиозним празницима често је било повезано опијање, али никакав службени глас није се чуо против тих паганских баханалија.

Постао сам уверен да је током векова Католичка црква одступила од библијске истине, замењујући је људским традицијама и филозофијом, и да грешка није била само у људима, као изолованим појединцима. У складу с тим, схватио сам да више нисам католик у срцу. (Испричао Хулио Иниеста Гарсија.) e

[Фуснота]

[Слике на 11. страни]

Оснивач језуита, Ињасио Лојола, и његово светиште у Шпанији

[Слика на 13. страни]

Због своје репутације у вези с политичким сплеткама, језуити су 1767. истерани из Шпаније