Шта каже Библија

Зашто псовање није за хришћане

УРЕДНИК радија Би-Би-Си Велса, био је строго укорен јер је одбио да избаци „увредљиве речи“ из интервјуа с хомосексуалцем који је, према говорнику Би-Би-Сија цитираном у новинама The Guardian, употребљавао „екстремно простачки језик да би описао поступке који би могли проузроковати да се особа зарази сидом“. Осим тога, 22 посто програма који се пратио приликом двонедељног истраживања емисија̂ на четири британска телевизијска канала, садржавало је „непристојан говор, проклињање [псовање] и/или хуљење“.

Такве вести указују на прави парадокс ставова. За многе људе, разговор зачињен псовањем представља шок и вређање. Други слежу раменима на такав језик, сматрајући га једноставно живописним и реалистичним, и мисле да нема потребе за забринутошћу. Међутим, да ли псовање има места у говору хришћана, који високо цене свој однос с Богом и својим ближњима?

Зашто је тако уобичајено?

Псовање је „било која врста прљавог језика који је постао навиком“. Хуљење, говорење простих речи и проклињање улазе у обим ове дефиниције. Псовке изражавају бес, чак и погрдну осуду. Мери Маршал (Mary Marshall), ауторка књиге Origins & Meanings of Oaths & Swear Words, каже да „клетве и псовке далеко више припадају говорном језику него литерарном“. Ипак, многи романи врве простотама.

Зашто је псовање тако уобичајено? Неки људи с ограниченим речником могу тај недостатак надокнађивати обилном употребом клетви. Други прибегавају непристојном говору ради наглашавања. Према дефиницији, псовање је често повезано с емоцијама досаде, фрустрације и гнева. Заиста, кад су суочени с околностима које представљају искушење, многи дозвољавају да им из уста избије додатна реч као „вентил за... пригушене емоције“. Научна радница Маршал примећује да је њен абецедни попис енглеских псовки најдебљи код речи које почињу експлозивним и пискавим сугласницима.

Иако може изгледати да проклињање даје одушка њиховим осећањима, многи откривају да псовање проузрокује псовање. Зашто је то тако? Прљав језик распаљује емоционалну ватру. На пример, у пометњи великог саобраћајног застоја у једном западноафричком главном граду, гневни возач искочио је из свог аутомобила да би приступио једном другом возачу чије је возило  препречило његов пут. Док се гнев разбуктавао, непристојан говор загадио је ваздух јер је сваки покушавао надмашити другога у увредама. Други возачи из колоне нагнули су се из својих возила и бодрили супарнике да наставе са све покваренијим изражавањем.

Увреде које понижавају особу могу покренути бујицу непристојних речи. У то могу бити укључене речи које своју мету упоређују са животињом или чак с инсектом, омаловажавајући коментари о родитељима или сумњивом пореклу особе, изрази који скрећу пажњу на извесне телесне карактеристике и, што може бити још увредљивије, опсцености, хуљење и сексуално неморалне примедбе.

Божје гледиште о псовању

Сигурно је да погрешна употреба божанског имена представља озбиљан прекршај. Друга Мојсијева 20:7 наводи: „Не смеш узимати име Јехове свог Бога на недостојан начин“ (NW). Али, да ли је кршење овог налога угрозило обожаватељев однос с Богом? Да; Закон је наставио: „Јехова неће оставити некажњеним онога ко његово име узима на недостојан начин.“

Да би илустровала како је била важна послушност овој заповести, Библија бележи борбу између једног Израелца и неког другог човека. Овај други је ’опсовао и похулио на име Божје‘. Како је Бог пресудио у тој ситуацији? Он је одредио: „Ко похули на име Господње казниће се смрћу“ (Левитик 24:10-16). Иако не даје специфичне детаље о тој злоупотреби, овај библијски пример ипак открива Божје гледиште о безобзирном говору и понашању.

Хришћанска грчка писма прорекла су за наше дане да ће „настати тешка времена, јер ће људи постати... хулници [грчки: бласфемија]... Клони се таквих!“ (2. Тимотеју 3:1, 2, 5). Грчка реч бласфемија посредује више него само мисао о безобзирном говору против ствари које се сматрају светима. У ствари, њено значење обухвата било који увредљив и клеветнички говор који наноси штету другој особи.

Људи чији је говор погрдан испољавају „старог човека“ у вези с којим су хришћани подстакнути да га ’свуку‘ као смрдљиви капут који више не могу употребљавати. a Апостол Павле даје савет: „Одбаците све то: гнев, љутину, пакост; хуле, и срамотне речи да не излазе из уста ваших.“ „Свака горчина и гнев, љутина, вике и хула и свака пакост да одлази од вас“ (Колошанима 3:8, 9; Ефесцима 4:31). Надаље, молимо вас да запазите да су они који вређају и гомилају погрде на друге, а које Павле описује као ’опадаче‘, укључени међу ’неправеднике који неће наследити царства Божјег‘ (1. Коринћанима 6:9, 10, ДС).

Одбаците псовање!

Права љубав према Богу подстакнуће хришћанина да ради оно што је Њему допадљиво (1. Јованова 5:3). Баш као што Бог показује бригу за све људе, тако ће и хришћанин желети да одражава то исто осећање у свом ставу према другима, показујући тиме послушност према двема највећим заповестима, наиме, љубав према Богу и према ближњем (Матеј 22:37-39). Дакле, „сваки од вас да угађа ближњему на добро, за уздизање“ (Римљанима 15:2). Зато поставите себи питање: ’Да ли мој избор речи вређа или изграђује?‘

Мора се признати, чишћење властитог говора неће бити лако ако је псовање била укорењена навика. Ипак, то је могуће — уз помоћ. Божји дух може помоћи особи да промени обрасце говора. Међутим, тај појединац мора најпре бити спреман да изгради речник испуњен добрим речима — и затим да га редовно користи (Римљанима 12:2).

„Језик који говори зло биће заустављен“, упозорио је мудри краљ Соломон. Зато немојте дозволити да прљавштина псовања упрља ваш говор. Уместо тога, трудите се да будете особа која зна рећи чисту ствар и која то говори учтиво! (Пословице 10:31, 32, Today’s English Version; Колошанима 4:6).

[Фуснота]