Наш свет се мења — куда срља?

НЕКЕ промене имају дубок и дуготрајан ефект на животе милиона људи, чак и на цело светско становништво и будуће нараштаје. Насилан злочин, злоупотреба дроге, ширење сиде, загађивање воде и ваздуха и проређивање шума, само су неки од догађаја који утичу на све нас. Крај хладног рата и ширење демократије западног стила с њеном тржишном економијом такође мењају животе и утичу на будућност. Размотримо неке од тих фактора.

Како је злочин променио наше животе

Какве су улице у вашем суседству? Да ли се осећате сигурни да увече ходате сами? Пре само 30 или 40 година, многи људи су чак могли оставити своје домове незакључане. Али, времена су се променила. Сада нека врата имају две или три браве, а на прозорима су гвоздене решетке.

Људи се данас боје да на улици носе своју најбољу одећу и накит. Неки становници  градова су убијени због кожне јакне или капута од ласице. Други су погинули у унакрсној ватри између нарко-банди. Недужни случајни посматрачи, укључујући многу децу, рањени су или убијени скоро сваки дан. Аутомобили се не могу са сигурношћу оставити на путу без неке домишљате справице која покушава осујетити лопове који су попут паразита. У овој поремећеној светској клими, људи су се променили. Поштење и беспрекорност су готово заборављене вредности. Поверење је нестало.

Криминал и насиље су светом раширени феномен. Следећи новински наслови из различитих извора то приказују: „Полицајци и лопови, банде и пороци; Москва види да има све то“; „Нова ера долази у Кореју, прати је криминал“; „Улични криминал погађа свакодневни живот у Прагу“; „Јапан се супротставља подземљу, подземље узвраћа ударац“; „Стисак хоботнице — убијен главни италијански борац против мафије“. Криминал је универзални проблем.

Данашњи криминал је и насилнији. Живот је јефтин. У Рио де Жанеиру, Бразил, подручје страћара на рубу града, „Уједињене нације службено сматрају најнасилнијим местом на свету. Тамо је сваке године убијено више од 2 500 људи“ (World Press Review). У Колумбији, господари дроге шаљу своје малолетне сикариосе, или плаћене убице, на мотоциклима да среде рачуне с конкурентима и дужницима помоћу своје посебне врсте брзе смртне казне. И често ћете зажалити ако сте били сведок злочина — било у Колумбији или на било ком другом месту. Можда ћете ви бити следећа жртва.

Још једна велика промена је то што све више и више криминалаца носи смртоносно аутоматско оружје, а све више и више обичних људи прибегава ношењу пиштоља за самоодбрану. Та ескалација наоружања аутоматски значи ескалацију смртних случајева и тешких рањавања, било од злочина или случајно. Сада је универзална истина да ватрено оружје у џепу или у кући може свакога претворити у потенцијалног убицу.

Криминал и дрога

Ко је, пре 50 година, могао замислити да ће дрога бити светски проблем? Сада је она један од главних узрока криминала и насиља. У својој књизи Terrorism, Drugs and Crime in Europe After 1992, Ричард Клатербек (Richard Clutterbuck) предвиђа да би се „дугорочно гледано, пораст трговине наркотицима могао показати највећом од свих претњи људској цивилизацији... Профити не само да господарима дроге дају енормну економску и политичку власт [Колумбија је очигледан пример], него и финансирају застрашујућу количину криминала по целом свету“. Он такође наводи: „Један од највећих покретача тероризма и криминалног насиља у свету је трговина кокаином са поља̂ коке у Колумбији до зависника̂ у Европи и САД.“

Талас криминалне активности и све већа светска затворска популација показују да постоје милиони људи са криминалним намерама и са мало жеље да се промене. Превише њих видело је да се  злочин исплати. Као последица тога, наш свет се променио — на горе. Постао је опаснији.

Сида — катализатор промене?

Оно што је у почетку изгледало као болест која погађа углавном хомосексуалну популацију постало је пошаст која погађа људе сваке расе и начина живота. Сида више нема никакве миљенике. У неким земљама Африке десеткује хетеросексуалну популацију. Као последица тога, некима сексуална слобода изненада изгледа старомодно, не због некаквих разлога моралности, него због страха од заразе. „Сигурни секс“ је сада парола, а употреба презерватива је главна превентивна баријера која се препоручује. Апстиненција је заштита која је најмање омиљена. Али, како ће сида утицати на људску породицу у непосредној будућности?

Часопис Time недавно је известио: „До 2000. године, сида би могла постати највећа епидемија овог века, надмашујући бич грознице из 1918. Та катастрофа убила је 20 милиона људи, или 1% светског становништва — више него двоструко од броја војника који су погинули у првом светском рату.“ Као што је рекао један стручњак: „ова епидемија је историјског обима“.

Упркос милиона̂ долара и других валута који се сливају у истраживања о сиди, решења нема на видику. Недавна конференција о сиди у Амстердаму, Холандија, окупила је 11 000 научника и других експерата да би проучили проблем. „Атмосфера је била суморна, одражавајући деценију фрустрације, неуспеха и све веће трагедије... Човечанство можда није ништа ближе победи над сидом него кад је потрага почела. Нема вакцине, нема лека, па чак ни неоспорно ефикасног лечења“ (Time). За оне који су тренутно XIV позитивни и већ је вероватно да ће оболети од сиде, изгледи су лоши. И у случају сиде дошло је до промене на горе.

Промена у светској политици

Промењена политичка клима у последње четири године изненадила је многе вође и можда никога не толико као оне у Сједињеним Америчким Државама. Изненада су се нашле без одговарајућег супарника на политичком пољу. То се може упоредити с високо мотивисаном, непобедивом кошаркашком екипом која одједном открије да више нико не жели играти против ње. Тај незгодан положај сумирао је 1990. у једном чланку уредник часописа Foreign Policy, Чарлс Вилијам Мејнс (Charles William Maynes): „Данас је задатак америчке вањске политике не да извлачи земљу из катастрофалног рата него да институционализује неочекивани мир који се изненада појавио између Сејдињених Америчких Држава и [бившег] Совјетског Савеза.“

Размножавање нуклеарног знања представља нове претње, док рат конвенционалним оружјем и даље цвета — на велику радост светских трговаца оружјем. У свету који вапи за миром, многе политичке вође појачавају своје војске и своје наоружање. А Уједињене нације које су скоро банкротирале стално су запослене покушавајући ставити фластере на хроничне чиреве света.

Непромењиво проклетство национализма

Кад се комунизам почео распадати, бивши амерички председник Буш популаризовао је концепт ’новог светског поретка‘. Међутим, као што су откриле многе политичке вође, домишљате пароле су јефтине; позитивне промене далеко је теже постићи. У својој књизи After the Fall—The Pursuit of Democracy in Central Europe, Џефри Голдфарб (Jeffrey Goldfarb) каже: „Безграничну наду о ’новом светском поретку‘ брзо је следио закључак да су најдревнији проблеми још увек с нама, а понекад и са свом снагом. Еуфорију ослобођења... често је засенио очај због политичке напетости, националистичког конфликта, религиозног фундаментализма и економског слома.“ Нема сумње да је грађански рат у ономе што је била Југославија очигледан доказ разједињавајућег утицаја политике, религије и национализма.

 Голдфарб наставља: „Ксенофобија [страх од странаца] и лична несигурност постали су животне чињенице Централне Европе. Демократија не ствара аутоматски економска, политичка и културна добра, а тржишна економија не обећава само богатство, она такође ствара неизмерне проблеме за оне који не знају како да раде у њој.“

Али, сасвим је јасно да то нису проблеми само Централне Европе и република бившег Совјетског Савеза; ксенофобија и економска несигурност распрострањене су по целом свету. Људска породица плаћа цену у облику патње и смрти. А непосредна будућност не даје наду за промену у тим дубоко утврђеним ставовима који покрећу мржњу и насиље. Зашто је то тако? Зато што образовање које већина прима — било од родитеља или од националистички оријентисаних школских система — усађује мржњу, нетрпељивост и предоџбе о супериорности која се темељи на национално, етничком и племенском пореклу, или језику.

Национализам, кога је недељник Asiaweek назвао „последњи одвратан изам“, један је од непромењивих фактора који настављају изазивати мржњу и проливање крви.

Можемо се сетити онога што је једном рекао Алберт Ајнштајн: „Национализам је дечија болест. То су оспице човечанства.“ Скоро сви се, пре или после, заразе њиме, и он наставља да се шири. Још 1946, британски историчар Арнолд Тојнби написао је: „Патриотизам... је у врло великој мери заменио хришћанство као религију Западног света.“

Постоји ли у садашњем контексту икаква нада за промену у људском понашању? Неки кажу да до тога може доћи само радикалном променом у образовању. Економист Јохн К. Галбраитх (John K. Galbraith) написао је: „Људи су заједнички називник прогреса. Зато... никакво побољшање није могуће уз непоправљене људе, а напредак је сигуран тамо где су људи ослобођени и образовани... Победа над неписменошћу долази на прво место.“ Каква нада постоји да ће светски образовни системи икада учити љубав и толеранцију уместо мржње и сумње? Када ће дубоко укорењена племенска или етничка непријатељства бити замењена поуздањем и разумевањем, признавајући чињеницу да сви ми припадамо једној људској породици?

 Очигледно, потребна је позитивна промена. Сандра Постел (Sandra Postel) пише у State of the World 1992: „Остатак ове декаде мора довести до још дубљих и ширих трансформација ако се желимо држати реалне наде за бољи свет.“ А куда срљамо? Ричард Клатербек наводи: „Свет, међутим, остаје нестабилан и опасан. Националистички и религиозни жар наставиће се... 1990-те би могле бити најопаснија или најпрогресивнија декада овог века“ (Terrorism, Drugs and Crime in Europe After 1992).

Наша околина се мења

У последњих неколико деценија, човечанство је постало свесно чињенице да људске активности имају опасан учинак на околину. Масовно искрчивање шума убија безбројне врсте животиња и биљака. Пошто су шуме део плућног система наше планете, уништавање шума значи и смањивање способности Земље да претвара угљен диоксид у кисеоник који подржава живот. Још једна последица је слабљење површинског слоја тла, што коначно доводи до настајања пустиња.

О том проблему чују се неки упозоравајући гласови, а један од њих је глас америчког политичара Ал Гореа. У својој књизи Earth in the Balance—Ecology and the Human Spirit, он пише: „Према садашњој стопи искрчивања шума, практично све тропске кишне шуме нестаће негде у следећем веку. Ако дозволимо да се то уништење догоди, свет ће изгубити најбогатију ризницу генетских информација на планети и заједно с њом могуће лекове за многе болести које нас погађају. Заиста, стотине важних лекова који су сада у  општој употреби добивени су од биљака и животиња из тропских шума.“

Горе верује да човеков утицај на околину представља непосредну претњу опстанку. Он наводи: „Док се настављамо ширити у сваку могућу еколошку нишу, крхкост наше властите цивилизације постаје све очигледнија... Унутар само једне генерације, у опасности смо да променимо структуру глобалне атмосфере далеко драматичније него што је то учинио било који вулкан у историји, а последице могу трајати још вековима иза нас.“

Није угрожена само наша атмосфера, него су, према Гореу и другима, у опасности и наше виталне залихе воде, нарочито у земљама у развоју, „где се последице загађивања воде најснажније и најтрагичније осећају у облику високих стопа смртности од колере, трбушног тифуса, дизентерије и пролива“. Након тога Горе наводи чињеницу да „више од 1,7 милијарди људи нема адекватну опскрбу водом сигурном за пиће. Више од 3 милијарде људи нема исправне санитарне услове [тоалет и канализацијске инсталације] и зато су у опасности да им је вода загађена. У Индији, на пример, сто и четрнаест насеља и градова баца свој људски измет и други необрађени отпад директно у Ганг.“ А та река за милионе људи представља конопас за спасавање што се тиче воде!

Гаутам С. Каји (Gautam S. Kaji), потпредседник Светске банке, упозорио је јавност у Бангкоку да „опскрба водом у Источној Азији лако може бити кризно питање следећег века... Упркос добро  познатим користима воде сигурне за пиће у погледу здравља и продуктивности, источноазијске владе сада се суочавају с јавним системима који не успевају осигурати питку воду... То је заборављено питање еколошки здравог развоја.“ По целоме свету, један од темељних елемената за живот — чиста вода — занемарује се и расипа.

То су све аспекти нашег света који се мења, света који се на многим местима трансформише у опасну нужничку јаму и који прети будућем постојању човечанства. Главно питање гласи: Да ли владе и велики бизнис имају воље и мотивације да предузму кораке како би спречиле масивно осиромашење Земљиних природних богатстава?

Да ли религија мења свет?

На подручју религије налазимо можда највећи неуспех човечанства. Ако се стабло просуђује према својим плодовима, онда религија мора одговорити за свој плод мржње, нетрпељивости и рата унутар својих властитих редова. Изгледа да је код већине људи религија као и лепота — само површинска. Она је вањски сјај који се брзо љушти под притиском расизма, национализма и економске несигурности.

Пошто је хришћанство религија с начелом ’воли свог ближњег и воли свог непријатеља‘, што се догодило с католицима и православцима у бившој Југославији? Хоће ли им њихови свештеници опростити све њихово убијање и мржњу? Да ли су векови „хришћанског“ поучавања донели само мржњу и убиства у Северној Ирској? А шта рећи о нехришћанским религијама? Да ли су оне донеле неки бољи плод? Могу ли хиндуизам, сикхизам, будизам, ислам и шинтоизам пружити доказе да су били међусобно толерантни?

Уместо да служи као позитиван утицај према цивилизовању човечанства, религија је играла властиту фанатичну улогу у распиривању пламенова бесомучног патриотизма и у благосиљању армија у два светска рата као и у многим другим сукобима. Она није била прогресивна снага за промену.

Дакле, шта се може очекивати од религије у блиској будућности? У ствари, шта можемо од будућности очекивати у нашем садашњем светском систему — до којих ће промена доћи? Наш трећи чланак размотриће та питања с јединственог гледишта.

[Слика на 7. страни]

Пораст насилног криминала још је један симптом промене

[Слике на 8. страни]

Национализам и религиозна мржња настављају изазивати проливање крви

[Извори]

Jana Schneider/Sipa

Malcom Linton/Sipa

[Слике на 9. страни]

Човеково злоупотребљавање своје околине мења осетљиву равнотежу биосфере

[Извори]

Laif/Sipa

Sipa

[Слика на 10. страни]

Папински нунције Басало ди Торегроса поздравља Хитлера, 1933. Историјски гледано, религија је била укључена у политику и национализам

[Извор]

Bundesarchiv Koblenz