Кад насиље погађа дом

„Људско насиље — без обзира да ли је шамар или ударац, употреба ножа или пиштоља — чешће се појављује унутар породичног круга него игде другде у нашем друштву“ (Behind Closed Doors).

ПРОЂИТЕ било којом улицом у Америци. У сваком другом дому неки облик кућног насиља догодиће се бар једном ове године. А у сваком четвртом дому, то ће се понављати. Иронично је да су многи који се боје да ноћу ходају улицама у већој опасности код куће.

Али, кућно насиље није феномен само у Сједињеним Америчким Државама. Оно се збива по целом свету. На пример, у Данској се од 3 убиства 2 догоде унутар породице. Истраживање у Африци показује да од свих убистава, она унутар породице варирају од 22 до 63 посто, зависно од земље. А у Латинској Америци, мачо мушкарци деградирају, туку или убијају многе људе, нарочито жене.

У Канади сваке године око сто жена умире од руку својих мужева или невенчаних партнера. У Сједињеним Америчким Државама, које имају скоро десет пута већи број становника од Канаде, сваке године насилни мужеви или љубавници убију око 4 000 жена. Надаље, сваке године родитељи убију око 2 000 деце, а исти број родитеља убијен је од властите деце.

Дакле, по целом свету, мужеви туку жене, жене ударају мужеве, родитељи бију децу, деца нападају родитеље, а деца су насилна једно према другоме. „Већина гнева и насиља које одрасли доживљавају у свом животу долази од блиског рођака или је усмерено на њега“, тврди књига When Families Fight, „а тај гнев је интензивнији од онога који се доживљава у било ком другом односу.“

Породица у рату

Злостављање брачног партнера: Мужеви пречесто гледају на своју брачну слободу као на дозволу да туку своје жене. Иако и жене ударају мушкарце, штета обично није тако далекосежна као она коју наносе мушкарци кад туку своје супруге. Часопис Parents извештава: „Више од 95 посто пријављених случајева [озбиљног] злостављања брачног друга укључује човека који туче жену.“

Јавни тужилац њујоршке области наводи: „Насиље над женама постоји унутар америчког друштва у епидемијским размерама. FBI процењује да... сваке године бива претучено 6 милиона жена.“ Док број инцидената варира од земље до земље, извештаји показују да су случајеви кад мушкарци туку жене епидемијски у многим, ако не и у већини земаља.

У Сједињеним Америчким Државама процењује се да ће „свака десета жена током свог брака бити озбиљно нападнута  (ударана рукама или ногама, изгрижена или још горе) од свог супруга“. Кад се укључе мање озбиљни случајеви, наводи часопис Family Relations, „свака друга жена у Сједињеним Америчким Државама искусиће кућно насиље“.

У ствари, Јавни тужилац њујоршке области каже да је установљено да „жене које туку мужеви, а којима је потребно болничко лечење, имају више повреда од жена којима је потребно болничко лечење због свих силовања, препада и аутомобилских несрећа заједно“.

Др Лоис Г. Ливезеј (Lois G. Livezey) бележи: „Јасно је да је насиље над женама и насиље унутар породице свакидашња ствар, и да су починитељи... обични људи... То је озбиљан проблем међу свим слојевима и расама становништва.“

Жртве понекад због злостављања окривљавају себе, што доводи до ниског самопоштовања. Часопис Parents објашњава: „Жена којој недостаје самопоуздање и има ниско самопоштовање, сама себе чини метом злостављања... Типична злостављана жена боји се да прави планове и да поступа у властиту корист“.

Брачно насиље има штетне последице и на децу. Она се уче да се насиље може употребити како би се манипулисало другима. Неке мајке чак извештавају да њихова деца употребљавају претње против њих, као што су: „Зваћу тату да те удари“, како би постигла оно што желе.

Злостављање деце: Сваке године милиони деце суочавају се с екстремним телесним кажњавањем које их може озбиљно озледити, осакатити или убити. Процењује се да на сваки пријављени случај злостављања долази 200 случајева који нису пријављени. „За децу је дом често најопасније место где могу бити“, наводи књига Sociology of Marriage and the Family.

Универзитетски професор Џон Е. Бејтс (John E. Bates) каже да је злостављање најснажнији кућни утицај који утиче на то како ће се дете понашати касније у животу. Др Сузан Форвард (Susan Forward) каже: „Установила сам да ниједан други догађај у животу не оставља толики ожиљак на самопоштовању људи и не чини их склонијима да имају веће емоционалне потешкоће у одраслом добу.“ Знаци агресије у тешким ситуацијама могу се приметити чак и код деце од четири до пет година старости. Како расту, таква деца су у већем степену повезана са злоупотребом дроге, злоупотребом алкохола, криминалним понашањем, психотичним сметњама и успореним развојем.

 Разумљиво је да многа деца с којом се лоше поступа гаје мржњу према родитељу који их злоставља, али често су љута и на родитеља који их не злоставља, јер он допушта да се насиље наставља. У дететовом уму, тихи сведок може се сматрати саучесником.

Злостављање старијих особа: Процењује се да 15 посто старијих особа у Канади трпи од телесног и психолошког злостављања од стране своје одрасле деце. Један доктор предвиђа да се „ситуација може само погоршати док све већи део становништва постаје старији, а финансијски и емоционални терети њихове деце расту“. Сличне бојазни осећају се по целом свету.

Старије особе често оклевају да пријаве злостављање. Можда зависе од злостављача и зато изабирају да наставе живети под грозним околностима. „Следећи пут“ је одговор који је једна старија жена стално давала кад јој је било постављано питање када ће свог сина и снају пријавити властима. Тако су је јако тукли да је месец дана била у болници.

Злостављање брата или сестре: То је чест облик кућног насиља. Неки то покушавају учинити тривијалним, говорећи: „Дечаци су такви.“ Међутим, према једном истраживању, више од половине браће и сестара починило је дела која би била довољно озбиљна да се проведе кривична истрага да су та дела била усмерена против некога изван породице.

Многи сматрају да злостављање брата или сестре оставља образац који се преноси у одрасло доба. Код неких то може бити чак и већи фактор у каснијем брачном злостављању него то што су гледали насиље међу својим родитељима.

Опасно бојно поље

Један научни радник на подручју права једном је проценио да је полиција била позвана да реши породичне сукобе чешће него све друге кривичне инциденте заједно. Он је такође изјавио да је више полицајаца погинуло кад су се одазвали на позиве због породичног узнемиравања него кад су одговорили на било коју другу појединачну врсту позива. „Код пљачке бар знате шта можете очекивати“, рекао је један полицајац. „Али ући у нечију кућу... Не знате шта ће се догодити.“

Након обимне студије о кућном насиљу, један истраживачки тим у Америци закључио је да је породица, не рачунајући војску у ратно време, најнасилнија друштвена јединица која постоји.

Шта проузрокује породично насиље? Да ли ће икада престати? Да ли је икада оправдано? Следећи чланак истражиће та питања.

[Истакнути текст на 4. страни]

„Насиље над женама постоји унутар америчког друштва у епидемијским размерама.“ (Јавни тужилац области)

[Истакнути текст на 5. страни]

„За децу је дом често најопасније место где могу бити.“ (Sociology of Marriage and the Family)