Шта проузрокује кућно насиље?

„Уместо да је уточиште од стресова, напетости и ирационалности спољног света, породица изгледа често преноси или чак повећава те напетости“ (The Intimate Environment—Exploring Marriage and the Family).

ИСТРАЖИВАЊА на подручју породичног насиља релативно су ново подручје. Обимне анкете проводе се тек неколико последњих деценија. Резултати таквих испитивања можда нису увек доследни, али су неки основни фактори који доприносе кућном насиљу ипак откривени. Размотримо неке од њих.

Коју улогу игра породично порекло?

Одређени број истраживача рекао је о својим открићима: „Што је пар који смо интервјуисали био насилнији, то су њихова деца била насилнија једно према другоме, и према својим родитељима.“

На младе оставља велике последице већ само то што су очевици породичног насиља. „Дете које гледа како његова мајка бива претучена, исто је што и дете које бива претучено“, примећује терапеут Џон Брадшо (John Bradshaw). Младић по имену Ед мрзео је да гледа свог оца како му туче мајку. Ипак, иако то можда није схватао, научио се да верује да мушкарци морају владати над женама, а да би то могли, мушкарци их морају плашити, повређивати и понижавати. Кад је одрастао, Ед је ту грубу, насилну тактику применио на својој жени.

Неки родитељи с пуно опреза забрањују својој деци да гледају насиље на телевизији, и то је добро. Али, родитељи треба да буду још опрезнији кад се ради о посматрању властитог понашања као слике и прилике за своју децу која лако стичу утиске.

Коју улогу игра стрес?

Стрес проузрокују трудноћа, незапосленост, смрт родитеља, пресељење, болест и финансијски проблеми, као и друге ствари. Већина људи излази на крај са стресом без прибегавања насиљу. За неке, међутим, стрес може бити увод у насиље, нарочито кад је повезан с другим факторима. На пример, брига за остарелог родитеља — нарочито кад је тај родитељ болестан — често је довела до злостављања кад је особа која се брине преоптерећена другим породичним одговорностима.

Подизање деце ствара стрес. Као последица тога, вероватност злостављања деце може се повећати с величином породице. Деца могу довести и до пораста у злостављању брачног партнера, јер је „конфликт због деце оно због чега ће пар највероватније почети да се туче“, извештава Behind Closed Doors.

Неисправно гледиште о половима

Ден Бајорек (Dan Bajorek), који води саветодавну групу у Канади, каже да насилни мушкарци имају погрешно гледиште о женама: „Без обзира из које културе долазе, одгајани су да верују како су мушкарци Број 1.“ Хамиш Синклер (Hamish Sinclair), водитељ програма лечења за насилне мушкарце,  каже да су мушкарци научени да верују како су супериорнији у односу на жене и да је њихово право „да их кажњавају, укоравају или застрашују“.

У многим се земљама сматра да мушкарац има право да са својом женом поступа као с обичним предметом, још једним комадом свог власништва. Његова власт и надмоћност над својом женом сматрају се мером његове мужевности и части. Жене често бивају ужасно претучене и злостављане на друге начине, а правни системи мало чине око тога јер су у тим земљама такви закони. Мушкарац је супериоран, а жена је инфериорна; она му мора показивати тоталну послушност без обзира колико је он непоштен, насилан, изопачен или себичан.

Телевизијски репортер са CBS-a, Морли Сафер (Morley Safer), извештава о једној јужноамеричкој земљи: „Нигде другде у Латинској Америци култ мачизма није видљивији... Он прожима читаво друштво, укључујући судницу где, приликом одбране своје части, мушкарац може урадити шта жели без страха од казне, нарочито ако је жртва жена.“ Он тврди да се „ни на једном месту на свету жене не деградирају“ као у тој земљи. Али, мушка доминација и деградирање жена веома су распрострањени. То није ограничено на једну земљу, без обзира колико је тамо озбиљно.

Мина Шулман (Minna Schulman), директор њујоршке агенције за кућно насиље и провођење закона, навела је да је насиље средство које мушкарци користе како би задржали контролу и показали моћ и власт над женом. Она је додала: „Кућно насиље сматрамо неисправном употребом моћи и власти.“

Неки мушкарци који туку жене пате од ниског самопоштовања, исте особине коју изазивају код својих жртава. Ако то постигну, онда ће њихов его бити задовољен, а они ће осећати одређену меру супериорности и власти над другом особом. Они сматрају да на тај начин доказују своју мушкост. Ипак, да ли је то тачно? Пошто врше своје насиље на физички слабијим женама, да ли то доказује да су они снажни мушкарци, или уместо тога, то показује да су неразумни? Да ли је стварно знак мужевности да јачи мушкарац туче слабију, незаштићенију жену? Мушкарац снажног моралног карактера показиваће обзир и саосећање према слабијима и незаштићенијима, а неће их окрутно тући ради властите користи.

Још један пример неразумног размишљања злостављача је чињеница да он често криви своју жену да је испровоцирала  батине. Он може индиректно указати, или јој чак рећи, ствари као што је: ’То ниси добро урадила. Зато те тучем.‘ Или: ’Вечера није била на време, дакле само добијаш оно што заслужујеш.‘ У злостављачевом уму, то је њена грешка. Међутим, никакав пропуст другог партнера не оправдава батине.

Да ли алкохол мења ствар?

Пошто алкохол смањује контролу и повећава могућност импулсивног поступања, не изненађује што неки сматрају да он може покренути злостављање. Особа често може задржати контролу над насилним емоцијама кад је трезна, али након неколико чаша постаје груба. Алкохол је отупео њене менталне способности и смањио њену способност да контролише своју нарав.

Други, међутим, тврде да корен проблема лежи више у стресу него у самом алкохолу. Они кажу да је особа која употребљава алкохол да би изашла на крај са стресом исти тип особе која у ту сврху користи насиље. То значи да особа која пије може исто тако бити насилна кад је трезна као и кад је под утицајем алкохола. Ипак, без обзира какво је размишљање у том погледу, алкохол сигурно не води до контролисања властитих емоција него обично делује супротно.

Како медији обликују поступке

Неки тврде да телевизија, као и биоскоп, подстиче ликове мачо мушкараца и учи да је насиље оправдан начин да се излази на крај с конфликтом и гневом. „Био сам запањен својом интензивном реакцијом на филм Рамбо“, признаје један породични саветник. „Док се мој закону послушан [унутрашњи] човек ужасавао због Рамбових масовних убистава, моје [унутрашње] дете га је бодрило.“

Пошто су многа деца изложена хиљадама сати телевизијског програма са безбројним призорима насиља, силовања и понижавања других људи, посебно жена, није чудо што многи кад одрасту проводе у дело те врло антисоцијалне карактеристике на другима. А утицај се врши не само на децу него и на одрасле.

Осим тога, степен детаљно приказаног насиља, неморала и понижавања жена како се приказује на телевизији и у филмовима, значајно се повећао, нарочито у последњим годинама. То ће сигурно погоршати сцену кућног насиља. Како је установила једна истраживачка група, постоји „јасан... међусобни однос између гледања насиља и агресивног понашања“.

Последица изолованости

Живот је данас за многе људе безличан и усамљен. Супермаркети и дисконти заменили су пријатељске мале трговине у суседству. Обнављање урбаних средина, економски проблеми и незапосленост присиљавају породице да постану привремени станари. Висока стопа кућног насиља пронађена је међу онима који немају снажне друштвене контакте.

Џејмс С. Колеман (James C. Coleman), у својој књизи Intimate Relationships, Marriage, and the Family, објашњава зашто мисли да је то случај. Он сматра да живети као усамљеник ограничава смисаони разговор и отежава да злостављач објективно види своју ситуацију и да затражи помоћ од поверљивог пријатеља. То што нема пријатеље и блиске рођаке који могу деловати као ублажавајућа снага, омогућава особи да лакше проведе у праксу своју себичност, пошто друге особе које су му блиске не коригују свакодневно његово погрешно размишљање. Пословице 18:1 кажу у складу с тим: „Самовољан [онај ко се изолује, New World Translation] тражи што је њему драго, а љути се на све што је год разумно.“

Помоћ за насилну породицу

Размотрили смо само део понуђених објашњења за кућно насиље. Постоје и друга. Након што смо идентификовали неке од узрока, сада треба да испитамо решења. Ако се неко налази у насилној породици, како се образац злостављања може зауставити? Какво је гледиште Библије? Да ли ће кућно насиље икада престати? Чланак на 10. страни размотриће та питања.

 [Оквир⁄Слика на 9. страни]

Емоционално насиље — снажно ударање речима

КОД телесног злостављања напада се шакама; код емоционалног злостављања напада се речима. Једина разлика је у избору оружја. Онако је како кажу Пословице 12:18: „Неко који лакомислено говори као мач пробада, ал’ лек даје језик мудрих људи.“

Колико је опасно емоционално насиље, укључујући та ’пробадања мачем‘? Др Сузан Форвард (Susan Forward) пише: „Резултат је исти [као и код телесног злостављања]. Исто сте тако престрашени, осећате се исто тако беспомоћно а исто вас и боли“, у емоционалном погледу.

Емоционално насиље према брачном партнеру: „Брачно насиље није само физичко. Велики део, можда чак и највећи, је вербално и емоционално“, рекла је једна дугогодишња жртва. Злостављање може укључивати псовање, викање, стално критиковање, понижавајуће увреде и претње физичким насиљем.

Злобни коментари који омаловажавају, понижавају или застрашују могу нанети велику штету. Попут воде која капље на камен, инсинуације које оцрњују могу у почетку изгледати безазлено. Али, самопоштовање брзо еродира. „Да морам бирати између физичког и вербалног злостављања, увек бих се одлучила за батине“, рекла је једна жена. „Ожиљци се могу видети“, објаснила је, „тако да је другима бар жао због тебе. Вербално злостављање те једноставно излуђује. Ране су невидљиве. Никога није брига.“

Емоционално насиље према детету: То може укључивати стално критиковање и омаловажавање дететовог изгледа, интелигенције, способности или вредности као особе. Сарказам је посебно штетан. Деца често дословно схватају саркастичне примедбе и не разликују оно што је речено озбиљно од онога што је речено у „шали“. Породични терапеут Шон Хоган-Дауни (Sean Hogan-Downey) примећује: „Дете се осећа погођеним, а сви се смеју, и тако оно учи да се не треба уздати у своја осећања.“

Дакле, у већини случајева има истине у ономе што је једном рекао шкотски историчар и есејист Томас Корлиел (Thomas Carlule): „Сада видим да је сарказам, уопште, језик Ђавола; из тог разлога сам га, још давно, практично одбацио.“

Џој Бајерс (Joy Buers), стручњак на подручју злостављања деце, каже: „Телесно злостављање може убити дете, али може те убити и дух, а то може учинити стални шаблон негативних родитељских коментара.“ Часопис FLEducator коментарише: „За разлику од модрице која се може запазити и која нестаје, емоционално злостављање проузрокује невидљиве промене у дететовом уму и личности што трајно мења његову реалност и његов међусобни однос с другима.“

[Слика на 7. страни]

Изложеност насиљу снажно утиче на касније понашање детета