Деца — драгоцени посед или оптерећење?

ПИТАЊЕ породице тесно је повезано с оним што се често назива експлозија становништва. Раст светског становништва одвијао се током великог дела људске историје релативно полако; број оних који су умирали био је отприлике исти као број оних који су се рађали. Коначно је, око 1830. године, светско становништво нарасло на једну милијарду.

Затим је наступио медицински и научни напредак који је довео до тога да је све мање људи умирало услед болести, нарочито дечјих болести. Негде око 1930. године број светског становништва достигао је две милијарде. До 1960. повећао се за даљњу милијарду. До 1975. за још једну. До 1987, светско становништво достигло је пет милијарди.

Кад се ситуација сагледа на један други начин, број људи на нашој планети повећава се данас за око 170 људи сваке минуте. То значи да сваки дан има око 250 000 људи више, довољно за прилично велики град. То такође значи да свака година доноси пораст становништва од преко 90 милиона људи, што одговара троструком броју становништва Канаде или броју становништва Мексика. Преко 90 посто тог пораста догађа се у земљама у развоју, где већ живи 75 посто светског становништва.

Забринуте владе

Али, зашто владе снажно желе да планирањем породице ограниче раст становништва? Др Бабс Саго (Babs Sagoe), руководилац Нигеријског националног програма Фонда УН за популацијска питања, одговара на то питање једноставном илустрацијом која, како упозорава, можда превише поједностављује сложену и спорну ситуацију. Он објашњава:

’Претпоставимо да сељак има 10 хектара земље. Ако има десеторо деце међу којима подједнако подели земљу, свако ће дете имати један хектар. Ако свако од те деце има десеторо деце и на исти начин подели земљу, свако од њихове деце имаће само десетину хектара. Јасно је да та деца неће бити тако имућна као што је то био њихов деда који је имао десет хектара земље.‘

Ова илустрација истиче однос између растућег броја људи и Земље са својом ограниченом величином и ограниченим природним богатствима. Док становништво расте, многе земље у развоју боре се да би збринуле и садашњи број становништва. Размотримо неке од проблема.

 Природна богатства. Док се број људи повећава, све је већи захтев за шумама, плодним тлом, обрадивом земљом и питком водом. А какве су последице? Часопис Populi изражава жаљење: „Земље у развоју... често су присиљене да превише експлоатишу национална природна богатства од којих зависи њихов будући развој.“

Инфраструктура. Док становништво расте, владама је све теже обезбедити довољно станова, школа и санитарних уређаја, путева и здравствених услуга. Оптерећене двоструким теретом високог дуга и све мањим залихама природних богатстава, земље у развоју јако тешко збрињавају потребе садашњег становништва, а да не говоримо о потребама још много већег становништва.

Запослење. Публикација Фонда УН за популацијска питања Population and the Environment: The Challenges Ahead наводи да је у многим земљама у развоју 40 посто радне снаге већ незапослено. У целом свету у развоју, више од пола милијарде људи је или незапослено или недовољно запослено, број који одговара скоро читавој радној снази у индустријализираном свету.

Како би спречиле да се тај проценат погоршава, земље у развоју морају стварати преко 30 милиона нових радних места сваке године. Људи којима ће та радна места требати живе већ данас — то су данашња деца. Стручњаци наслућују да масовна незапосленост може водити до грађанских сукоба, све већег сиромаштва и даљњег уништавања природних богатстава.

Зато не изненађује што све више и више земаља у развоју настоји да унапређује планирање породице. Коментаришући шта доноси будућност, уводни чланак у британском медицинском журналу Lancet навео је: „Притисак пораста броја [људи], што је углавном ограничено на сиромашније земље света, повећава огроман задатак с којим се оне суочавају... Милиони људи ће провести свој живот необразовани, незапослени, бедно смештени и неће им бити доступне ни основне здравствене, социјалне и санитарне услуге, а главни узрок томе је неконтролисани раст становништва.“

Забринуте породице

Постављање циљева и увођење програма за планирање породице на националном нивоу једна је ствар, уверавање јавности је друга. У многим друштвеним срединама традиционална гледишта која дају предност великим породицама још увек су јака. Једна мајка из Нигерије, на пример, одговорила је на владино охрабрење да смањи број деце: „Последње сам од 26 деце свог оца. Сва моја старија браћа и сестре имају између осам и 12 деце. Зашто баш ја треба да имам мало деце?“

Међутим, такво гледиште није више тако популарно као што је некада било, чак ни у Нигерији, где просечна жена рађа шесторо деце. Суочени растућим ценама милиони људи морају се напрезати како би нахранили и обукли своју породицу. Многи су из властитог искуства научили да је истинита јорубска пословица: „Ọmọ bẹẹrẹ, òṣì bẹẹrẹ“ (много деце, много сиромаштва).

 Многи брачни парови увиђају користи планирања породице, али то ипак не практикују. С којим последицама? У публикацији The State of the World’s Children 1992, коју је објавио Фонд Уједињених нација за помоћ деци, наводи се да је свака трећа трудноћа у земљама у развоју не само непланирана већ и нежељена.

Планирање породице спасава животе

Осим економских тешкоћа, главни разлог зашто се треба позабавити планирањем породице јесте здравље мајке и деце. „Трудноћа је ризик, а порођај борба на живот и смрт“, каже западноафричка пословица. У земљама у развоју сваке године за време трудноће или порођаја умре пола милиона жена, милион деце остаје без мајке, а даљњих пет до седам милиона жена бива хендикепирано или постају инвалиди због здравствених оштећења проузрокованих рађањем.

Али, нису све жене у земљама у развоју изложене истом ризику. Као што показује пропратни оквир, најугроженије су жене које рађају превише деце прерано, пребрзо једно за другим или прекасно. Извори УН процењују да би се планирањем породице могло спречити од четвртине до трећине тих смртних случајева и да би милиони жена биле поштеђене инвалидности.

Али, зар спасавање милиона живота не би само допринело још већем порасту становништва? Изненађује то што многи стручњаци кажу да не би. „Могло би се помислити“, наводи Human Development Report за 1991, „да ће се популацијски проблеми повећати ако више деце преживи. Управо је супротно. Стопа плодности обично опада кад су родитељи сигурнији да ће њихова деца преживети.“

Међутим, милиони жена, посебно у сиромашним друштвеним срединама, још увек рађају много деце. Зашто? Зато што то њихова друштвена средина од њих очекује, зато што постоји већа вероватност да ће од многе деце бар нека преживети и зато што им је планирање породице непознато или што немају могућности да се информишу о томе.

Ипак, многе жене које имају велике породице не би ни желеле да то буде другачије. Свако дете сматрају благословом од Бога.

[Оквир на 6. страни]

Трудноће с високим ризиком у земљама у развоју

Прерано: Ризик да ће за време трудноће или порођаја умрети три пута је већи код жена између 15 и 19 година него код жена између 20 и 24 године. Деца коју рађају тинејџерке изложена су већој опасности да ће умрети, да ће се прерано родити или да ће имати недовољну тежину приликом рођења.

Пребрзо једно за другим: Временски размак између порођаја у великој мери утиче на дететове изгледе преживљавања. Дете које се роди пре него што су прошле две године од кад је његова мајка последњи пут родила, изложено је 66 посто већој опасности да ће умрети још као дојенче. Ако таква деца преживе вероватније ће бити заостала у расту и у свом интелектуалном развоју. Смрт отприлике сваког петог дојенчета могла би се спречити кад би између порођаја прошло довољно времена. Ризик је најмањи ако је временски размак између порођаја три или четири године.

Превише: Рађање више од четворо деце повећава опасности трудноће и порођаја, посебно ако временски размак између деце није већи од две године. Након четири трудноће постоји већа вероватност да ће мајка бити слабокрвна и склонија крварењу, а деца су изложена већем ризику да ће се родити хендикепирана.

Прекасно: Жене које имају преко 35 година изложене су пет пута већој опасности да ће умрети за време трудноће или порођаја него жене између 20 и 24 године. И деца старијих жена изложена су већој опасности да ће умрети.

Извори: Светска здравствена организација, Фонд УН за помоћ деци и Фонд УН за популацијска питања.