Древна технологија — савремено чудо

„ГРАД [Турфан], на једном од најврелијих, најнегостољубивијих места на Земљи, остаје зелена оаза, захваљујући технологији која је стара 2 000 година“, известио је торонтски The Globe and Mail, из Канаде.

Турфан има репутацију да је, не само најврелији град у Кини, већ такође и да је једна од најврелијих и најсувљих тачака на Земљи. Његово становништво, од око 180 000, живи на северној ивици Турфанске депресије, продужетка пустиње Такла Макан. Киша је готово непозната, а кишица која ипак пада због интензивне топлоте, испари пре него што дотакне тло. Током летњих месеци, температуре обично достижу 54° C у хладу.

Па ипак, дрвеће и грмље окружују Турфан, покривајући површину од неких 3 200 ha. Оно служи да заштити житеље од жестоких пешчаних олуја које редовно витлају око његове периферије. Олује настају у пустињи Такла Макан и носе огромне количине песка које би могле потпуно затрпати зграде и прекрити плодна поља. Дрвеће и грмље тако чува градску оазу од разарајућих сила пустиње.

Упркос овој непријатељској околини узбурканих пешчаних олуја и температура које прже, Турфан цвета као пољопривредни центар. Место је прави супермаркет егзотичне хране, јер производи пустињске урме, грожђе, диње, нарове, брескве, кајсије, јабуке, плаве патлиџане, лук, и пшеницу и друге житарице, да и не говоримо о најбољем дуговлакнастом памуку који расте у Кини. Још од памтивека, Турфан је био познат по квалитету и разноврсности својих пољопривредних производа. Хиљадама година, то је цветајућа заједница у плодној оази.

Која технологија, стара 2 000 година, одржава такву чудесну причу о успеху. The Globe and Mail тврди да град свој успех дугује „древном систему за наводњавање који је један од најгенијалнијих и најтрајнијих техничких подухвата човечанства“. Лист додаје: „Тајна преживљавања [Турфана] је невероватан лавиринт тунела за наводњавање и бунара — познатих на локалном вигур наречју као карец — који сакупљају воду што отиче са снегом покривених планина Тјан-шана, 80 километара на северозапад.“ Вода би вероватно испарила пре доспевања у градске канале да се не снабдева подземно помоћу стотина тунела који сачињавају савршен систем наводњавања.

Давно пре него што су Вигури развили свој систем за наводњавање стари Персијанци су користили сличну мрежу тунела за наводњавање. Encyclopædia Britannica каже: „Персијанци су изградили подземне изворе воде копањем тунела, или канатса, у брдима, често неколико стотина стопа испод површине и читавих 12 миља (19 километара) дугачких.“ Заиста, та древна технологија наводњавања је чудо чак и у модерним временима, јер одржава оазу на једном од најврелијих, најсувљих места на Земљи.

Док стара и нова технологија претвара пустиње у дивне баште, у не тако далекој будућности, помоћу своје владе Краљевства, Јехова ће учинити да све пустиње на Земљи процветају, на радост људској породици. Јеховин пророк каже: „Радоваће се пустиња и земља суха, веселиће се пустош и цветаће ко ружа. Цвећем ће се покрити, заиграће од радости с песмама весеља, с победним покличима. Даће јој се слава Либанска, лепота Кармелска и Саронска. Видеће они славу Господњу, величанство Бога нашега“ (Исаија 35:1, 2).