Небески радиша

Од дописника Пробудите се! из Јужне Африке

„ЛЕТЕЛИ смо већ око два сата. Изненада, обртаји мотора почели су опадати — први знак квара на мотору. Одмах сам почео да се успињем, користећи преостале обртаје да бих постигао што је могуће већу висину пре него што се мотор заустави. Кад смо достигли врхунац успона кућиште квачила се распало, распршавајући делове по ваздуху свуда око нас.

Сместа сам управио хеликоптер у стрми силазак држећи хоризонталну брзину константном на око 90 километара на сат. Терен сам већ био испитао и сада смо се кретали ка малој чистини на удаљености коју смо могли достићи благим једрењем.

Подигао сам нос хеликоптера благо увис на око 15 метара изнад земље да бих успорио летелицу, и тада смо слетели клизећи до заустављања на неких 1,5 метара од руба вододерине [сувог речног корита].“

Све ово једва је трајало минут. Истина, хеликоптери се разбију у задњим етапама принудног слетања, али као што се може видети из овог истинитог искуства није све изгубљено ако мотор изневери. Овај пилот је успешно довршио једрење с ауторотацијом — што је вежбано много пута током обуке управо за такав случај опасности.

Ипак, колико год је хеликоптер поуздан и окретан, многи се још никад нису возили њиме. Можда бисте и ви били несклони да се накратко провозате хеликоптером. Међутим, можете бити заинтересовани да научите нешто о овим необичним летећим машинама.

Где је почело?

Леонардо да Винчи, 1483, био је први који је направио план летеће машине с вертикалним полетањем која за подизање користи елису. Али, на жалост, аеронаутички инжењери кажу да направа коју је он скицирао не може летети. Упркос томе, вертикалан лет наставља да фасцинира проналазаче. Тек релативно недавно ово је успешно остварено.

Било је то 1923. када је 27-годишњи Шпанац Хуан де ла Сијерва (Juan de la Cierva) успешно летео са својим аутогиром у Гетафи у Шпанији. Систем који је он креирао учинио је много за напредак теорије хеликоптера.  Касније је дизајнер родом из Русије, Игор Сикорски, током раздобља од 1939. до 1941. постигао велике напретке ка хеликоптеру каквог га ми данас познајемо. Али, у чему је тајна подизања машине са земље?

Како лети?

Класичне летелице с фиксираним крилима доспевају у ваздух тако што најпре стекну убрзање доле на писти. Када постигну потребну брзину, ваздух који прелази преко крила ствара довољну силу за савладавање тежине летелице и подиже авион у ваздух. Међутим, код хеликоптера подизање је проузроковано ротацијом лопатица, које се могу упоредити с крилима. На тај начин хеликоптер може узлетети без кретања унапред. Да би се ово постигло лопатице морају сећи ваздух под извесним углом, званим нападни угао, да би произвеле неку јачу силу узгона. А пилот може мењати нападни угао, то јест нагиб лопатица, уз помоћ команде зване збирна ручица нагиба. Кад узгон проузрокован лопатицама надмаши тежину хеликоптера, односно савлада силу гравитације, хеликоптер ће се подићи. Смањење узгона чини да се машина спушта.

Хеликоптер се може покренути унапред из лебдећег положаја нагињањем ротационог диска. Овај диск је замишљена површина коју пребришу лопатице у току своје ротације. Кад је ротациони диск нагнут унапред, ваздух се потискује не само надоле да подиже хеликоптер, већ такође и благо уназад да га гура напред. (Види дијаграм доле.) На тај се начин хеликоптер може кретати у било ком смеру, постранце, чак и уназад, једноставно нагињањем ротационог диска у жељеном правцу. Команда која ово остварује налази се у пилотовој  десној руци и назива се контролна палица или ручица цикличне команде корака.

Постоји још један проблем који се мора решити пре него што се одвојимо од земље — реакција обртног момента коју проузрокује главни ротор. Шта је „реакција обртног момента“? Замислите себе како покушавате притегнути матицу завртња изнад главе великим кључем док стојите на ролшуама. Како окренете кључ у једном смеру ваше тело ће тежити да се окрене у супротном смеру. То је у складу с научним законом о кретању да за сваку акцију постоји једнака и супротна реакција. У случају хеликоптера — како мотор покреће ротор у једном смеру тако сама летелица тежи да се окреће у супротном смеру. Најшире коришћени метод за компензацију овога јесте антимоментни ротор, мали пропелер, уграђен на репу. Уз помоћ две управљачке педале, пилот може повећати или смањити потисак репног ротора и тако држати кретње хеликоптера под контролом.

Последња команда коју ћемо размотрити је ручица за гас. Пилот мора стално контролисати обртаје мотора кад год употребљава команде, што захтева подешавање гаса. Ово константно праћење обртомера упозорило је на почетку описаног пилота на могући квар на мотору чак пре него што се мотор потпуно покварио. У савременим хеликоптерима с турбомоторима велики део овог посла је смањен увођењем система за регулацију брзине мотора.

Штеди време — и животе!

Хеликоптери се с правом називају небеским радишама. На пример, августа 1979. жестока олуја је прекинула трку једрилица на Енглеском Фастнету. Петнаест људи је погинуло у ономе што је описано као „најгора несрећа у историји једриличарства“. Бројка би била још гора да није било подршке хеликоптерских посада. Током једног спасавања пилот је морао пазити на околне таласе и стално подизати и спуштати своју летелицу да би избегао њихов ударац. Један новински извештај описао је ово као игру „скакутања на живот или смрт између 13-метарских брежуљака дивљих таласа“.

Огромни танкери за нафту који плове око јужноафричког Рта добре наде могу примити свеже залихе, резервне делове и чак измену посаде путем хеликоптера а да не свраћају у луку. Али, то је веома компликован маневар. Пилот доводи хеликоптер у положај лебдења изнад палубе уједначавајући се са смањеном брзином напредовања танкера. Затим се мора ускладити с љуљањем брода да би се спустио што је мекше могуће.

Како изгледа летети у хеликоптеру?

За оне који воле летење, хеликоптерова способност маневрисања пружа узбуђење које не достижу други облици моторног лета. Фасцинирајуће је искуство бити у могућности да лебдите, идете лагано уназад или постранце или да се окренете за 360 степени на око пола метра изнад земље. Одсутност хоризонталног кретања приликом узлетања чини да хеликоптер сматрамо много сигурнијим за лет, а у лету човек брзо постаје упијен у околину, нарочито приликом брзог ниског лета.

Пилот ученик ће, међутим, најпре наћи да је хеликоптер тежак за лет пошто су команде веома осетљиве и пошто је мање стабилан од летелица са фиксираним крилима. Кад се једном савлада, уживање је летети и лакше, можда, од авиона због једноставнијих техника полетања и слетања.

Данас је хеликоптер високо развијена машина — прави небески радиша. Истина, упоређен с неким Јеховиним летећим створењима као што је вилин коњиц и колибри, може изгледати незграпно. Па ипак, то је прилично чудесна машина. И сада кад знате нешто више о хеликоптеру вероватно бисте пожелели да се провозате у неком!

[Слике/Дијаграми на странама 12, 13]

Леонардо да Винчијева скица за вертикалну летећу машину

Редован аеродромски лет

Спасавање ваздух-море од стране RAF-а

Полиција често користи хеликоптере

Ротациони диск

Лебдење хеликоптера

Лет уназад

Контролна палица контролише угао ротационог диска, који затим одређује правац лета

Лет унапред

Збирна ручица нагиба

Контролна палица

Управљачке педале

[Извори]

Библиотека Француског института, Париз

Љубазношћу Министарства одбране, Лондон