Смисаон живот и поред изолације

РОДИЛА сам се у јануару 1927. као шесто од укупно седморо деце у сиромашној католичкој породици у Малаги, Шпанија. Од 1936. до 1939. Шпански грађански рат пустошио је нашу земљу па смо се морали склањати пред бомбама и хранити се рационираном храном. Ипак сам као дете била срећна, радо сам певала и волела да будем у друштву.

Ипак, једне сам се ствари бојала — изгледу да горим у пакленој ватри. Да бих пригушила тај страх, ушла сам са 12 година у манастир. Тамо сам скоро три године прала мермерно степениште, молила се и опет прала, али ипак сам осећала да ми нешто недостаје. Зато сам била срећна кад сам 1941. могла напустити манастир.

Неколико година касније спријатељила сам се с једном певачицом која је сматрала да бих са својим гласом могла зарађивати новац, а она ме храбрила да узимам часове из певања и да свирам на клавиру. Кад је 1945. завршио Други светски рат, отишла сам у Мароко, где сам почела да наступам у ноћним клубовима у Казабланци и Тангеру. То је за тинејџерку био узбудљив живот. Али, након сваке представе ишла сам у цркву и молила девицу Марију да ми опрости, надајући се да ћу на тај начин избећи паклену ватру.

Након што сам девет година радила у ноћним клубовима упознала сам Американца Џека Абернатија. Он је у то време радио у Мароку за једну америчку грађевинску компанију. Исте смо се године венчали, а ја сам престала да наступам. Убрзо након тога преселили смо се у Севиљу, Шпанија, где смо живели до 1960. Затим смо се преселили у град Лоди, Калифорнија, САД — селидба која је водила до још једне промене у мом животу.

Учење о Јехови

Године 1961. посетиле су нас две Јеховине сведокиње и оставиле нам часописе Кула стражара  и Пробудите се! Касније су понудиле да са мном проучавају Библију, на шта сам и пристала. Тако сам учила о правом Богу, Јехови, који је наш небески Отац пун љубави (Псалам 83:19 [83:18, ДК]). Какво је само олакшање било сазнати да не постоји горући пакао, већ да уместо тога имамо изглед да вечно живимо у рају на Земљи! (Псалам 37:9-11, 29; Откривење 21:3, 4).

И моја сестра Пакита, која је становала недалеко од нас, почела је да проучава Библију. Ја сам раније пушила и волела забаве. И како сам само нагла била! Али, променила сам се, а 17. октобра 1962. Пакита и ја смо се крстиле у Сакраменту, Калифорнија, симболизујући тако своје предање да служимо Јехови.

Преко Шпаније за Тајланд

Грађевинска компанија за коју је мој муж радио преместила га је ускоро након тога у Тајланд, а ја сам га пратила. Успут сам посетила Шпанију, где сам могла са другим члановима своје породице разговарати о својим веровањима. Моја снаха Пура реаговала је повољно и постала је Сведок.

У то време дело Јеховиних сведока у Шпанији било је забрањено. Ипак смо присуствовали тајном састанку у једној соби у којој се налазио само један сто и није било столица. Свих 20 присутних је стајало. Каква разлика у поређењу с нашим састанцима у Калифорнији! Кад сам видела како моји земљаци ризикују своју слободу да би се састали, то ме уверило у важност хришћанских састанака, правовремена поука пре мог одласка у Бангкок, Тајланд.

Кад смо стигли у Бангкок Џек ми је рекао: „Ако те ухватим како проповедаш, напустићу те.“ Следећег је дана отпутовао да би надгледавао посао на градилишту у сеоском подручју, а ја сам остала сама у ужурбаном Бангкоку са слушкињом с којом се нисам могла споразумети. Запослила сам се тако што сам увек из почетка проучавала своју библијску литературу.

Једног дана у септембру 1963, кад сам се враћала кући, приметила сам на степеницама испред куће пар туђих ципела. Чекала ме је госпођа с коврџаво плавом косом. „Шта могу да учиним за вас?“, упитала сам је.

„Ја заступам Друштво Кула стражара“, рекла је.

Узбуђено сам поскочила и загрлила и пољубила је. Ева Хиберт је била мисионарка из Канаде. Од тог је дана редовно долазила аутобусом код мене, иако је сваки пут морала два до три пута преседати. Ја сам се бојала вожње аутобусом у коме су људи били збијени као сардине у конзерви, али није било другог превоза. Ева је рекла: „Никад нећеш служити Јехови ако не уђеш у те аутобусе.“ Зато смо вежбале како да ухватимо аутобусе да дођемо на састанке.

Оклевала сам с проповедањем пошто нисам знала језик. Грчевито сам се држала уз Еву, као мало дете. „Тако не можеш служити Јехови“, рекла је.

„Али ја не знам језик“, кукала сам.

Ева ми је дала десет часописа и отишла, оставивши ме саму насред пијаце. Бојажљиво сам приступила некој Кинескињи, показала јој часописе, а она их је узела!

„Ева, поделила сам свих десет часописа“, рекла сам касније са задовољним осмехом. Она је рекла: „Јехова воли људе попут тебе. Само настави.“ То сам и учинила, научивши се да узвратим на тајски поздрав и, у складу с локалним обичајем, да седим на поду. Научила сам такође како да се сналазим. А како је реаговао мој муж? Једног дана кад је Џек, који се помирио с мојим веровањем, имао госте, рекао им је: „Разгледајте с Пепитом град. Она познаје терен зато што проповеда.“

За Аустралију

Евино љубазно али чврсто поучавање припремило ме је да останем активна у Јеховиној служби током следеће радне доделе мог мужа, у северозападној Аустралији. Допутовали смо тамо средином 1965. настанили се у радничком кампу усред пустиње где је Џекова компанија постављала железничку пругу. Храна се достављала авионом, а било је јако вруће — преко 40° C. У кампу је живела 21 породица из Северне  Америке, којима сам се почела обраћати с поруком Краљевства. Касније, док је рад на железничкој прузи напредовао, преселили смо се још даље у пустињу, где је изолација била још већа.

Раније сам писала подружници Јеховиних сведока у Аустралији, и како сам се само радовала кад сам добила писмо у коме је писало: „Срдачни поздрави... У следећим месецима мислићемо на тебе и молити се за тебе“! Таква писма од Јеховине организације храбрила су ме кроз све те године док сам са својим мужем путовала на његове радне задатке у удаљена подручја Земље. Помогла су ми да пребродим усамљености и охрабрила су ме да не престанем проповедати, иако сам често била изолована од других Сведока.

Подружница у Аустралији учинила је припреме да ме у камп на недељу дана посети један брачни пар Сведока. У нашој служби нашли смо заинтересовану жену која је живела доста далеко, тако да сам, како бих је посетила, два пута седмично пешачила кроз подручје које је врвело змијама и гуштерима. На путу бих гласно запевала краљевску песму: „Стојмо уз Јехову! Он радост је сва! Не оставља никад; с њим ходимо сад!“ Проучавале смо 11 месеци.

Затим сам се, око годину дана након боравка у Мелбурну, преселила са супругом у камп недалеко од рудничког града Порт Хедланда, такође у северозападној Аустралији. Пет дана након нашег доласка дошли су нам гости. Подружница је обавестила Сведоке о мом месту боравка. Кад су отишли, наставила сам сама са собом одржавати састанке, Скупштински студиј књиге, Теократску школу проповедања, Службени састанак и Студиј Куле стражаре. Након што сам отпевала песму и започела с молитвом, одговарала сам на питања и закључила с песмом и молитвом. Бројање присутних није представљало проблем — увек је био један присутан. Али, тај недељни распоред састанака подржавао ме је током тих многих година у којима сам служила Јехови у изолацији.

На Бугенвилу

Године 1969, након што смо се четири године знојили у Аустралији, мој је супруг добио задатак да ради као пословођа на изградњи пута до рудника бакра у влажним брдима острва Бугенвила. Једне вечери неко је покуцао на врата. Џек је отворио. „То је Сведок са својом женом и четворо деце“, рекао је. Они су живели поред обале. Једном седмично сам их посећивала и присуствовала студију Куле стражаре који се одржавао у локалној школи.

Другом су ме приликом посетила три Сведока из Папуе Нове Гвинеје. Мој је супруг поносно рекао својим колегама: „Свуда где моја жена пође, чекају је њени пријатељи Сведоци.“

За Африку

Године 1972. стигли смо у Алжир, Северна Африка, где је Џекова компанија градила систем наводњавања. То је требало да буде четворогодишњи пројекат. Писала сам подружници Јеховиних сведока у Француској због дела проповедања и они су ми одговорили: ’Буди опрезна. Наше је дело тамо забрањено.‘ Подружница ми је помогла да се повежем с две неактивне Сведокиње и основале смо студијску групу.

Онда се разболела Сесилија, моја суседа у радничком кампу. Ја сам је сваки дан посећивала у болници, доносила јој супу и спремала њен кревет. Кад се вратила кући  наставила сам да обављам различите послове за њу, а разговарала сам с њом и о нади Краљевства. То је довело до библијског студија и Сесилија је након осам месеци рекла: „Желим да се крстим.“ Али где и ко би је могао крстити?

Добили смо писмо из подружнице у Француској да један Сведок, именом Франсоа, долази на кратак одмор у Алжир. Ако бисмо га могли пребацити у наше пустињско село и да га опет на време вратимо на аеродром, могао би обавити крштење. Али, није могао да остане дуже од 24 сата.

Чим је Франсоа допутовао, брзо смо га аутомобилом превезли у пустињу. Те је вечери у Сесилијином дому извадио мали комадић папира из свог џепа на кошуљи и одржао леп говор. Рано ујутро 18. маја 1974, крстио је Сесилију у мојој кади, а затим је опет одлетео.

Крајем 1975. избио је у Алжиру рат, а Џек и ја смо морали одмах напустити земљу. Посетила сам своје рођаке у Шпанији. Године 1976. почела сам да се пакујем за Џеков идући задатак — раднички камп у кишној прашуми Суринама, Јужна Америка.

У Јужној Америци

Камп на југозападу Суринама био је окружен бујном вегетацијом. Бучни папагаји и радознали мајмуни гледали су са стабала на 15 новопридошлих породица, од којих сам већину познавала са пређашњих радних задатака. Шест месеци касније допутовало је још више радничких породица, међу њима и Сесилија која се крстила у Алжиру — партнерка за службу проповедања!

Кад се приближавао 23. март 1978, питале смо се како ћемо прославити Меморијал Христове смрти. Пошто нисмо имале превоз у главни град Парамарибо, планирале смо да је одржимо у мојој кући. Управитељ кампа нам је дозволио да фотокопирамо последњу стану Куле стражаре која је најављивала Меморијал и те смо копије поделиле у кампу од куће до куће. Број присутних био је двадесет један! Сесилија је одржала говор и ја сам читала библијске стихове. Те смо се вечери, иако изоловане, осећале уједињене с Јеховином организацијом широм света.

У међувремену нам је подружница Јеховиних сведока у Суринаму послала помоћ — млади брачни пар мисионара у старом лендроверу. Пре него што су дошли, почела сам да се осећам помало бескорисном у том кампу, али мисионари су ме уверавали: „Пепита, ти си из неког разлога овде.“ Тада  нисам била баш уверена у то, али убрзо сам разумела.

Једног дана, за време посете мисионара, извиђали смо новоотворени неасфалтирани пут и били смо одушевљени кад смо, око 50 километара далеко од нашег кампа, нашли неколико индијанских села. Након што смо неколико дана проповедали овим љубазним Аравак индијанцима успоставили смо много библијских студија. Кад су мисионари отпутовали, почеле смо, Сесилија и ја, двапут седмично да посећујемо мештане.

Устале бисмо у четири сата ујутро и у седам почеле с нашим првим библијским студијем. Око пет сати после подне враћале смо се кући. Две године смо сваке седмице водиле 30 библијских студија. Убрзо су ме деца у селу звала тета Библија! Многи су се коначно крстили и, кад се годинама касније у том селу одржавао покрајински састанак, присуствовале су 182 особе. Заиста, као што су моја драга браћа мисионари рекли, биле смо из неког разлога у џунгли!

За Папуу Нову Гвинеју

Године 1980. напустили смо Суринам, а следеће године послати смо на Папуу Нову Гвинеју. Након шест угодних месеци проведених са Сведоцима у главном граду Порт Моресбију, хеликоптер ме је пребацио у мој следећи дом — камп високо у брдима где је Џекова компанија уређивала рудник злата. Тамо није било никаквих путева. Људи, опрема и храна довозили су се ваздушним путем. То је било најизолованије место на коме сам икада живела. Опет сам се питала: Где могу наћи људе с којима бих разговарала.

Људи у нашем кампу познавали су ме од раније и нико није желео да слуша. Међутим, отприлике у то време, компанија је отворила продавницу мешовите робе. Жене из удаљених места долазиле су ту да купују. Убрзо сам постала стална муштерија. Да ли се то исплатило?

Једног дана сам почела разговор с неком Папуанком. Рекла ми је да је учитељица. „О, и ја сам учитељица“, одговорила сам.

„Заиста?“ упитала је.

„Да, ја научавам Библију.“ Одмах је пристала на моју понуду да с њом проучавам Библију. Касније је још више муштерија продавнице пристало на проучавање. То насеље близу рудника злата донело је седам библијских студија — заиста духовни рудник злата!

Након што смо три године провели на том острву у Тихом океану, нови посао одвео нас је на острво Гренаду у Карипском мору. Али, годину и по касније мој супруг се из здравствених разлога морао вратити у Сједињене Америчке Државе, где смо се настанили у Боисеу, Ајдахо.

Сарађивање са скупштином

Након што сам све те године живела изоловано од своје хришћанске браће и сестара, сада сам морала научити да сарађујем с другима. Међутим, хришћанске старешине и други су ми стрпљиво помагали. Данас се радујем што могу посећивати састанке и водити библијске студије у овом делу света.

Међутим, кад понекад седим у неком мирном углу и помислим како сам трчала за Евом у живахном Бангкоку или певала краљевску песму док сам пешице ишла пустињским путем у Аустралији или проповедала понизним Индијанцима у кишној прашуми у Суринаму, насмешим се и очи ми се напуне сузама захвалности за бригу коју сам примила током свих многих година у којима сам служила Јехови у изолацији. (Испричала Јосефа „Пепита“ Абернат).

[Слика на 15. страни]

Певање са Шпанцима с којима сам у Мелбурну проучавала Библију

[Слике на 16. страни]

У Папуи Новој Гвинеји помогла сам многима да упознају Јехову

Научавање Божје речи у Суринаму

[Слика на 17. страни]

Данас сарађујем са скупштином у Ајдаху